Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz S . R, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1637/01, a okončan pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 115 /10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

1. S. M . iz S . R . podneo je 6. aprila 2012. godine preko punomoćnika S . I, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1637/01.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 11. novembra 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu radi naknade štete, koju mu je pričinio tuženi neovlašćenom sečom šume, na njegovom suvlasničkom delu; da je 21. maja 2009. godine, s obzirom na to da je predmetna šuma u režimu susvojine više lica, tužbu proširio i na ostale zajedničare; da sud nije dozvolio proširenje tužbe u odnosu na novooznačene tužene; da je 7. septembra 2009. godine podneo novu tužbu radi utvrđivanja prava svojine, koja je spojena sa spisima već postojećeg predmeta; da je po svim tužbenim zahtevima odlučeno tek 21. marta 2012. godine, nakon punih 11 godina od podnošenja tužbe.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Vranju P. 1637/01, kasnije Osnovnog suda u Vranju P. 115/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

S. M, ovde podnosilac ustavne žalbe , je 11. oktobra 2001. godine protiv tuženog D. M. iz V . podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu , radi naknade štete.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 1637/01. Prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 21. decembar 2001. godine nije održano na zajednički predlog stranaka, zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Tokom dalje sprovedenog postupka, do donošenja prvostepene presude zakazano je 39 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 17 nije održano, i to po nekoliko ročišta zbog loših vremenskih prilika, koje su onemogućile uviđaj na licu mesta, zbog nedolaska sudskog veštaka na zakazano ročište, zato što nalaz sa mišljenjem veštaka nije urađen u ostavljenom roku, već je dostavljen strankama na ročištu, pa je bilo potrebno izvesno vreme da se stranke izjasne u pogledu obavljenog veštačenja, ili zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Rešenjem P. 1637/01 od 9. jula 2007. godine određeno je dopunsko veštačenje preko veštaka geodetske struke, koji je 21. septembra 2007. godine preuzeo spise predmeta radi veštačenja, a nalaz sa mišljenjem je dostavio sudu tek 13. aprila 2009. godine, posle više od godinu i po dana. Nakon dostavljanja dopunskog nalaza i mišljenja od 13. aprila 2009. godine, tužilac je tražio utvrđenje prava svojine na delu sporne parcele, shodno granicama utvrđenim u dopunskom nalazu. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak uviđajem suda na licu mesta, veštačenjem od strane veštaka geodetske i šumarske struke, saslušani su predloženi svedoci i parnične stranke. Sud je izvršio uvid u određene ostavinske spise predmeta i dostavljenu dokumentaciju. Na ročištu održanom 21. oktobra 2009. godine tužilac je predložio da se spisima ovog predmeta pripoji parnica pod brojem P. 1671/09, čemu se tuženi nisu protivili, pa je sud odredio da se postupak u predmetu P. 1671/09 spoji sa postupkom u predmetu P. 1637/01, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja, sa tim da će se jedinstveni postupak voditi pod brojem P. 1637/01.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost za odlučivanje u ovoj parnici je prešla na Osnovni sud u Vranju, a predmetu je dodeljen broj P. 115/10. Na ročištu od 21. februara 2011. godine, takođe na predlog tužioca, određeno je da se sa ovim postupkom spoji postupak u predmetu P. 139/04, tako da će se ubuduće zajednički postupak voditi pod brojem P. 115/10.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 115/10 od 21. marta 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je tužilac vlasnik određene katastarske parcele, kao što je navedeno u stavu prvom izreke, i obavezani su tuženi da tužiocu naknade štetu za posečena stabla, kao i troškove parničnog postupka, što je navedeno u st. 2, 3. i 4. izreke.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1587/12 od 26. jula 2012. godine, povodom žalbi tužioca i tuženog P. M, izjavljenih protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 115/10 od 21. marta 2012. godine, vratio predmet Osnovnom sudu u Vranju na dopunu postupka, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud propustio da odluči o tužbenom zahtevu u odnosu na tuženog P. M.

Osnovni sud u Vranju je doneo dopunsku presudu 11. septembra 2012. godine kojom je dopunjena presuda tog suda P. 115/10 od 21. marta 2012. godine u odnosu na tuženog P. M. iz sela B.

Viši sud u Prokuplju se rešenjem Gž. 781/13 od 13. novembra 2013. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbama izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 115/10 od 21. marta 2012. godine i odredio da se spisi predmeta dostave Apelacionom sudu u Nišu, kao stvarno nadležnom.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2640/13 od 19. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog P. M, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 115/10 od 21. marta 2012. godine u stavu 1. izreke, a ista presuda je preinačena u st. 2, 3. i 4. izreke u pogledu dosuđene naknade materijalne štete za posečena stabla, sa zakonskom zateznom kamatom i u pogledu troškova parničnog postupka.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 18. februara 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 11. oktobra 2001. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2640/13 od 19. decembra 2013. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko 12 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 115/10 od 21. marta 2012. godine, posle više od deset godina od podnošenja tužbe. Pri tome, navedenom presudom nije odlučeno o tužbenom zahtevu u celini, nego je propušteno da se odluči o tužbenom zahtevu u odnosu na tuženog P. M. Pored toga, u toku postupka pred prvostepenim sudom je odloženo nekoliko ročišta zbog nedolaska veštaka radi radi saslušanja u pogledu obavljenog veštačenja, ili zbog nedostavljanja nalaza i mišljenja veštaka u ostavljenom ili primerenom roku.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, jer je sud odredio veštačenje od strane veštaka različitih struka, pa i dopunsko veštačenje u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Pri tome, Sud je imao u vidu i da su osnovnoj parnici pripojena još dva parnična postupka, pa je tužbenim zahtevom bilo obuhvaćeno više tuženih, što je svakako doprinelo dužem trajanju parnice. Međutim, Sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, kao i da je sud bio dužan da obezbedi da veštaci u primerenom roku dostave svoje nalaze sa mišljenjem.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman materijalni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodio radi utvrđenja prava svojine na delu katastarske parcele pokrivene šumom, kao i radi isplate materijalne štete koja mu je pričinjena sečom stabala sa njegovog dela šume.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Vranju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1637/01, a okončan pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 115/10 , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, konkretnu činjeničnu i procesnu složenost predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka i postupanje prvostepenog suda. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.