Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro jedanaest godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, dok je žalba u preostalom delu odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. U. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. U. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49213/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. U. iz B. podnela je 28. juna 2011. godine, preko punomoćnika V. R, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13893/10 od 4. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom.

Podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno pogrešnim i proizvoljnim utvrđivanjem činjenica, te arbitrernom primenom materijalnog prava. S tim u vezi, podnositeljka ističe da je proizvoljan zaključak suda da se tužiljina majka iz stana, čiji je ona suvlasnik, iselila tek 1984. godine i da se tužilja, kao član porodičnog domaćinstva svoje majke, nikada nije iseljavala iz predmetnog stana u periodu od 1977. do 1984. godine. Podnositeljka je mišljenja da je obrazloženje drugostepenog suda - da je tada maloletna tužilja sa majkom u periodu od 1978. do 1984. godine samo povremeno napuštala stan, boraveći tokom jeseni i zime u stanu majčinog vanbračnog supruga, dato sa ciljem da opravda njihovo nekorišćenje stana i usled toga gubitak stanarskog prava. Ukazuje i na nelogičnost ovakvog zaključivanja suda s obzirom na činjenicu da je tužiljina majka 1977. godine zasnovala vanbračnu zajednicu u kojoj je rođeno dvoje dece 1978. i 1983. godine. Dalje navodi da je sud arbitrerno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da tužilja ima pravo zakupa na spornom stanu, budući da su oba Zakona o stambenim odnosima koja su bila na snazi u spornom periodu, propisivala da će se smatrati da se stan ne koristi neprekidno i u slučaju kada nosilac stanarskog prava samo povremeno navraća u stan. Takođe navodi da ugovor o korišćenju stana, koji je zaključen sa tužiljinom majkom u maju 1978. godine, nije punovažan pravni posao jer ga je zaključio samo drugi suvlasnik, ali ne i ona. Podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na nepristrasan i zakonom ustanovljen sud promenom predsednika sudskog veća u 2006. godini bez donošenja odluke i navođenja razloga za to. Zbog neefiksanog postupanja prvostepenog suda koje se ogledalo u retkom zakazivanju i malom broju održanih ročišta, što je za posledicu imalo da predmetna parnica traje 11 godina, podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49213/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2279/05), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

I. Jje, u svojstvu predlagača, 4. aprila 1991. godine podnela predlog Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv K. K. i M. T. (sada U.), ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana čije su suvlasnice protivnice predlagača. Rešenjem suda od 23. septembra 1999. godine podnositeljka predloga je upućena da pokrene parnični postupak radi utvrđenja svojstva zakupca spornog stana.

Tužilja I. J. podnela je 6. jula 2000. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih K. B. (ranije K.) i M. T, radi utvrđenja da zajedno sa članovima svog porodičnog domaćinstva, suprugom i kćerkom, ima pravo zakupa na neodređeno vreme na predmetnom stanu.

Nakon pripremnog ročišta koje je održano 5. decembra 2000. godine tužene su podnele protivtužbu kojom su tražile da se tužilja-protivtužena (u daljem tekstu: tužilja) iseli iz spornog stana.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 1943/00 od 16. maja 2003. godine kojom je odbijen tužbeni, a usvojen protivtužbeni zahtev, od ukupno osam zakazanih ročišta, jedno nije održano. Pomenuto ročište koje je bilo zakazano za 13. decembar 2001. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tuženih koje su trebale da budu saslušane. Naredno ročište zakazano je za 28. novembar 2002. godine. Na ovom ročištu konstatovano je da među parničnim strankama, između ostalog, nije sporno da se tužiljina majka iz spornog stana iselila 1984. godine i da se tužilja nije obraćala tuženima sa zahtevom da zaključi ugovor o korišćenju stana do 1991. godine. U ovom delu postupka saslušana su tri svedoka i tužilja.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5243/04 od 15. jula 2005. godine.

Podneskom od 15. decembra 2005. godine tužene su objektivno preinačile protivtužbu, tako što su pored protivtužbenog zahteva za iseljenje, istakle i zahtev kojim su tražile da se tužilja obaveže da poruši bespravno sagrađenu verandu i radionicu, te zahtev da se utvrdi da postoji obaveza tužilje da naknadi troškove korišćenja stana. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, sudskim većem je predsedavao drugi sudija (prvo ročište pred tim sudijom održano je 31. marta 2006. godine) , s tim što se iz spisa predmeta ne mogu utvrditi razlozi zbog kojih je došlo do promene u sastavu sudskog veća. Od ukupno 16 zakazanih ročišta, devet nije održano. Četiri ročišta (30. januar 2006. godine, 4. februar i 21. april 2008. godine, 22. jun 2009. godine) nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvane tužilje koja je trebalo da bude saslušana, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka. Jedno ročište nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuženih, a jedno zbog njegovog neurednog pozivanja. U periodu od 15. oktobra 2007. godine do 18. septembra 2008. godine održana su dva ročišta. Punomoćnik tuženih se u junu 2009. godine usmenom pritužbom obratio prededniku suda zbog dužine trajanja postupka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49213/10 od 27. maja 2010. godine odbijen je tužbeni, a usvojen protivtužbeni zahtev tuženih za iseljenje tužilje iz predmetnog stana. Istom presudom protivtužba je odbačena u delu kojim je traženo da se tužilja obaveže da poruši bespravno sagrađenu verandu i radionicu, te da se utvrdi postojanje tužiljine obaveze da tuženima naknadi troškove korišćenja stana. U obrazloženju presude je, između ostalog, konstatovano da među strankama nije sporno da se tužiljina majka iz predmetnog stana iselila 1984. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe se u odgovoru na žalbu nije izjašnjavala o prethodno navedenoj činjenici, niti je prigovorila sastavu sudskog veća.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13893/10 od 4. maja 2011. godine preinačena je prvostepena presuda u delu kojim je meritorno odlučeno o tužbenim zahtevima stranaka, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da tužilja ima pravo zakupa na neodređeno vreme na spornom stanu, dok je protivtužbeni zahtev za iseljenje tužilje iz stana odbijen kao neosnovan. Drugostepeni sud je izložio činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku: da su tužene suvlasnice spornog stana na kojem je nosilac stanarskog prava bila tužiljina majka po osnovu ugovora o korišćenju stana zaključenog 1. maja 1978. godine sa tuženom K. B; da su prethodni nosioci stanarskog prava bili roditelji tužiljine majke; da je tužilja uneta u ugovor o korišćenju stana kao član porodičnog domaćinstva svoje majke i da isti koristi od svog rođenja 1963. godine; da se tužiljina majka iz predmetnog stana iselila 1984. godine i prešla da živi kod svog vanbračnog supruga sa kojim ima dvoje dece koja su rođena 1978. i 1983. godine, a da je tužilja nastavila da koristi sporni stan; da je vanbrani suprug tužiljine majke od 1984. godine vlasnik kuće koja se sastoji od dvosobnog stana, a tužiljina sestra koja je rođena u toj vezi vlasnik jednosobne kuće, koja se nalazi na istoj adresi; da je tužilja sa majkom povremeno napuštala sporni stan u periodu od 1978. do 1984. godine i boravila u stanu majčinog vanbračnog supruga u jesenjem i zimskom periodu zbog toga što je sporni stan neuslovan i u isti se vraćala u proleće i leto. Po oceni Apelacionog suda, stanovište prvostepenog suda da je tužilja zbog povremenog napuštanja predmetnog stana tokom jeseni i zime u navedenom periodu izgubila svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, koje vraćanjem u stan nije ponovo mogla steći, zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer se u konkretnom slučaju ispunjenost uslova za dalje korišćenje stana ceni prema odredbi člana 17. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 8/81), s obzirom na to da se tužiljina majka iz spornog stana iselila 1984. godine. Polazeći od toga da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužilja nastavila da koristi sporni stan sa suprugom (za kog se udala 1985. godine) i nakon što se njena majka iz istog iselila 1984. godine, da nije rešila stambenu potrebu, Apelacioni sud je ocenio da tužilja ima pravo da nastavi korišćenje predmetnog stana u svojstvu zakupca na neodređeno vreme. Drugostepeni sud je istakao da je bez značaja činjenica da roditelji tužiljinog supruga imaju rešeno stambeno pitanje i da je njen suprug na toj adresi prijavljen. Za razliku od prvostepenog suda, Apelacioni sud je stao na stanovište da je na tužiljino pravo da nastavi sa korišćenjem stana, koji je bio centar njenih životnih aktivnosti, bez uticaja i činjenica da je u periodu od 1978. do 1984. godine tužilja sa majkom povremeno napuštala sporni stan, jer je napuštanje stana u jesenjem i zimskom periodu bilo uzrokovano objektivnim razlozima – neuslovnošću stana. Ističući da nijedan izvedeni dokaz ne ukazuje da je tužilja do 1984. godine trajno napuštala stan, da je posle iseljenja majke, stan nastavila neprekidno da koristi, Apelacioni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo donoseći odluku o odbijanju tužbenog zahteva.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o korišćenju stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom ovog stana u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su i istom stanu (član 9. stav 1. ); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona (član 17. stav 1.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 8/81 – prečišćen tekst 18/81 i 38/84) bilo je propisano: da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona, kao i da članovima porodičnog domaćinstva pripada pravo iz stava 1. ovog člana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane da koristi stan, osim ako je prestao da koristi stan na osnovu otkaza ugovora o korišćenju stana, raskida tog ugovora, na osnovu ugovora o zameni stana ili ako je stekao stanarsko pravo na drugi stan koji mu je dodeljen i za članove porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju (član 17. st. 1.i 2.); da su lica koja su ostala u stanu posle smrti nosioca stanarskog prava, ili kada je on iz drugih razloga trajno prestao da koristi stan dužna da u roku od 30 dana od dana smrti nosioca stanarskog prava ili kada je on iz drugih razloga trajno prestao da koristi stan o tome obaveste davaoca stana na korišćenje (član 18. stav 4.); da stanarsko pravo može prestati samo u slučajevima i na način koji su predviđeni ovim zakonom (član 19.); da ako nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne koriste stan neprekidno duže od pet godina, a za to vreme su boravili u drugom mestu u zemlji ili u inostranstvu, ugovor o korišćenju stana prestaje i nosilac stanarskog prava dužan je predati prazan stan davaocu stana na korišćenje, kao i da će se smatrati da se stan ne koristi neprekidno i u slučaju kada nosilac stanarskog prava samo povremeno navraća u stan, kao i kad deo stana koriste lica koja nisu članovi njegovog porodičnog domaćinstva (član 29. st. 5. i 6).

Odredbom člana 60. stav 5. Zakona o stambenim odnosima (“Službeni glasnik SRS“, br. 12/90, 47/90 i 55/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 3/90 i 7/90), koji je bio na snazi u vreme pokretanja vanparničnog postupka, bilo je propisano da će se pravo člana porodičnog domaćinstva, odnosno drugog korisnika stana na sticanje stanarskog prava u svojstvu nosioca stanarskog prava koji to pravo nije ostvario do dana stupanja na snagu ovog zakona, a gde je rok za pokretanje postupka za ostvarivanje tog prava protekao, utvrditi prema zakonu koji je važio u momentu nastajanja uslova za ostvarivanje tog prava.

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97 i 46/98 ), važećim u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, propisano je da će se postupak započet kod suda, odnosno organa uprave, do dana stupanja na snagu ovog zakona, po kome nije doneta pravnosnažna odluka, okončati po odredbama zakona koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka (član 47. stav 5.). Zakonom o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05 i 101/05 ), koji je bio na snazi u 2006. godini, bilo je propisano: da niko nema prava da sudska veća obrazuje i predmete dodeljuje mimo rasporeda poslova i redosleda prijema predmeta (član 21. stav 3.); da sudiji predmet može biti oduzet samo ako duže odsustvuje ili odugovlači postupak (član 22. stav 2.); da na godišnji raspored poslova, promenu vrste posla, odstupanje od redosleda ili oduzimanje predmeta, sudija ima pravo prigovora predsedniku neposredno višeg suda, u roku od tri dana, kao i da pravo na prigovor zbog odstupanja od redosleda prijema i oduzimanja predmeta ima i učesnik u postupku (član st. 1. i 3.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava otpočeo 6. jula 2000. godine i da je pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom od 4. maja 2011. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao nepunih jedanaest godina. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, i pored toga što se u osporenom postupku raspravljalo o tužbi i protivtužbi, konkretna parnica se ne može smatrati naročito složenom, jer činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori nisu zahtevala sprovođenje obimnog i složenog dokaznog postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od značaja za podnositeljku jer se rešavalo o pitanjima koja su se ticala njene imovine, u prilog čemu govori i činjenica da se podnositeljkin punomoćnik u junu 2009. godine usmenom pritužbom obratio predsedniku suda zbog dužine trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka u neznatnoj meri doprinela dužini trajanja postupka, jer samo jedno ročište nije održano zbog nedolaska njenog punomoćnika.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud, i pored toga što je prvu prvostepenu presudu doneo u roku od tri godine, nije ispoljio efikasnost u postupanju. Naime, pripremno ročište zakazano je pet meseci posle podnošenja tužbe, a posle ročišta koje je bilo zakazano za 13. decembar 2001. godine, sledeće je bilo zakazano za 28. novembar 2002. godine. Osim toga, u ponovnom prvostepenom postupku, od ukupno devet neodržanih ročišta četiri nisu održana zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, tako da je u jednom delu postupka razmak između dva ročišta koja su održana bio skoro godinu dana (15. oktobar 2007. godine – 18. septembar 2008. godine).

Polazeći od toga da se u konkretnom slučaju nije radilo o naročito složenom postupku i da je podnositeljka svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprinela dužini trajanja istog, Ustavni sud je ocenio da se razlozi za ovako dugo trajanje predmetnog parničnog postupka nalaze na strani prvostepenog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud u ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, dužinu trajanja postupka i značaj koji je predmet spora imao za podnosi teljku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

7. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i arbitrerne primene materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, jer je utvrđivanje činjenica i primena merodavnog prava bilo očigledno proizvoljn o ili diskriminator sko na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U pogledu navoda o proizvoljno utvrđenom datumu iseljenja tužiljine majke iz spornog stana, Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka, na ročištu održanom 28. novembra 2002. godine, konstatovano da je među strankama nesporno da se tužiljina majka iz stana iselila 1984. godine, Takođe, i u presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49213/10 od 27. maja 2010. godine je konstatovano da među strankama ova činjenica nije sporna. Nadalje, Ustavni sud primećuje da podnositeljka ustavne žalbe u odgovoru na žalbu nije osporila pravilnost ovako utvrđene činjenice. Iz iznetih razloga, po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje ne može sa uspehom zasnivati na navodima o proizvoljno utvrđenom činjeničnm stanju u pogledu datuma iseljenja tužiljine majke iz spornog stana.

Ispitujući navode o arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Beogradu, obrazlažući svoju odluku o usvajanju tužbenog zahteva, ocenio da je na tužiljino pravo da, saglasno članu 17. Zakona o stambenim odnosima iz 1981. godine, nastavi sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca na neodređeno vreme, bez uticaja činjenica da je tužilja sa majkom u periodu od 1978. do 1984. godine u toku jeseni i zime povremeno odlazila i napuštala sporni stan. Drugostepeni sud je stao na stanovište da je napuštanje predmetnog stana, koji je bio centar životnih aktivnosti tužilje i njene majke bilo uzrokovano objektivnim razlozima - njegovom neuslovnošću, te da stoga povremena odsustva nisu dovela do prestanka stanarskog prava tužiljine majke, jer nijedan izvedeni dokaz ne ukazuje da se radilo o trajnom napuštanju stana. Ustavni sud podseća da prema članu 19. Zakona o stambenim odnosima iz 1981. godine, stanarsko pravo može prestati samo u slučajevima i na način predviđen ovim zakonom. Jedan od zakonskih osnova prestanka stanarskog prava prema članu 29. navedenog zakona, na koji podnositeljka u ustavnoj žalbi ukazuje, jeste u slučaju kada nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva prestanu neprekidno da koriste stan duže od pet godina, a za to vreme su boravili u drugom mestu u zemlji ili inostranstvu. Pomenuta zakonska odredba je propisivala da će se smatrati da se stan ne koristi neprekidno u slučaju povremenog navraćanja. Po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada je u postupku pred redovnim sudovima utvrđeno da tužilja sa majkom sporni stan nije koristila tokom jeseni i zime u periodu od 1978. go 1984. godine, ne može se govoriti o iseljenju i trajnom napuštanju stana tj. o prestanku neprekidnog korišćenja i povremenom navraćanju u njega, što bi za posledicu imalo prestanak stanarskog prava, imajući u vidu da je takođe utvrđeno da je tužilja sa majkom u preostalom delu godine stan koristila. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je dato obrazloženje drugostepenog suda zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava.

U pogledu navoda da ugovor o korišćenju stana koji je zaključen sa tužiljinom majkom nije punovažan pravni posao jer ga nije potpisala podnositeljka kao drugi suvlasnik, Ustavni sud konstatuje da predmetna parnica nije vođena radi osporavanja navedenog ugovora i da je tvrdnja o nepunovažnom pravnom poslu prvi put istaknuta u ustavnoj žalbi. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da se tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje ne mogu zasnivati na navodima koji u toku postupka nisu isticani, i koji samim tim nisu bili predmet ocene redovnih sudova .

Razmatrajući navode o povredi prava na nepristrasan i zakonom ustanovljen sud kao elemenata prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na stav ESLjP da se izraz "ustanovljen zakonom" ne odnosi samo zakonski osnov za samo postojanje "suda" već i na poštovanje od strane suda posebnih pravila koja regulišu njegov rad (vidi Sokurenko i Strygun protiv Ukrajine, br. 29458/04 i 29465/04 od 20. jula 2006. godine stav 24 .) i sastav veća u svakom slučaju (vidi odluku Buscarini protiv San Marina, broj 31657/96 od 4. ma aj 2000. godine, i Posokhov protiv Rusije, broj 63486/00, stav 39), dok se pod pojmom nepristrasnosti podrazumeva nepostojanje predrasuda ili negativnog pristupa suda.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka tvrdnje o povredi navedenih prava obrazlaže time da je do promene predsednika sudskog veća došlo bez prethodno donete odluke o tome i navođenja razloga za to. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je do promene predsednika sudskog veća došlo u ponovnom prvostepenom postupku, nakon što je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5243/04 od 15. jula 2005. godine ukinuta prvostepena presuda od 16. maja 2003. godine. Podnositeljka ustavne žalbe tj. njen punomoćnik je saznanje o toj promeni nesumnjivo imao 31. marta 2006. godine, kada je pred novim predsednikom veća održano prvo ročište. Nadalje, Ustavni sud primećuje da podnositeljka ustavne žalbe do okončanja postupka nijednom, ni prilikom podnošenja usmene pritužbe predsedniku suda, ni u odgovoru na žabu, niti u bilo kom drugom momentu, nije prigovorila izmeni i novom sastavu veća. Podnositeljka ustavne žalbe je, dakle, prvi put ovo pitanje u kontekstu tvrdnje o povredi prava na nepristrasan i zakonom ustavnovljen sud, istakla pet godina posle promene predsednika sudskog veća i donošenja osporene presude kojom je njen tužbeni zahtev odbijen. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra, da je, i pored toga što se iz spisa predmeta ne mogu utvrditi razlozi zbog kojih je i na osnovu čega došlo do promene predsednika veća u ponovnom prvostepenom postupku, podnositeljka bila dužna da ovo pitanje postavi pred redovniim sudovima pre obraćanja Ustavnom sudu. Ovo stoga, što Ustavni sud ne vidi da su u konkretnom slučaju postojale posebne okolnosti koje su podnositeljku sprečavale da za vreme trajanja postupka prigovori izmeni sudskog veća i da u suštinskom smislu to pitanje pokrene pred redovnim sudom. Osim toga, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da sama činjenica da je sudsko veće kojim je predsedavao novi sudija donelo presudu u podnositeljkinu korist, dovodi u pitanje razloge koje podnositeljka ističe u prilog tvrdnji o povredi navedenih prava, s obzirom na to da su ti razlozi istaknuti tek po donošenju osporene drugostepene presude kojom je podnositeljkin tužbeni zahtev odbijen.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnositeljke o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje neosnovane. Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti