Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina i četiri meseca. Zbog neefikasnosti sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu P. 8099/04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadrug a radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , iz Novog Sada p odnela je Ustavnom sudu, 31. marta 2014. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8099/04 i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 225/14 od 30. januara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je predmetni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okončan nakon 18 godina; da ništa ne može opravdati sudove za odugovlačenje postupka; da ničim nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka; da je evidentno da osporenom presudom trpi štetu, jer smatra da nema opravdanja u pogledu odluke o troškovima postupka; da je takođe osporena presuda doneta protivno odredbama čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i zahtev za troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta sada Privrednog suda u Novom Sadu P. 2027/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. septembra 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih V. V, Lj. K. i A. K , svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 7.294,35 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja presude održano je devet ročišta, na kojima su: izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem , saslušanjem sudskog veštaka, dopunskim ekonomskim veštačenjem , saslušanjem svedoka , a takođe je i konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženu, dok jedno ročište nije održano usled izostanka uredno pozvanih punomoćnika parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5477/96 od 16. decembra 2003. godine je, u stavu prvom izreke , u celosti usvojen preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi V. V. da mu isplati iznos od 1.062,85 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. juna 2003. godine do isplate, dok je za preostali deo preko dosuđenog iznosa od 1.062,85 dinara do traženog iznosa od 51.075,47 dinara, kao i za zakonsku zateznu kamatu za period od 29. februara 2000. do 26. juna 2003. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 28.700,00 dinara , a stavom trećim izreke je odbijen zahtev tužioca za dosudu zakonske zatezne kamate na parnične troškove od dana presuđenja do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 1471/04 od 22. oktobra 2004. godine, ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5477/96 od 16. decembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su održana četiri ročišta na kojima je izveden dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8099/04 od 18. decembra 2006. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da isplati iznos od 132.791,76 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. aprila 2005. godine do isplate, dok je za preostali deo preko dosuđenog iznosa od 132.791,76 dinara do traženog iznosa od 344.149,94 dinara odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, a stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 96.715,60 dinara.

Razmatrajući dostavljene spise predmeta prvostepenog suda povodom izjavljenih žalbi parničnih stranaka, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5212/07 od 15. aprila 2009. godine vratio spis predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu P. 8099/04, radi otklanja procesnog nedostatka, odnosno utvrđenja da li su punomoćja za zastupanje advokatima data od strane zakonskog zastupnika tužioca i lica ovlašćenog za davanje punomoćja.

Po otklanjanju procesnih nedostataka i dostavljanju spisa predmeta, Apelacion i sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2125/10 od 23. juna 2010. godine ponovo vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu P. 8099/04, radi otklanja procesnih nedostataka, jer prvostepeni sud nije u potpunosti postupio po prethodno dobijenom nalogu u pogledu utvrđenja da li su tužioca u toku postupka svi angažovani advokati zastupali na osnovu validnog punomoćja.

Apelacioni sud u Novom Sadu je ponovo rešenjem Gž. 9768/10 od 22. septembra 2010. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu P. 8099/04, radi otklanja procesnih nedostataka iz razloga naveden og u prethodnom rešenju.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13069/10 od 27. decembra 2010. godine prekinuo postupak, zbog nastupanja pravnih posledica pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 7. avgusta 2013. godine obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu, a rešenjem Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 13069/10 od 30. oktobra 2013. godine je nastavljen postupak.

Po otklanjanju procesnih nedostataka, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 225/14 od 30. januara 2014. godine delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8099/04 od 18. decembra 2006. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 96.159,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. decembra 2006. godine do isplate, do dosuđenog iznosa od 132.791,76 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. aprila 2005. godine do isplate i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok su u preostalom delu žalbe tuženog i tužioca odbijene, a prvostepena presuda u ostalom pobijanom, usvajajućem i odbijajućem delu potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58 /84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 11. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 225/14 od 30. januara 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i četiri meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene međusobne ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak i višestruko ekonomsko veštačenje, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo osamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, neznatno doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, punomoćnik tužioca, iako uredno pozvan, izostao je sa ročišta zakazanog za 3. oktobar 2000. godine, a kako je sledeće ročište održano 12. februara 2001. godine, to je doprineo dužem trajanju parničnog postupka za četiri meseca.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 17 godina i četiri meseca (dve godine i deset meseci je postupak pred prvostepenim sudom bio u prekidu), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon sedam godina i tri meseca doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tuženog ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon tri godine doneta druga presuda, ali je drugostepeni sud najpre bio onemogućen da odluči o žalbama parničnih stranaka usled procesnih nedostataka, a zatim je došlo i do prekida postupka zbog otvaranja stečaja nad tužiocem, ovde podnosiocem. Po otklanjanju procesnih nedostataka i preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, drugostepeni sud je konačno odlučio o žalbama tužioca i tuženog u roku od tri meseca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja, prekid postupka koji se ne može pripisati u krivicu sudovima, i neznatan doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izloženo u osporenoj presudi, zbog čega smatra da tužiocu pripada inflatorna naknada štete zbog obezvređenog potraživanja po osnovu zajma u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova parničnog postupka, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Zahtev za naknadu materijalne štete zbog finansijskih posledica koje podnosilac trpi usled preinačenja prvostepene presude i odluke drugostepenog suda da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se oštećenom priznaje u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. Stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić