Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Sud je ocenio da je, uprkos delimičnom doprinosu podnosioca, neefikasno postupanje prvostepenog suda glavni uzrok odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za trgovinu i usluge „K. J.“ DOO, Š, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za trgovinu i usluge „K. J.“ DOO i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu P. 1/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za trgovinu i usluge „K. J.“ DOO, Š, podnelo je, 12. aprila 2013. godine, preko punomoćnika G. P. -Đ, Ustavom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu P. 1/10, protiv presude Privrednog suda u Valjevu P. 1/10 od 17. februara 2011. godine, u stavovima drugom, trećem i petom izreke i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3553/11 od 27. februara 2013. godine zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32. st. 1, 58. i 36. stav 2. Ustava, kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi između ostalog, naveo: da je postupak u ovoj parnici trajao više od 12 godina, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje, a što je nužno dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava; da je prvostepeni sud propusti da u ponovnom postupku utvrdi na čijoj se strani nalazi krivica za eventualno prouzrokovanje štete, uz primenu pre svega načela savesnosti i poštenja u privrednom prometu; da se iz obrazloženja osporenih presuda ne može utvrditi na osnovu čega je tužiocu pravo na zakonsku zateznu kamatu priznato počev od 9. aprila 2001. godine; da su sudovi u pogledu protivtužbenog zahteva prevideli činjenicu da je građansko-pravna odgovornost znatno šira od krivične odgovornosti; da je tužilac kao pravno lice, registrovano kod nadležnog registarskog suda za obavljanje građevinskih poslova, bio dužan da se shodno članu 12. Zakona o obligacionim odnosima pridržava načela savesnosti i poštenja; da je tužilac bio u obavezi da pribavi dozvolu za gradnju, a da nastavak izvođenja radova i pored zabrane, ukazuje na njegovu nesavesnost; da su sudovi morali imati u vidu navedenu činjenicu i primeniti odredbu člana 192. 3akona o obligacionim odnosima kojom je regulisano pitanje podeljene odgovornosti. Posebno je ukazao na odredbu člana 49. Zakona o obligacionim odnosima, jer smatra da je predmet ugovorne obaveze prilikom zaključenja spornog ugovora od samog početka bio nedopušten, jer je bio protivan prinudnim propisima, a da je tužilac znao za nepostojanje dozvole za gradnju, te da mu je povređeno i pravo iz člana 58. Ustava koje garantuje prava u odnosu na postojeću imovinu i ulaganja, koji takođe obuhvataju i potraživanja na osnovu kojih lice ima legitimna očekivanja da će steći efektivno uživanje nekog imovinskog prava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakao.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Valjevu P. 1/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac „T.“ K. K. podnela je tužbu Privrednom sudu u Valjevu 9. aprila 2001. godine protiv tuženog ovde podnosioca ustavne žalbe, radi raskida ugovora i naknade materijalne štete.

Po prijemu tužbe, punomoćnik tuženog je odgovor na tužbu dostavio Privrednom sudu u Valjevu 13. juna 2001. godine.

Do donošenja prve presude održano je sedam ročišta (tri u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog) na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, građevinskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano, jer istom nije pristupio punomoćnik tuženog i pozvani svedok.

Presudom Trgovinskog suda u Valjevu P. 292/01 od 10. decembra 2002. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se raskine ugovor zaključen između tužioca i tuženog od 3. avgusta 2000. godine o izvođenju radova na tuženikovoj mini pivari u V. B. Stavom drugim izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime naknade štete za izvedene radove na objektu tuženog isplati iznos od 1.382.186,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. aprila 2001. godine do isplate, stavom trećim izreke je odbijen kompenzacioni prigovor tuženog kao neosnovan, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 3458/03 od 15. jula 2003. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Valjevu P. 292/01 od 10. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, do donošenja druge prvostepene presude održano je šest ročišta (dva u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog) na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, dok dva ročišta nisu održana zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca i tuženog.

Presudom Trgovinskog suda u Valjevu P. 914/03 od 24. decembra 2004. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se raskine ugovor zaključen između tužioca i tuženog od 3. avgusta 2000. godine o izvođenju radova; stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 2.130.319,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. aprila 2001. godine do isplate; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da mu isplati iznos od 780.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. jula 2000. godine i iznos od 636.480,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. jula 2000. godine do isplate; stavom četvrtim izreke je utvrđeno da je tužba tužioca povučena za iznos od 748.132,87 dinara, a stavom petim izreke je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 4167/05 od 10. novembra 2005. godine ukinuo ožalbenu presudu Trgovinskog suda u Valjevu P. 914/03 od 24. decembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano deset ročišta, na kojima su izvedeni dokazi dopunskim saslušanjem sudskog veštaka građevinske struke, tuženog kao parnične stranke i svedoka i uvidom u spise predmeta Okružnog suda u Kruševcu, dok jedno ročište nije održano zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tuženog.

Osporenom presudom Privrednog suda u Valjevu P. 1/10 od 17. februara 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se raskine ugovor zaključen između tužioca i tuženog od 3. avgusta 2000. godine; stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 2.130.319,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. aprila 2001. godine do isplate; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da mu isplati iznos od 780.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. jula 2000. godine i iznos od 636.480,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. jula 2000. godine do isplate; stavom četvrtim izreke je utvrđeno da je tužba tužioca povučena za iznos od 748.132,87 dinara, a stavom petim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su parnične stranke 3. jula 2000. godine zaključile ugovor o izvođenju građevinskih radova na objektu mini pivare tuženog u V. B, i to tužilac u svojstvu izvođača, a tuženi u svojstvu naručioca; da je zaključenjem ugovora tužilac prihvatio da izvede građevinske radove na izgradnji pivare u svemu prema usvojenoj ponudi od 23. jula 2000. godine, koja je sastavni deo ugovora; da shodno članu 5. ugovora uradi kompletnu projektnu dokumentaciju i preda potreban broj primeraka naručiocu i da u smislu člana 7. ugovora, obezbedi sav potreban materijal za nesmetano izvođenje radova; da sa radovima započne odmah po uvođenju u posao, te da ugovorene radove izvede u skladu sa zakonom i propisom za ovu vrstu radova i odredi rukovodioca radova, i o tome pismenim putem obavesti naručioca; da je obaveza tuženog po istom ugovoru bila da plati ugovorenu vrednost radova, i to 40% avansno sa danom potpisivanja ugovora, a ostatak putem privremenih mesečnih obračunskih situacija; da izvođaču obezbedi nesmetano izvođenje radova, da pregleda i da saglasnost na urađenu projektnu dokumentaciju, te da ukoliko odluči da ima nadzornog organa obavesti izvođača o naimenovanju istog; da je rešenjem građevinske inspekcije opštine V. B. od 3. avgusta 2000. godine investitoru naloženo da obustavi radove na rekonstrukciji dogradnje vile u V. B. i da u roku od 90 dana pribavi odobrenje za izvođenje radova nadležnog organa; da je rešenjem istog organa od 13. oktobra 2000. godine tuženom naloženo da u roku od sedam dana od dana prijema rešenja izvrši rušenje armirano betonskih trakastih temelja i zidova podruma dograđenog dela vile „S." koji su urađeni posle obustave rada ranijim rešenjem, jer u međuvremenu investitor nije pribavio potrebnu investiciono-tehničku dokumentaciju koja mu je tim rešenjem naložena. Prvostepeni sud je, iz nalaza veštaka građevinske struke, utvrdio: da je sa izvođenjem radova otpočeto još 6. jula 2000. godine, što je upisano u građevinski dnevnik; da je na istom listu konstatovano da investitor, kao tuženi, izvođača, kao tužioca, uvodi u posao bez građevinske dozvole, a da u dokumentaciji ne postoji statički proračun sa skicom objekta; da su u građevinskom dnevniku od 11. jula 2000. godine naznačena imena lica koja su određena za rukovodioca radova i nadzorni organ; da je građevinski dnevnik uredno vođen i potpisan sve do 13. oktobra 2000. godine, kada su radovi obustavljeni po rešenju građevinske inspekcije i da je vrednost izvedenih radova sa količinama i građevinskim knjigama i cenama iz usvojene ponude 2.130.319,60 dinara. Dalje sledi da je prvostepeni sud, ceneći iskaze saslušanih stranaka i svedoka, izveo zaključak: da je tužilac sa tuženim zaključio pismeni ugovor o izvođenju radova i na osnovu istog kao izvođač započeo radove na izgradnji objekta mini pivare tuženog kao investitora u V. B. i da su radovi obustavljeni od strane građevinske inspekcije iz razloga što za iste nije pribavljena građevinska dozvola, te da je tužilac, postupajući po nalogu navedene inspekcije prekinuo dalje izvođenje radova. Kako su do tada utvrđene količine i obim radova, odnosno njihova vrednost konstatovana građevinskim veštačenjem, a na osnovu građevinske knjige i građevinskog dnevnika, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima osnova da potražuje naknadu za radove izvršene do momenta prekida. U odnosu na protivtužbeni zahtev tuženog prvostepeni sud je našao da iznos od 54.000 DEM, čiju protivvrednost tuženi potražuje, predstavlja isplatu na ime privatnog posla koji je imao sa fizičkim licima, a ne sa tužiocem, te da samim tim nema osnova da potražuje povraćaj navedenih sredstava od samog tužioca zbog čega je odbio protivtužbeni zahtev. Dalje je istakao da priznanice ne mogu biti jedini i valjan dokaz plaćanja u poslovanju pravnih lica, već da plaćanje mora biti evidentirano u poslovnim knjigama koje se mora dokazivati upravo izvodima iz poslovnih knjiga, a da tuženi u toku postupka nije predložio niti dostavio bilo kakve dokaze kojima bi potvrdio činjenicu plaćanja. Osim toga, prvostepeni sud je izvršio uvid u pravnosnažnu presudu Okružnog suda u Kruševcu K. 133/07 i utvrdio da su u krivičnom postupku okrivljeni M. L. i M. B. oslobođeni optužbe zbog krivičnog dela zloupotrebe služenog položaja, po optužbi da su jula 2000. godine prekoračili svoja službena ovlašćenja i pribavili za sebe imovinsku korist, tako što su prisvojili iznos od 54.480 DEM koji im je na ime avansa za izgradnju mini pivare u V. B. predao D. J. o čemu su sačinjene dve priznanice overene pečatom tužioca. Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi isplatu navedenim licima izvršio na ime privatnog posla, te da navedena isplata nema bilo kakve veze sa poslovnim odnosom tužioca i tuženog koji je zasnovan ugovorom o izvođenju radova od 3. jula 2000. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 3553/11 od 27. februara 2013. godine potvrdio presudu Privrednog suda u Valjevu P. 1/10 od 17. februara 2011. godine u stavovima drugom, trećem i petom izreke. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da neosnovano žalbom tuženi-protivtužilac ukazuje na ocenu dokaza datu od strane prvostepenog suda, te na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1, u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovlašćenju prvostepenog suda, shodno članu 8. Zakona o parničnom postupku, da utvrdi koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, kao što je u ovlašćenju prvostepenog suda da nakon izvedenih dokaza utvrdi da se sa sigurnošću ne može utvrditi postojanje neke činjenice, tj. njena dokazanost, te da u takvoj situaciji primeni pravilo o teretu dokazivanja; da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud cenio sve izvedene dokaze, dao ocenu izvedenih dokaza i razloge prihvatanja, odnosno neprihvatanja izvedenih dokaza i pravilno primenio pravilo o teretu dokazivanja, kao i odredbu člana 223. Zakona o parničnom postupku; da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke zaključile ugovor koji po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o građenju na način propisan odredbom člana 630. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je predmet ugovora izvođenje građevinskih radova na objektu mini pivare tužene Kompanije u V. B, a ugovornim odredbama su precizno regulisane obaveze kako tužioca, kao izvođača, tako i tuženog, kao investitora; da su radovi obustavljeni od strane građevinske inspekcije, iz razloga, što za iste nije pribavljena građevinska dozvola, te je tužilac postupajući po nalogu navedene inspekcije prekinuo dalje izvođenje radova; da saglasno članu 138. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postane nemoguće zbog događaja za koji odgovara druga strana, njena obaveza se gasi, a ona zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani, s tim što se smanjuje za onoliko koliko je ona mogla imati koristi od oslobađanja od sopstvene obaveze. Drugostepeni sud je našao da je pravilno prvostepeni sud zaključio da se tužilac članom 5. ugovora obavezao da izradi kompletnu projektnu dokumentaciju, ali da isto ne podrazumeva i građevinsku dozvolu, već da je istu morao da pribavi tuženi kao investitor radova, pa samim tim u situaciji u kojoj ista nije pribavljena, a tužilac je onemogućen da dalje vrši radove na predmetnom objektu, to je došlo do raskida istog ugovora, s tim da shodno gore citiranoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima, tužilac zadržava pravo da primi naknadu za sve radove koje je do tog momenta izveo. Pri tome su količine i obim radova, odnosno vrednost radova koje je tužilac izveo utvrđenim građevinskim veštačenjem, a na osnovu građevinske knjige i građevinskog dnevnika koji su uredno vođeni i potpisani i u koje su uneti svi radovi koje je tužilac izveo od početka radova, pa do njihovog prekida. Drugostepeni sud je cenio žalbene navode tuženog-protivtužioca kojima osporava nalaz i mišljenje veštaka, ali je našao da su isti bili predmet pravilne ocene prvostepenog suda i prethodnog izjašnjenja samog veštaka koji je ukazao da postoji originalni građevinski dnevnik, koji je i koristio prilikom datog nalaza. Dalje je cenio žalbene navode tuženog-protivtužioca kojima ukazuje na odredbu člana 49. Zakona o obligacionim odnosima, ali nalazi da je tuženi-protivtužilac uveo u radove tužioca-protivtuženog, te da je na sebe preuzeo obavezu da pribavi građevinsku dozvolu, u svojstvu investitora, a da je tužilac upravo postupajući po nalogu građevinske inspekcije nakon donetog rešenja, prekinuo dalje izvođenje radova. Pri tome, drugostepeni sud je istakao da, suprotno žalbenim navodima, tuženi-protivtužilac nije dokazao da za neizvršenje spornog ugovora postoji odgovornost tužioca-protivtuženog, pa i u smislu eventualno podeljene odgovornosti na način propisan članom 192. Zakona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, drugostepeni sud je u pogledu protivtužbenog zahteva našao da tuženi-protivtužilac nije dokazao da je iznos od 54.000 DEM platio upravo tužiocu na ime avansa za radove po zaključenom ugovoru, već da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je isti iznos uplaćen fizičkim licima koji su radili na objektu tuženog „S." u svoje ime i za svoj račun, da im je novac isplaćen upravo na ime toga, a ne u ime i za račun Korporacije „T.", dakle da je isplata izvršena na ime privatnog posla sa fizičkim licima. Drugostepeni sud je cenio i ostale navode tuženog-protivtužioca, ali je našao da su bez uticaja za drugačije rešavanje o žalbi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima. (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1 i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano: da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 49.); da kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji odgovara druga strana, njena obaveza se gasi, a ona zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani, s tim što se smanjuje za onoliko koliko je ona mogla imati koristi od oslobođenja od sopstvene obaveze (član 138. stav 1.); da je ugovor o građenju ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu (član 630. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tuženi, odnosno podnosilac ustavne žalbe, dostavljanjem odgovora na tužbu stupio u parnicu 13. juna 2001. godine, a postupak je pravnosnažno okončan presudom drugostepenog suda od 27. februara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 11 godina i osam meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak bio relativno činjenično (ali ne i pravno) složen, jer je predmet spora po tužbi bio raskid ugovora o izvođenju radova zaključenog između tužioca i tuženog od 3. avgusta 2000. godine i naknada štete tužiocu za izvedene radove i povraćaj iznosa od 54.000 DEM po protivtužbenom zahtevu, te da je sud morao odlučiti o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, da je vršio građevinsko veštačenje, kao i da je izvodio dokaze saslušanjem parničnih stranaka, svedoka i sudskog veštaka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac, kao tuženi i njegov punomoćnik, delimično doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Ovo posebno iz razloga što do donošenja prve presude punomoćnik tuženog, iako uredno pozvan, nije pristupio na četiri ročišta, što je produžilo trajanje parničnog postupka za pet meseci. Pored navedenog, punomoćnik tuženog do donošenja druge presude nije pristupio na četiri ročišta, što je uticalo na dužinu trajanja parničnog postupka za još šest meseci.

Ipak, i pored određenog doprinosa podnosioca, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Trgovinskog, odnosno Privrednog suda u Valjevu koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom i protivtužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao deset godina i devet meseci (ne računajući period za koji podnosilac snosi odgovornost), sama po sebi je dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama, Ustavni sud i ovaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenim presudama, da se tužilac kao izvođač radova, članom 5. ugovora, obavezao da izradi kompletnu projektnu dokumentaciju, ali da isto ne podrazumeva i građevinsku dozvolu, već da je istu morao da pribavi tuženi kao investitor radova, pa je samim tim u situaciji u kojoj ista nije pribavljena, a tužilac je onemogućen da dalje vrši radove na predmetnom objektu, došlo do raskida istog ugovora, s tim što je shodno odredbi člana 138. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac zadržao pravo da primi naknadu za sve radove koje je do tog momenta izveo. Ustavni sud nalazi da su sudovi obrazloženjima osporenih presuda na ustavnopravno prihvatljiv način ocenili i sve druge žalbene navode podnosioca, koji su ponovljeni i u ustavnoj žalbi, te da stoga podnosilac nije potkrepio svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, koja garantuje pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek protiv prvostepene presude, a kako je o žalbi odlučivao nadležan drugostepeni sud, to je očigledno podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

U odnosu na istakunutu povredu načela utvrđenog članom 21. Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti