Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv presuda redovnih sudova odbijena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Z . iz sela A . kod Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. Z . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bujanovcu u predmetu P1. 92/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bujanovcu P 1. 2/04) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. Z . izjavljena protiv presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1. 92/14 od 22. aprila 2015. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2171/15 od 1. decembra 201 5. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Z . iz sela A . kod Vranja je , 1 4. januara 2016. godine, preko punomoćnika Lj. A , advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bujanovcu u predmetu P1. 92/14, kao i protiv presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1. 92/14 od 22. aprila 2015. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2171/15 od 1. decembra 201 5. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 36. i članom 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je opisao tok predmetnog parničnog postupka, ističući da je tužbu podneo januara 2004. godine, a da je sud prvi put meritorno odlučio tek pet godina nakon pokretanja postupka, ali i da je ta odluka bila ukinuta u postupku po žalbi.

U odnosu na osporene presude, podnosilac je naveo da je tužbom potraživao naknadu koja mu je već ranije bila priznata rešenjima nadležnog fonda, a ne da mu se potraživana naknada ustanovi presudom. Podnosilac je naveo da mu je isplata naknada koja mu pripada obustavljena samovoljom tuženog, kao i da činjenica da tuženi „nije realizovao svoju obavezu“ nisu prestala njegova prava po osnovu pravnosnažnih rešenja donetih na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Iz navedenog sledi da podnosilac povredu prava iz člana 60. stav 4. Ustava obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, te je Ustavni sud ocenio da podnosi lac, u suštini, ukazuje da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na pravično suđenje, zajem čeno članom 32. stav 1. Ustava.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu, te da naloži Apelacionog sudu u Nišu da ponovi postupak odlučivanja u predmetu Gž1. 2171/15.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Bujanovcu P1. 92/14, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 3. januara 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Bujanovcu protiv tuženog privrednog društva, njegovog poslodavca, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade zarade u visini razlike između zarade koju ostvaruje na drugom odgovarajućem poslu i one koju bi ostvario da nije došlo do povrede na radu, isplati opredeljene novčane iznose, kao i da na te iznose nadležnim fondovima uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje u njegovu korist . Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2/04.

Opštinski sud u Bujanovcu je zakazao devet ročišta, od kojih dva nisu održana (jedno zbog odsutnosti postupajućeg sudije) , nakon čega je 13. novembra 2006. godine doneo rešenje P. 2/04, kojim je odbacio tužbu tužioca zbog nenadležnosti suda. Označeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž1. 269/07 od 4. maja 2007. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 401/07, zakazano je 13 ročišta, od kojih su tri održana. Od deset neodržanih ročišta – četiri ročišta nisu održana zbog odsutnosti postupajućeg sudije, jedno jer tuženi nije bio uredno pozvan, tri jer određeni veštak nije dostavio nalaz, ili ga nije dostavio na vreme da stranke mogu da se na zakazanom ročištu izjasne o njemu, dok dva ročišta nisu održana jer je tužilac sudu predao podnes ke neposredno pre početka ročišta, pa je druga stran ka tražila rok da se izjasni na navode iz tih podnesaka.

Nakon što je zaključio raspravu, Opštinski sud u Bujanovcu je 19. februara 2009. godine doneo presudu P1. 401/07 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 299/10 od 20. jula 2010. godine, a predmet je na ponovno suđenje upućen Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu, kao nadležnom sudu, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini.

U drugom po redu ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 2943/10. U ovoj fazi postupka, do donošenja rešenja o prekidu postupka, zakazano je 15 ročišta, od kojih je četiri održano. Od 11 neodržanih – dva ročišta nisu održana zbog odsutnosti postupajućeg sudije, odnosno zapisničara, tri – jer sud nije dostavio na vreme podneske jedne stranke drugoj, jedno – zbog obustave rada zaposlenih u sudu, jedno – jer poziv nije dostavljen tuženom, a jedno jer je tužilac podnesak sudu predao neposredno pre početka zakazanog ročište, te je tuženi zatražio rok za izjašenje na navode tog podneska.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2943/10 od 29. novembra 2012. godine, prekinut je predmetni parnični postupak do okončanja drugog postupka koji se pred istim sudom vodio između istih parničnih stranaka. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu, o kojoj nije odlučeno, a u spisima predmeta nema dokaza da je predmet dostavljen drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi. Tužilac je, podneskom od 18. aprila 2014. godine, zatražio da se postupak nastavi, jer je postupak , zbog kojeg je predmetni postupak prekinut, pravnosnažno okončan.

Posle prekida, predmetni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Bujanovcu, nadležnim po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godini, pod poslovnim brojem P1. 92/14. U nastavku postupka prvo ročište je zakazano za 24. septembar 2014. godine, ali ono, kao ni naredno (zakazano za 12. novembar 2014. godine), nije održano, zbog štrajka advokata. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su još tri ročišta, od kojih jedno nije održano (zakazano za 20. januar 2015. godine) – jer tuženi nije bio uredno pozvan.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P. 92/14 od 22. aprila 20015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju označene presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog 1980. godine na radnom mestu zavarivača, kao i da je na tom mestu radio do 1986. godine, kada je, rešenjem RSIZ penzijskog i invalidskog osiguranja radnika od 9. oktobra 1986. godine, razvrstan u treću kategoriju invalidnosti, koja je nastupila kao posledica bolesti. Istim rešenjem, kako je utvr đeno, priznato mu je pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao, nakon čega ga je tuženi rasporedio na radno mesto na kojem je primao veću zaradu od one koju je primao na radnom mestu na kojem je radio do nastupanja invalidnosti. Dalje je utvrđeno da je, rešenjima nadležne organizacije za invalidsko osiguranje donetim u postupku kontrole ispunjenosti uslova za dalje ostvarivanje prava (iz 1991. i 1996. godine), bilo određeno da novčana naknada po osnovu invalidnosti pada na teret Fonda, dok su rešenjem ove organizacije iz 2003. godine utvrđena i dalje III kategorija invalidnosti, odnosno preostala radna sposobnost, kao i pravo na odgovarajuću novčanu naknadu za vreme korišćenja ovog prava, s tim da će se ova naknada odrediti posebnim rešenjem. Takođe, utvrđeno je da je tuženi, počev od oktobra 2002. godine, rasporedio tužioca na radno mesto za koje prima manju zaradu nego što bi primao da radi na radnom mestu na kojem je radio pre nastupanja invalidnosti, zbog čega je tužilac u februaru 2003. godine tražio od tuženog da mu isplati razliku između ovih iznosa, ali da on to nije učinio. U obrazloženju prvostepene parnične presude navedeno je i da je, na osnovu veštačenja utvrđeno da su kod tuženog sprovedene sve zaštitne mere na radu na radnom mestu na kojem je nekad radio tužilac, kao i na njegovom naknadnom radnom mestu. Takođe, navedeno je da je prvostepeni sud u toku postupka izvršio uvid u spise predmeta tog suda P1. 2912/10, vođenog između istih parničnih stranaka, po tužbi tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljen e duševn e bolov e i patnje zbog umanjene životne aktivnosti kao posledice profesionalnog oboljenja, i da je utvrdio da je u posmatranom predmetu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, budući da tužilac nije dokazao da je profesionalno oboljenje nastupilo kao posledica rada kod tuženog, s obzirom na to da je pre početka rada kod ovog poslodavca, tužilac osam i po godina (pola godine, jednu godinu i sedam godina) radio kod drugih poslodavaca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da, budući da je tužbeni zahtev tužioca (u drugom predmetu) odbijen za naknadu nematerijalne štete jer nije dokazao odgovornost tuženog, to on nema pravo ni na naknadu materijalne štete u visini razlike zarade koju potražuje u ovom predmetu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2171/15 od 1. decembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1. 92/14 od 22. aprila 2015. godine, uz obrazloženje da odgovornost tuženog za nastupanje profesionalnog oboljenja tužioca nije dokazana. Prema stanovištu Apelacionog suda u Nišu izraženom u osporenoj presudi, lice obolelo od profesionalne bolesti ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete od poslodavca, ali od onog poslodavca koji je odgovoran za nastupanje tog oboljenja. Odgovarajući na navode žalbe tužioca da je on do 2002. godine primao punu zaradu, odnosno onu koju bi ostvario kao varilac (radeći na svom poslu) , drugostepeni sud je naveo da se u spisima predmeta nalaze rešenja RSIZ penzijskog i invalidskog osiguranja radnika od 28. maja 1991. godine i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 26. septembra 1996. godine iz kojih proizlazi da novčana naknada koja pripada tužiocu pada na teret Zajednice, odnosno Fonda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe zakona i drugih propisa.

Odredbama Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SFRJ“, br. 23/82, 77/82 i 75/85), koji se primenjivao u vreme razvrstavanja podnosioca u III kategoriju invalidnosti, bilo je propisano: da osiguranik kod koga postoji preostala radna sposobnost ima pravo da radi s radnim vremenom koje odgovara toj sposobnosti, kao i pravo da bude raspoređen na druge odgovarajuće poslove, odnosno radne zadatke, odnosno pravo na odgovarajuće zaposlenje, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju ako je potrebna, kao i pravo na odgovarajuće novčane naknade u vezi s korišćenjem tih prava; da u stvaranju uslova za obezbeđivanje prava iz stava 1. ovog člana učestvuju zajednica, samoupravna interesna zajednica za zapošljavanje i drugi organi, organizacije i zajednice, u skladu sa samoupravnim sporazumom, društvenim dogovorom i zakonom (član 37. st. 1. i 2.); da pravo da radi s radnim vremenom koje odgovara preostaloj radnoj sposobnosti, pravo na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, pravo na raspoređivanje na druge odgovarajuće poslove, odnosno radne zadatke i pravo na odgovarajuće novčane naknade osiguranik ostvaruje u organizaciji u kojoj je radio u vreme nastanka invalidnosti, pod uslovima i na način koji su utvrđeni samoupravnim opštim aktom organizacije, u skladu sa zakonom; da prava iz stava 1. ovog člana ostvaruju osiguranici kod kojih postoji preostala radna sposobnost u zajednici, u slučajevima i pod uslovima koji su, na osnovama šire solidarnosti, utvrđenim samoupravnim opštim aktom zajednice, u skladu sa samoupravnim sporazumom, društvenim dogovorom i zakonom (član 38. st. 1. i 2.); da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju u zajednici u kojoj je osiguranik poslednji put bio osiguran (član 75. stav 1.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SFRJ“ , broj 44/90) bilo je propisano: da osiguranik kod koga postoji preostala radna sposobnost ima pravo na naknadu, između ostalog, zbog manjeg ličnog dohotka na drugom odgovarajućem poslu (član 37b tačka 5.); da se novčana naknada iz člana 37b tačka 5. ovog zakona određuje u visini razlike između valorizovanog prosečnog mesečnog ličnog dohotka koji je osiguranik ostvario u godini osiguranja koja je prethodila godini u kojoj je nastupila invalidnost i prosečnog mesečnog ličnog dohotka koji se ostvaruje na drugom poslu na koji je posle toga raspoređen, odnosno zaposlen (član 37đ); da pravo na novčane naknade iz člana 37b tač. 4. i 5. ovog zakona osiguranik ostvaruje u zajednici (novi stav 2. člana 38.). Ostale izmene Zakona („Službeni list SFRJ“, br. 8/87, 65/87, 87/89 i 54/90-ispravka, kao i „Službeni list SRJ“, broj 41/94) nisu relevantne u konkretnom slučaju.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju radnika („Službeni glasnik SRS“, br . 13/83, 27/85, 21/86 i 44/86), koji se primenjivao u vreme razvrstavanja podnosioca u III kategoriju invalidnosti, bilo je propisano: da se naknada zbog manjeg ličnog dohotka na drugom odgovarajućem poslu određuje u visini razlike dohotka koji je osiguranik ostvar io u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj je nastala invalidnost, odnosno opasnost od nastanka invalidnosti i prosečnog mesečnog ličnog dohotka koji on ostvaruje na drugom poslu na kojem je posle toga zaposlen (član 40.); da novčana naknada zbog rada sa skraćenim radnim vremenom (član 39.) i naknada zbog manjeg ličnog dohotka na drugom odgovarajućem poslu (član 40.), zajedno sa iznosom ličnog dohotka koji zaposleni invalid rada ostvaruje, ne mogu preći iznos najvišeg ličnog dohotka za takve ili slične poslove u organizaciji (član 41.); da se postupak za ostvarivanje prava prema osnovu invalidnosti, opasnosti od nastanka invalidnosti i izmenjene radne sposobnosti pokreće na zahtev osiguranika, na osnovu predloga za utvrđivanje invalidnosti izdato u skladu sa opštim aktom Zajednice o postupku veštačenja o invalidnosti (član 94. stav 1.). Naknadne izmene ovog zakona (objavljene u „Službenom glasniku SRS“, br. 28/87, 41/87, 16/88/, 12/89, 25/89 i 20/90) nisu od značaja za konkretno pravno pitanje.

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95 i 12/96), koji se primenjivao od 1. juna 1992. godine, bilo je propisano: da se osiguraniku koji koristi pravo na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, pravo na raspoređivanje na odgovarajuće radno mesto, odnosno pravo na zaposlenje, obezbeđuje pravo na odgovarajuće novčane naknade, između ostalog novčane naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu (član 62. stav 1 tačka 5.); osiguranik – zaposleni kod koga je utvrđena II ili III kategorija invalidnosti, pravo na novčane naknade iz člana 62. stav 1. tač. 4. i 5. ovog zakona ostvaruje preko fonda, odnosno na teret fonda (član 63. stav 3.); da naknadu zarade zbog rada sa skraćenim radnim vremenom isplaćuje poslodavac prilikom isplate zarade s tim što će fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od 5 dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju isplaćenih sredstava (član 84.); da pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu ima osiguranik – zaposleni – invalid rada II ili III kategorije invalidnosti koji je zaposlen na drugom odgovarajućem poslu na kome ostvaruje manju zaradu od zarade koju je ostvario radeći na radnom mestu na kome je bio raspoređen pre nastanka invalidnosti (član 86. stav 1.); da se naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu određuje u visini razlike između valorizovane prosečne mesečne zarade koju je invalid rada ostvario u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj je nastala invalidnost i prosečne mesečne zarade koju on ostvaruje na drugom poslu na kojem je posle toga zaposlen (član 87. stav 1.); da novčana naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu zajedno sa iznosom zarade koji zaposleni invalid rada ostvaruje, ne može preći iznos najviše zarade za takve ili slične poslove kod poslodavca (član 88.); da se na isplatu akontacije naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu primenjuje član 84. ovog zakona (član 92.).

Odredbama Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 i 5/03), koji je stupio na snagu 1. januara 1997. godine, bilo je propisano: da osiguranik – zaposleni s preostalom radnom sposobnošću ima pravo na novčanu naknadu, između ostalog, zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu (član 55. stav 1. tačka 4.); da se novčana naknada iz člana 55. stav 1. tačka 4. ovog zakona određuje se u visini razlike između valorizovanog prosečnog mesečnog iznosa zarade koju je osiguranik ostvario u poslednjoj godini osiguranja koja prethodi godini u kojoj je nastala invalidnost i prosečnog mesečnog iznosa zarade koju on ostvaruje na drugom odgovarajućem poslu (član 57. stav 1.); da osiguranik – zaposleni kod koga je utvrđena preostala radna sposobnost ostvaruje pravo na novčanu naknadu iz člana 55. stav 1. tačka 4. ovog zakona – kod organizacije za osiguranje, odnosno na njen teret (član 59. stav 1. tačka 2.); da se postupak za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja pokreće na zahtev osiguranika, odnosno na zahtev člana porodice za ostvarivanje prava na porodičnu penziju, ako zakonom, za pojedina prava, nije drugačije određeno (član 107.) .

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), koji je stupio na snagu 1. januara 1997. godine, bilo je propisano: da novčana naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu zajedno sa iznosom zarade koju zaposleni invalid rada ostvaruje na drugom odgovarajućem poslu ne može preći iznos prosečne mesečne neto zarade za iste ili slične poslove kod poslodavca (član 25.); da novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu isplaćuje poslodavac prilikom isplate zarade, s tim što će fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od pet dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju isplaćenih sredstava (član 26.); da postupak za ostvarivanje prava po osnovu invalidnosti i opasnosti od nastanka invalidnosti pokreće fond na zahtev osiguranika, na osnovu predloga za utvrđivanje invalidnosti, u skladu sa opštim aktom fonda (član 58. stav 1.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 34/03) propisano je: da korisnik prava na naknadu zbog rada sa skraćenim radnim vremenom (II kategorije invalidnosti), naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu ( III kategorije invalidnosti), naknade po osnovu preostale radne sposobnosti, naknade po osnovu raspoređivanja na drugi odgovarajući posao i opasnosti od nastanka invalidnosti koji je zaposlen, zadržava iznos naknade koju koristi na dan stupanja na snagu ovog zakona, s tim što ona ne može biti veća od 50% iznosa prosečne zarade po zaposlenom u Republici u 2002. godini koji objavljuje organ nadležan za poslove statistike, da se naknada iz stav 1. ovog člana usklađuju se na način predviđen za usklađivanje penzija; da izuzetnood stava 2. ovog člana, korisniku kome je iznos naknade veći od iznosa prosečne zarade iz stava 1. ovog člana, naknada se ne usklađuje sve dok se ne izjednači sa iznosom prosečne zarade iz stava 1. ovog člana (član 224.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 3. januara 200 4. godine Opštinskom sudu u Bujanovcu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene drugostepene presude od 1. decembra 201 5. godine, trajao 11 godine i 11 meseci . Ustavni sud ukazuje da je predmetni parnični postupak bio u prekidu od 29. novembra 2012. godine do 28. aprila 2014. godine, odnosno jednu godinu i pet meseci . Međutim, imajući u vidu da u navedenom periodu nije odlučeno o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv procesnog rešenja (o prekidu postupka), niti ima dokaza da su spisi predmeta bili upućeni drugostepenom sudu radi postupanja o izjavljenom pravnom leku, Ustavni sud je ocenio da nema osnova da se navedeni period izuzme od ukupne dužine trajanja postupka.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedena dužina trajanja parničnog postupka, koji je po svojoj prirodi bio hitan, sama po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a što potvrđuje i činjenica da su u postupku koji, prema oceni Ustavnog suda, nije bio ni činjenično ni pravno složen, dva puta ukidane odluke prvostepenog suda, pa je predmet vraćan istom sudu na ponovno suđenje. Takođe, Ustavni sud ukazuje da u toku posmatranog postupka nije održano čak 26 ročišta, od kojih samo pet nije održan o na zahtev stranaka ili iz razloga koji se mogu pripisati u njihovu krivicu. Budući da su neka od zakazanih ročišta neodržana usled propusta određenog veštaka da postupi ili blagovremeno postupi po nalogu suda, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine).

Pri svojoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu da je, s obzirom na istaknuti zahtev u osporenom postupku, podnosilac imao interes da se taj postupak okonča efikasno i bez odugovlače nja. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, time što je tri puta sudu predao podnesak neposredno pre početka ročišta, iako je to mogao i ranije da učini, usled čega je protivna strana tražila rok da se izjasni na navode iz ovih podnesaka, te ta ročišta nisu održana, u manjoj meri doprineo da postupak duže traje.

Međutim, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka ne može da bude opravdano opisanim doprinosom podnosioca, već da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Pri odlučivanju Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-7556/2014 od 17. novembra 2016. godine i Odluku Už-854/08 od 28. maja 2010. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti odluke u predmetima Borgese protiv Italije , od 26. februara 1992. godine, stav 18.) , Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, opisani doprinos podnosioca, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke, odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe kojima se, u suštini, ukazuje na postojanje povred e prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da su parnični sudovi proizvoljno primenili merodavno pravo na njegovu štetu, kada su odbi li kao neosnovan njegov tužbeni zahtev. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje proizvoljnom primenom merodavno g prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je u predmetnom parničnom postupku podnosilac tužbom zahtevao da se tuženi poslodavac obaveže da mu na ime manje isplaćene zarade (razlike između zarade koju prima na drugom odgovarajućem poslu i onu koju bi primao na poslu koji je obavljao pre nastupanja invalidnosti), isplati opredeljene novčane iznose.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je propisima o invalidskom osiguranju koji su se primenjivali do stupanja na snagu sada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (2003. godine), postojala mogućnost da se zaposleni, kod koga je utvrđeno profesionalno oboljenje, pa je na osnovu toga utvrđena preostala radna sposobnost, razvrsta u III kategoriju invalidnosti. Zaposleni kod koga je postojala preostala radna sposobnost imao je, između ostalog, pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao. Ukoliko bi zarada na tom drugom poslu bila manja od one koje je primao radeći na poslu u vreme kada mu je invalidnost utvrđena, tada je zaposlenom pripadalo posebno pravo po osnovu invalidnosti – pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom poslu. Ona se određivala u visini razlike između valorizovanog prosečnog mesečnog iznosa zarade koju je osiguranik ostvario u poslednjoj godini osiguranja koja prethodi godini u kojoj je nastala invalidnost i prosečnog mesečnog iznosa zarade koju on ostvaruje na drugom odgovarajućem poslu. Merodavnim zakonima bilo je samo propisano da zbir iznosa koji se isplaćuju na ime ove naknade i zarade koju zaposleni invalid prima na drugom odgovarajućem poslu ne može da bude veći od iznosa zarade koju bi on primio na svom poslu, odnosno iznosa prosečen mesečne zarade za iste ili slične poslove kod poslodavca, iz čega sledi da je taj iznos mogao da bude manji od zarade koju bi ostvario radeći na svom poslu.

Sva prava iz invalidskog osiguranja utvrđivala je nadležna zajednica (kasnije fond) , u posebnom postupku pokrenutom na zahtev osiguranika (osim prava na invalidsku penziju), a ta prava do avgusta 1990. godine, zaposleni je ostvarivao kod poslodavca kod kojeg je radio u vreme nastanka invalidnosti, dok je zajednica obezbeđivala uslove za to, a nakon tog datuma – kod nadležne zajednice (fonda). Po stupanju na snagu odgovarajućeg zakona iz 1992. godine, naknade po osnovu invalidnosti isplaćivao je poslodavac, ali su one padale na teret fonda, pa je poslodavac imao pravo da se refundira od obveznika plaćanja naknade. Budući da je odgovarajuća zajednica socijalnog osiguranja utvrđivala pravo i obezbeđivala sredstva za realizaciju tog prava, a da je poslodavac samo isplaćivao sredstva, to je zakonom bilo propisano da će ovu naknadu isplaćivati onaj poslodavac kod kojeg je invalid rada radio, zajedno sa zaradom koju je ostvarivao kod tog poslodavca radeći na drugom poslu, dakle, bez obzira na to da li je taj poslodavac bio odgovoran ili ne za nastalu invalidnost zaposlenog. Ovo stoga, jer pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom poslu nije bilo pravo stečeno po osnovu rada, već po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je u predmetnom parničnom postupku odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe za isplatu razlike u zaradama, uz obrazloženje da podnosilac, kao tužilac, nije dokazao da postoji odgovornost tuženog poslodavca za nastalu invalidnost, a time i za štetu čiju naknadu potražuje. Razmatrajući da li je parnični sud proizvoljno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da pravo po osnovu invalidnosti – pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu ne podrazumeva razliku u zaradama koje se ostvaruju na ova dva radna mesta. Utvrđena naknada može da bude jednaka tom iznosu, ali ne mora. Polazeći od istaknutog zahteva, a s obzirom na to da je parnični sud dužan da se kreće u okviru takvog zahteva, Ustavni sud je , najpre, ocenio da se ne može smatrati pravno neprihvatljivim zaključak parničnih sudova da je podnosilac u predmetnoj parnici , zapravo, istakao zahtev za naknadu štete. S tim u vezi, a budući da se, saglasno pravilima o naknadi štete tuženi može obavezati da štetu naknadi samo ukoliko je odgovoran za njen nastanak, a pri činjenici da odgovornost tuženog za nastalu invalidnost podnosioca nije utvrđena u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio i da je ustavnopravno prihvatljiv stav parničnih sudova o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca.

S druge strane, sledom suprotnog zaključka od onog koji je imao parnični sud tumačeći istaknuti zahtev podnosioca, odnosno posmatrajući zahtev podnosioca sa stanovišta ostvarivanja prava iz invalidskog osiguranja, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je mogućnost utvrđivanja prava po osnovu preostale radne sposobnosti, pa i novčane naknade, i razvrstavanja u III kategoriju invalidnosti prestala stupanjem na snagu sada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju – 10. aprila 2003. godine, ali korisnici ovih prava, ukoliko su ih već ostvarili po dotada važećem zakonu, imaju ista prava i po stupanju na snagu novog zakona, a u skladu sa do tada važećim propisom. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je rešenjem Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje podnosioca, donetim u postupku kontrole ispunjenosti uslova za dalje ostvarivanje prava iz 1996. godine, bilo određeno da novčana naknada po osnovu invalidnosti pada na teret Fonda, dok je rešenjem ove organizacije iz 2003. godine i dalje utvrđena III kategorija invalidnosti, odnosno preostala radna sposobnost, kao i pravo na odgovarajuću novčanu naknadu za vreme korišćenja ovog prava, s tim da će se ta naknada odrediti posebnim rešenjem. Potreba za određivanjem ove naknade kod podnosioca javila se tek posle dnjim raspoređivanjem kod tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da iz osporenih presuda ni iz dostavljene dokumentacije ne proizlazi da je podnosilac podneo zahtev za pokretanje odgovarajućeg postup ka kod nadležnog fond, odnosno da je na zahtev podnosioca taj fond utvrdio visinu ove naknade. Kako obaveza poslodavca da isplati spornu naknadu, prema odredbama merodavnog prava, postoji samo onda kada je ona utvrđena u odgovarajućem postupku, to je Ustavni sud ocenio da, u konkretnom slučaju, posmatrano i sa stanovišta pravila o invalidskom osiguranju, stav parničnih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva podnosioca, posmatrajući postupak kao celinu, nije zasnovan na nearbitrernoj primeni prava.

Ustavni sud ukazuje da je i u rešenjima Už-160/2013 od 21. decembra 2015. godine i Už-5030/2014 od 9. juna 2016. godine izrazio stav da je postupak za određivanje iznosa novčane naknade zbog korišćenja prava po osnovu zaposlenja na drugi odgovarajući posao, poseban postupak koji se pokreće na zahtev lica koje po zakonu ima pravo na ovu naknadu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, zajemečenog članom 32. stav 1. Ustava.

Budući da podnosilac povredu prava na pravno sredstvo i prava pravičnu naknadu za rad zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje, a pri prethodnoj oceni, Ustavni sud je našao da su neosnovani i navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv označenih presuda, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti