Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presuda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog neizvršenja pravnosnažnih presuda za potraživanja iz radnog odnosa. Utvrđeno je da je neizvršenjem povređeno pravo na imovinu i dosuđena je naknada materijalne štete u visini potraživanja iz izvršnih isprava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2872/2011
13.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Janovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pavla Janovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4554/2011, a sada se vodi pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 179/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Pavao Janović iz Novog Sada je 21. juna 2011. godine, preko punomoćnika Vladimira Beljanskog, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 636/10 Gzz 6/10 od 1. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i odredaba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Vrhovni kasacioni sud preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u odnosu na Republiku Srbiju, delimično potvrdio presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev prema AP Vojvodini, dok je u ostalom delu ukinuo presude i predmet vratio na ponovno suđenje; da je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, jer je postupak započet podnošenjem tužbe 18. januara 1990. godine, traje već 21 godinu i još uvek nije okončan, te da je ovakva dugotrajnost postupka prouzrokovana jedino neažurnošću sudova; da je povređeno pravo na pravično suđenje, jer se osporena presuda ne može smatrati odlukom nepristrasnog i nezavisnog suda, već je usmerena na onemogućavanje naplate potraživanja protiv države; da je neprihvatljiv pravni stav Vrhovnog kasacionog suda na kome se zasniva odbijanje tužbenog zahteva prema Republici Srbiji, jer se očigledno radi o obogaćenju bez osnova i potraživanju koje nije zastarelo, kao i da su razlozi ukidanja pravnosnažne presude u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu prema AP Vojvodini i gradu Novom Sadu neprihvatljivi; da osporena presuda predstavlja osnov za ponovno lišenje imovine podnosioca ustavne žalbe, jer će dovesti do protivizvršenja od strane Republike Srbije za isplaćeni iznos; da bi takvo lišenje, s obzirom na navedene povrede prava, bilo protivno garantovanim pravima na imovinu. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu njegovih ustavnih prava i poništi osporenu presudu, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenih prava u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku , uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti :

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5248/2007 od 24. septembra 2007. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev podnosioca u celosti; stavom drugim izreke obavezani su tuženi – Republika Srbija, AP Vojvodina i Grad Novi Sad da tužiocu solidarno isplate iznose deviznih sredstava bliže određenih u izreci sa dosuđenom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBJ na dan isplate i da tužiocu isplate troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2092/08 od 30. oktobra 2008. godine, stavom prvim izreke, delimično su uvažene žalbe tuženih i preinačena prvostepena presuda u delu dosuđene kamate za period od 1. januara 2002. godine pa do isplate, tako što se na dosuđene iznosa umesto kamate u visini eskontne stope Evropske centralne banke dosuđuje domicilna kamata, dok su stavom drugim izreke odbijene žalbe u preostalom delu i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi su izjavili reviziju u decembru 2008. godine, a 5. januara 2009. godine Republički javni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 636/10 Gzz. 6/10 od 1. marta 2011. godine odlučeno je sledeće: stavom prvim izreke odbijen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca izjavljen protiv prvostepene i drugostepene presude; stavom drugim izreke usvojena je revizija tužene Republike Srbije, pa je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2092/08 od 30. oktobra 2008. godine preinačena tako što je u odnosu na Republiku Srbiju tužbeni zahtev odbijen i tužilac obavezan da joj isplati naknadu parničnih troškova u opredeljenom iznosu; stavom trećim izreke odbijena je kao neosnovana revizija tužene Autonomne pokrajine Vojvodine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda kojom je tužena obavezana da solidarno sa Gradom Novim Sadom i Republikom Srbijom tužiocu isplati 144.626 austrijskih šilinga, a nižestepene presude su preinačene u odnosu na kamatu dosuđenu na navedeni iznos; stavom četvrtim presude je delimično usvojena revizija Grada Novog Sada tako što su nižestepene presude preinačene u delu kojim je tuženi Grad Novi Sad obavezan da solidarno sa Republikom Srbijom i Autonomnom pokrajinom Vojvodinom tužiocu isplati 144.626 austrijskih šilinga sa dosuđenom kamatom, u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBJ na dan isplate i u tom delu odbijen tužben zahtev tužioca; stavom petim izreke su u preostalom delu ukinute drugostepena i prvostepena presuda i predmet ustupljen Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da se po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizijom tužene Republike Srbije osnovano ističe da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo i da je potraživanje naknade štete u odnosu na tuženu Republiku Srbiju zastarelo, da je osnov odgovornosti tužene Republike Srbije odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima ( u daljem tekstu: ZOO), te se stoga na potraživanje naknade štete po ovom osnovu primenjuju rokovi zastarelosti iz člana 376. ZOO; da su s obzirom na vreme nastanka štete i saznanja za štetu u toku 1985. godine i proširenje tužbe na tuženu Republiku Srbiju 1. aprila 1998. godine rokovi iz člana 376. ZOO istekli, te je potraživanje prema Republici Srbiji zastarelo; da je osnovana pobijana presuda u delu kojim je obavezana tužena Autonomna pokrajina Vojvodina da tužiocu isplati iznos od 144.626 austrijskih šilinga kao protivvrednost oduzetog vozila prema potvrdi o privremeno oduzetim predmetima, jer je ovo vozilo nakon oduzimanja od tužioca vođeno kao osnovno sredstvo pokrajinskog SUP-a i tužiocu nikada nije vraćeno, niti mu je isplaćena njegova protivvrednost, iako pravnosnažnom presudom kojom je tužilac uslovno osuđen za krivično delo neovlašćenog posredovanja ili zastupanja u spoljno-trgovinskim poslovima nije izrečena mera oduzimanja tužiočevog automobila, niti mu je on oduzet drugom odlukom nadležnog državnog organa, pa stoga na strani tužene Autonomne pokrajine Vojvodine postoji neosnovano obogaćenje u smislu člana 210. ZOO i obaveza da tužiocu isplati protivvrednost neosnovano oduzetog vozila; da je u postupku utvrđeno da je sporno vozilo tužiocu oduzeto od strane radnika pokrajinskog SUP-a, te da ova imovina tužioca nije stečena niti korišćena od strane tuženog Grada Novog Sada, pa stoga nema ni njegove obaveze solidarnog vraćanja sredstava na ime naknade za ovo vozilo u smislu člana 210. ZOO; da se u pogledu preostalog dela presude kojim su tuženi Autonomna pokrajina Vojvodina i Grad Novi Sad obavezani da tužiocu solidarno naknade devizne iznose sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti, koji predstavljaju sredstva koja su podizana sa deviznih računa tužioca, osnovano revizijama tuženih ističe da su nižestepene presude zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da ne sadrže razloge o bitnim činjenicama, a razlozi koju su navedeni su nejasni i nepotpuni; da se ovde radi o naknadi štete po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u smislu člana 172. ZOO, a ne o sticanju bez osnova u smislu člana 210. ZOO, kako to nižestepeni sudovi neosnovano navode; da je potrebno utvrditi u čemu se sastoji doprinos svakog od tuženih nastanku ove štete, kao i da li postoji osnov za solidarnu odgovornost tuženih u smislu člana 206. ZOO.

Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 179/12, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nakon donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, ponovni parnični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu zakazivanjem ročišta za 26. septembar 2011. godine, koje nije održano zbog dojave o bombi u zgradi suda, a zatim su zakazana još tri ročišta (14. oktobra i 8. novembra 2011. godine i 9. februara 2012. godine), od kojih su dva održana, a ročište 9. februara 2012. godine odloženo na predlog punomoćnika tužioca.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 4554/2011 od 9. februara 2012. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, zbog toga što je članom 23. stav 1. tačka 7) Zakona o uređenju sudova propisano da viši sud sudi u građanskopravnim sporovima kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije, a što je slučaj u predmetnom sporu, zbog čega predmet treba ustupiti Višem sudu u Novom Sadu. Zbog propusta u sprovođenju postupka, spisi su vraćeni Osnovnom sudu u Novom Sadu, te je doneto novo rešenje P. 4554/2011 od 24. maja 2012. godine o stvarnoj nenadležnosti tog suda, koje je potvrđeno rešenjem Višeg sud u Novom Sadu Gž. 2013/12 od 13. jula 2012. godine. Spisi predmeta su dostavljeni Višem sudu u Novom Sadu 3. septembra 2012. godine.

Postupak pred Višim sudom u Novom Sadu je nastavljen na ročištu 5. oktobra 2012. godine. Nakon toga zakazana su još četiri ročišta (7. novembra i 20. decembra 2012. godine, 5. februara i 14. marta 2013. godine), od kojih tri nisu održana iz razloga na strani tužioca, a na ročištu 14. marta 2013. godine je zaključena glavna rasprava i doneta presuda P. 179/2012.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 18. aprila 2013. godine, koja je dostavljena tuženima na odgovor, a zajedno sa spisima predmeta dostavljena Apelacionom sudu u Novom Sadu na dalji postupak 3. juna 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1. ) i utvrđuje da p ravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 ).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. U vezi sa navodima ustavne žalbe o postojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, koji je započet podnošenjem tužbe 18. januara 1990. godine i još uvek nije u potpunosti okončan, Ustavni sud ukazuje da je svojom Odlukom Už-234/2007 od 5. marta 2009. godine, usvojio ustavnu žalbu Pavla Janovića i utvrdio povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku u istom parničnom postupku, kao i pravo na naknadu štete. Prilikom donošenja navedene odluke, Ustavni sud je razmatrao period od podnošenja tužbe prvostepenom sudu do razmatranja ustavne žalbe, te je stoga u razmatranju postojanja eventualne povrede prava na pravično suđenje po ovoj ustavnoj žalbi razmatran samo period od marta 2009. godine do sada.

Razmatrajući postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca u navedenom periodu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u izvesnoj meri doprineo trajanju osporenog postupka, imajući u vidu da je više ročišta odloženo na predlog tužioca ili zbog toga što sud nije mogao da mu dostavi poziv za ročišta na poznatu adresu, koje je inače pokušano i preko Policijske stanice Petrovaradin, a na kraju i putem oglasne table suda. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ponašanje nadležnih sudova je dalo odlučujući doprinos dosadašnjem trajanju postupka koje se mora oceniti kao neprihvatljivo dugo. Naime, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku o izjavljenim revizijama i zahtevu za zaštitu zakonitosti posle više od dve godine nakon njihovog izjavljivanja, što predstavlja ozbiljno prekoračenje usvojenih standarda za postupanje po vanrednom pravnom leku u razumnom roku. Osim toga, Osnovnom sudu u Novom Sadu je bilo potrebno godinu dana od prijema spisa predmeta iz Vrhovnog kasacionog suda da bi doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim zbog vrednosti predmeta spora u konkretnom slučaju (24. maja 2012. godine), iako tužbeni zahtev u tom periodu nije menjan, što predstavlja postupanje suda koje nije u skladu sa njegovom obavezom na efikasno i delotvorno postupanje, posebno kada se ima u vidu i ukupno dosadašnje trajanje parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 636/10 Gzz 6/10 od 1. marta 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je na osnovu sadržine ustavne žalbe utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje zasniva na navodima kojima se u osnovi izražava subjektivni stav podnosioca o tome da je u donošenju osporene presude nadležni sud pogrešno primenio merodavno pravo. Po oceni Ustavnog suda Vrhovni kasacioni sud je za donetu odluku dao jasne i obrazložene razloge koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Takođe, u pogledu navoda da mu je povređeno pravo na nepristrasan sud podnosilac nije pružio dokaze da u postupanju revizijskog suda ima elemenata koji bi ukazali na njegovu pristrasnost u konkretnom predmetu. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

Tvrdnja o povredi ustavnog prava na imovinu se zasniva na navodima kojima se ukazuje na nezakonitost osporene presude, te imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za povredu prava na pravično suđenje, to ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge ni za tvrdnju o povredi ovog prava.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

8. Primenom člana 89. stav 3. Zakona o Ustavno m sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja osporenog dela parničnog postupka i doprinos podnosioca trajanju postupaka . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu o voga suda , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o prevashodno zbog neažurnog postupanja sudova, koje je osnovni razlog da osporeni parnični postupak nije u celini pravosnažno okončan ni nakon četiri godine od kada je Odlukom Ustavnog suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, odnosno ni nakon 23 godine od podnošenja tužbe.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presuda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti