Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra. Deo žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. I. iz K , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. I. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2881/03, a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 783/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba N. I. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1131/11 i Gzz1. 496/11 od 23. novembra 2011. godine i rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1854/11 od 13. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. I. iz K. je 27. juna 2011. godine, preko punomoćnika J. J, advokata iz K, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P . 2881/03, kasnije Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 783/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da parnični postupak traje skoro osam godina; da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine odbijena njegova žalba kao tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 783/10 od 27. januara 2011. godine, a ista presuda ukinuta u delu kojim je odlučivano o troškovima postupka i u tom delu spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da je Apelacioni sud trebalo da odluči i o troškovima postupka, a ne da predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da Osnovni sud u Kragujevcu nije nadležan da po treći put odlučuje u prvom stepenu, odnosno da je došlo do sukoba stvarne nadležnosti između Osnovnog suda u Kragujevcu i Apelacionog suda u Kragujevcu, zbog čega je dopunom ustavne žalbe od 21. jula 2011. godine osporeno rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 783/11 od 7. jula 2011. godine kojim je odlučeno o troškovima postupka. Dopunama ustavne žalbe od 12. januara i 6. marta 2012. godine i 23. maja 2013. godine osporeno je rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1854/11 od 13. septembra 2011. godine kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1131/11 i Gzz1. 496/11 od 23. novembra 2011. godine kojim je odbačena kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine i odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo, prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje, iz člana 36. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud o dozvoljenosti revizije morao da odluči po odredbama ZPP-a koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, kao i da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen „upravo iz zakonskih razloga“, jer su nižestepene presude zasnovane na nedozvoljenom raspolaganju stranaka.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, da mu se naknadi nematerijalna šteta i da se ponište osporeni akti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2881/03, kasnije Osnovnog suda u Kragujevcu P. 783/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Nj. I. iz K. je 19. decembra 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog N. I. iz K, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđivanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je tuženi zaključio sa ocem, pok. S. I. iz K, overenog pred Opštinskim sudom u Kragujevcu pod Ov. 3 R-V-90/03 dana 10. februara 2003. godine.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 2881/03. Pripremno ročište je održano 24. decembra 2003. godine, nakon čega je sud zakazao još 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta (od 4. novembra i 8. decembra 2004, 28. januara i 22. decembra 2005. godine) nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedolaska veštaka na zakazano ročište, i doneo presudu P. 2881/03 od 20. februara 2006. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženom naknadi troškove postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu.

Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 2028/06 od 28. decembra 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2881/03 od 20. februara 2006. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je prvostepena presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se ni pravilnost primene materijalnog prava nije mogla ispitati.

Ponovni postupak je vođen pred prvostepenim sudom u predmetu P. 273/07. Rešenjima predsednika Opštinskog suda u Kragujevcu Su-48/07 od 17. aprila 2007. godine i Su-122/07 od 17. oktobra 2007. godine usvojen je zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije od daljeg postupanja u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 273/07, pa je predmet dodeljen drugom sudiji u rad. Tokom daljeg postupka, do donošenja sledeće presude, u predmetu je zakazano 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano pet ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, neuredne dostave poziva za ročište tužiocu, nepristupanja tuženog na ročište i neodazivanja pozvanih svedoka. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, predloženih svedoka, obavljena je dopuna veštačenja od strane komisije lekara. Tuženi je dva puta podnosio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, ali su oba zahteva odbijena kao neosnovana rešenjima predsednika prvostepenog suda Su – 158/09 od 9. novembra 2009. godine i Su – 39/411/10 od 26. novembra 2010. godine. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine nastavljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 783/10, koji je nakon ročišta održanog 27. januara 2011. godine doneo presudu. Navedenom presudom uvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između sada pok. S. I, biv. iz K, kao primaoca izdržavanja, i tuženog N. I. iz K, kao davaoca izdržavanja, i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu i dopunu žalbe protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 783/10 od 27. januara 2011. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, a ukinuo presudu u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

Tuženi je izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Osnovni sud u Kragujevcu je rešenjem P. 783/10 od 7. jula 2011. godine obavezao tuženog N. I. da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 226.050 dinara.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja.

Viši sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem Gž. 1854/11 od 13. septembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, potvrdio rešenje o troškovima parničnog postupka Osnovnog suda u Kragujevcu P. 783/10 od 7. jula 2011. godine za iznos od 196.050 dinara, i preinačio navedeno rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka za iznos od još 30.000 dinara. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da se neosnovano žalbom tuženog ukazuje da je odluku o troškovima parničnog postupka doneo stvarno nenadležan sud, da je navedenu odluku trebalo da donese Apelacioni sud u Kragujevcu, da isti nije mogao da ukine odluku o troškovima postupka, kao i da je odluku o troškovima trebalo da donese isto veće koje je donelo i prvostepenu presudu; da je članom 373. stav 3. Zakona o parničnom postupku, na koji se pozvao tuženi u žalbi, propisano da u slučaju kada je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, što se odnosi isključivo na meritorne odluke – presude, ali ne i na rešenje o troškovima postupka, sadržano u delu izreke pobijane presude; da je pored toga, članom 23. stav 2. tačka 2) Zakona o uređenju sudova propisano da Viši sud u drugom stepenu odlučuje o žalbama na odluke osnovnih sudova, između ostalih i na rešenja u građanskopravnim sporovima, o čemu se u konkretnom slučaju radi, te da je prvostepeni sud postupio po nalogu iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine, kojim je ukinuta samo odluka o troškovima postupka i u ponovnom postupku pravilnom primenom člana 159. Zakona o parničom postupku doneo novu, pobijanu odluku o troškovima postupka sa pravilnom pravnom poukom da je protiv iste dozvoljena žalba Višem sudu u Kragujevcu.

Dopisom GT.I. br. 834/11 od 19. avgusta 2011. godine Republičko javno tužilaštvo je obavestilo Osnovni sud u Kragujevcu da u predmetu P. 783/10 nije podignut zahtev za zaštitu zakonitosti.

Tuženi je 2. septembra 2011. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev 1131/11 Gzz1 496/11 od 23. novembra 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog, izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine i odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog, izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je tužba radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju podneta 9. decembra 2003. godine; da tužilac u podnetoj tužbi nije označio vrednost predmeta spora, ali je tu vrednost opredelio na ročištu održanom 3. marta 2005. godine na iznos od 700.000 dinara; da će se prema članu 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati se po odredbama tog zakona, da će se izuzetno iz stava 1. navedenog člana, u smislu stava 2. istog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu tog zakona odlučivati se po pravilima parninog postupka koja su važila do dana njegovog stupanja na snagu, te da prema članu 394. stav 2. ZPP, noveliranim članom 38. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge čindbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke srvije na dan podnošenja tužbe; da je predmet spora utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između sada pok. S. I. i tuženog, pa nije reč o sporu radi izdržavanja; da je revizija izjavljena 8. juna 2011. godine, posle stupanja na snagu navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra, koji je merodavan za izjavljivanje revizije, zbog čega revizija nije dozvoljenja.

Dalje, u obrazloženju rešenja u pogledu izjavljenog zahteva za zaštitu zakonitosti, između ostalog, navedeno je da tuženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti u stvari ističe, nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu odredaba Zakona o vanparničnom postupku i Zakona o nasleđivanju, te da stoga formalno pozivanje tuženog na zakonom dozvoljen razlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, ne čini taj zahtev dozvoljenim.

4. Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe U stava kojima je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), kao i odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) ; da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav 1. tačka 5)).

5. Ocenjujući razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 19. decembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu, a da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1854/11 od 13. septembra 2011. godine kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao sedam godina i devet meseci.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom se „postupak kojim se određuje iznos troškova postupka mora sagledavati kao nastavak parnice o glavnom pitanju i, u skladu sa tim, kao deo utvrđivanja građanskih prava i obaveza“ (videti presudu Robins protiv UK , od 23. septembra 1997. godine i Odluku Ustavnog suda Už-3121/2010 od 16. januara 2013. godine, u tački 5. obrazloženja). Iz navedenog sledi da se garancije prava na suđenje u razumnom roku primenjuju i na deo postupka u kome je, nakon odlučivanja o glavnom tužbenom zahtevu, odlučivano o troškovima postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo dve presude P. 2881/03 od 20. februara 2006. godine i P. 783/10 od 27. januara 2011. godine. Presuda P. 2881/03 od 20. februara 2006. godine je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 2028/06 od 28. decembra 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je prvostepena presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se ni pravilnost primene materijalnog prava nije mogla ispitati. Druga po redu prvostepena presuda P. 783/10 od 27. januara 2011. godine doneta je nakon više od četiri godine od kada su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da je određen broj ročišta pred prvostepenim sudom odložen zbog sprečenosti postupajućeg sudije, što je produžilo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac i sam svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Pri tome, Sud je imao u vidu da je tokom postupka dva puta tražio izuzeće postupajućeg sudije, što je bilo njegovo procesno pravo (iako su oba zahteva za izuzeće kao neosnovana odbijena), ali je odlučivanje o navedenim zahtevima nužno dovelo do produženja parničnog postupka. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koja je vođena protiv njega kao tuženog, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Kragujevcu .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2881/03, a koji je okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 783/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno predmet spora, dužinu trajanja osporenog postupka , kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu ne delotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 1131/11 Gzz1 496/11 od 23. novembra 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine i odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog, izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 867/11 od 12. maja 2011. godine.

Ocenjujući navode ustavne žalbe u pogledu izjavljene revizije – „da je Vrhovni kasacioni sud o dozvoljenosti revizije morao da odluči po odredbama ZPP-a koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe“, Ustavni sud je pošao od toga da je odbijajući zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13) izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo, jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je u navedenoj odluci, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značilo primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je prema Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je u primeni od 29. decembra 2009. godine i koji je važio u vreme donošenja drugostepene presude i podnošenja revizije, jedan od uslova za dozvoljenost revizije bio da vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Pri tome, izjavljivanje revizije u konkretnom slučaju protiv pravnosnažnog dela presude čija vrednost predmeta spora (opredeljena na ročištu od 3. marta 2005. godine na iznos od 700.000 dinara) nije prelazila navedeni novčani iznos, predstavljalo je nedostatak koji je izjavljeni vanredni pravni lek činio nedozvoljenim, usled čega je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1131/11 Gzz1. 496/11 od 23. novembra 2011. godine revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena. U osporenom rešenju su dati jasni i argumentovani razlozi zašto se dozvoljenost revizije cenila u skladu sa odredbama člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine, jer je podnosilac pravo na izjavljivanje revizije stekao 12. maja 2011. godine danom donošenja pravnosnažne drugostepene presude, kada su na snazi već bile odredbe čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući navode ustavne žalbe u pogledu izjavljenog zahteva za zaštitu zakonitosti – da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen „upravo iz zakonskih razloga“, jer su nižestepene presude zasnovane na nedozvoljenom raspolaganju stranaka, Ustavni sud je konstatovao da je članom 361. stav 2 tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka – ako je protivno odredbama tog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (raspolaganja koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala - član 3. stav 3. tog Zakona), kao i da ako javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u predviđenim rokovima, stranke su na osnovu člana 418. ZPP ovlašćene da same izjave zahtev za zaštitu zakonitosti - isključivo iz razloga koji je predviđen za javnog tužioca, jer ne mogu imati više prava u korišćenju tog pravnog leka od javnog tužioca, te da se navodi ustavne žalbe o tome da je podnosiocu odbacivanjem zahteva povređeno pravo na pravično suđenje, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlogom za iznetu tvrdnju .

Imajući u vidu sve navede no, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev 1131/11 i Gzz1. 496/11 od 23. novembra 2011. godine odbacio, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u tački 3. izreke.

8. U odnosu na osporeno rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1854/11 od 13. septembra 2011. godine kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje prevashodno zasniva na navodima koji su bili izneti u žalbi protiv prvostepenog rešenja, a o kojima se već izjasnio Viši sud u Kragujevcu u osporenom rešenju Gž. 1854/11 od 13. septembra 2011. godine. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Viši sud u Kragujevcu u navedenom rešenju dao dovoljno i jasno obrazloženje zašto je prvostepeni sud nadležan da odlučuje o troškovima postupka, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim ni proizvoljnim. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, odlu čujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti