Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu. Podnositeljka je osporavala sudsku odluku o pravu korišćenja zemljišta, ponavljajući navode iz redovnog postupka, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2870/2011
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Vićentić iz Šapca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ljiljane Vićentić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3924/10 od 24. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Vićentić iz Šapca je 27. juna 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3924/10 od 24. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i zbog povrede prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava i čl. 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da Apelacioni sud u Beogradu, iako nalazi da je podnositeljka isplatila ranijeg vlasnika, ''nije mogla steći pravo korišćenja održajem, jer se radi o pravu izvedenom iz društvene svojine''. Dalje se navodi da je podnositeljka kupovinom stambene zgrade i garaže, po sili zakona, stekla i pravo korišćenja katastarske parcele broj 877/2 KO Šabac, uključujući i sporni deo od 89 m2.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Šapcu vodio parnični postupak po tužbi tužioca-protivtuženog D.T. protiv tužene-protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i tuženog M.K. radi činidbe i utvrđenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3924/10 od 24. januara 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Opštinskog suda u Šapcu P. 2147/07 od 3. februara 2009. godine u stavu drugom izreke, dok je drugim stavom izreke drugostepene presude, prvostepena presuda preinačena u stavu prvom izreke tako što je utvrđeno da su tuženi zauzeli jugoistočni deo katastarske parcele broj 877/2 KO Šabac od 89 m2, te su obavezani da poruše betonsku ogradu i obe garaže postojeće na jugoistočnom zauzetom delu katastarske parcele broj 877/2 KO Šabac u površini od 89 m2 i da predaju tužiocu u državinu zauzeti deo, u roku od 15 dana. Trećim stavom izreke osporene presude preinačena je odluka o trškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, dok je četvrtim stavom izreke odlučeno o troškovima drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporene presude se navodi: da je u prvostepenom i drugostepenom postupku utvrđeno da su M.L. i tuženi M.K. 1962. godine postali sukorisnici katastarske parcele broj 877/1 KO Šabac i suvlasnici stambene zgrade na ovoj parceli; da se ova parcela graniči sa katastarskom parcelom broj 877/2 KO Šabac, a obe parcele su predstavljale društvenu svojinu; da su oni 1967/1968. godine od tadašnjeg korisnika parcele broj 877/2 i vlasnika kuće na ovoj parceli D.Đ, kupili deo parcele 877/2 u površini od 89 m2, kupljeni deo pripojili svojoj parceli i na kupljenom delu ozidali garaže i to M.L. 1968. godine, M.K. 1972. godine; da u vezi ove kupoprodaje nije zaključen pismeni ugovor, već je postojao usmeni sporazum između M.K, M.L. i D.Đ.; da je M.K. posedovao građevinsku dozvolu za gradnju garaže na svojoj parceli 877/1, ali je garažu sazidao na parceli 877/2; da je tužena sa suprugom 1982. godine kupila od M.L. deo stambene zgrade, postojeću garažu uz pravo korišćenja zemljišta; da su iste godini tuženi na mestu dotrajale drvene ograde postavili betonsku ogradu; da je ovakvo faktičko stanje na terenu postojalo do 2002. godine, kada je tužilac kupio od M.J. kuću na katastarskoj parceli broj 822/2 KO Šabac sa pravom korišćenja parcele od 6,20 ari, pri čemu je u ugovoru konstatovano da parcela na terenu ima manju površinu, jer postoji zauzeće dela parcele od strane korisnika susedne parcele broj 877/1; da tužilac koji je pravo svojine stekao po osnovu ugovora o kupoprodaji iz 2002. godine na kući i šupi sagrađenoj na katastarskoj parceli broj 877/2 KO Šabac uz pravo korišćenja ove katastarske parcele, i koji ima jači pravni osnov u smislu člana 3. i člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ima pravo da traži povraćaj u državinu zauzetog dela zemljišta u površini od 89 m2, s obzirom da tuženi nemaju pravni osnov za držanje katastarske parcele 877/2 u ovom delu.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenom sudskom presudom povređeno njeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, zato što je Apelacioni sud u Beogradu našao da, iako je ona isplatila ranijeg vlasnika, nije vlasnik sporne površine koju drži bez pravnog osnova.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda navedenog Ustavom zajemčenog prava. Naime, Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, koji su bili predmet razmatranja od strane drugostepenog suda, i u suštini osporava zakonitost navedene sudske presude, ukazujući, pre svega, na pogrešnu primenu prava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao instancioni sud ispituje zakonitost pojedinačnih akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Apelacioni sud u Beogradu je u obrazloženju osporene presude naveo detaljne razloge za svoju odluku o neosnovanosti protivtužbenog zahteva podnositeljke za utvrđenje prava svojine na garaži postojećoj na katastarskoj parceli broj 877/2 KO Šabac i prava korišćenja na zemljištu. U konkretnoj situaciji, drugostepeni sud je obrazložio razloge zbog kojih smatra da podnositeljka spornu površinu drži bez pravnog osnova, koje Ustavni sud smatra ustvanopravno prihvatljivim. Podnositeljka ustavne žalbe je postojeću garažu kupila sa pravom korišćenja zemljišta od M.L. koji je ovaj deo parcele pripojio svojoj katastarskoj parceli 877/1 po osnovu usmenog dogovora postignutog sa tadašnjim korisnikom katastarske parcele broj 877/2, pa je nesumnjivo da tužilac koji je nepokretnost stekao po ugovoru o kupoprodaji iz 2002. godine sa pravom korišćenja zemljišta, ima jači pravni osnov i pravo da traži predaju u državinu zauzetog zemljišta.

Kako tužilac koji ima jači pravni osnov, kao vlasnik, saglasno odredbi člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05), ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, ustavnopravno je utemeljen zaključak da je i njegov zahtev za predaju stvari u državinu osnovan. Ovo proizlazi iz odredbe člana 37. stav 1. istog Zakona kojom je utvrđeno da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, što se u konkretnom slučaju i dogodilo.

Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava, ustavnu žalbu ne čini, samu po sebi, dopuštenom.

5. Ustavni sud dalje konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da joj je povređeno pravo na imovinu.

Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka nije pružila dokaze da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, niti da je u konkretnoj situaciji tužiocu dato više prava nego što mu pripada, pa nema mesta pozivanju podnositeljke na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Konačno, kako je podnositeljka ustavne žalbe iskoristila pravo na žalbu protiv prvostepene presude, to nema povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kojim se pre svega garantuje dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama, pri čemu Ustavni sud naglašava da označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka po pravnom leku, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti