Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud smatra da je arbitrerno primenjeno materijalno pravo o zastarelosti, jer nisu uzeti u obzir zastoj i prekid roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Žegarca iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Žegarca i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1127/10 od 28. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1127/10 od 28. aprila 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16687/08 od 25. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Žegarac iz Smedereva je 28. juna 2011. godine, preko punomoćnika Ratka Korlata, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1127/10 od 28. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, je navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu nematerijalne štete; da je pogrešan stav Vrhovnog kasacionog suda da zahtev za obeštećenje van spora ne dovodi do prekida zastarelosti potraživanja; da prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine, obavezno obraćanje nadležnom organu zahtevom za obeštećenje van spora, shodno odredbi iz člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, prekida tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, u smislu odredbe člana 388. Zakona o obligacionim odnosima; da je podnosilac ustavne žalbe objektivno bio u nemogućnosti da zahteva naknadu štete do avgusta 1995. godine jer je nakon ranjavanja i dužeg vremena lečenja bio mobilisan u pozadinskim jedinicama i nije mogao da napusti teritoriju RSK; da je sudska praksa u poslednjih desetak godina nedvosmisleno stala na stanovište da zahtev za obeštećenje van spora, kao obavezan pre podnošenja tužbe, prekida zastarelost potraživanja naknade štete; da potraživanje naknade nematerijalne štete nije zastarelo iz razloga što se početak toka zastarelosti računa od završetka lečenja, kada se pouzdano može utvrditi stepen telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene štete; da Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir prekide zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, koja je posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZJ, pod kojima se podrazumeva prekid zastarelosti krivičnog gonjenja za ovo delo, u smislu člana 104. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 21. novembra 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete nastale usled ranjavanja tužioca 6. aprila 1991. godine od strane paravojnih formacija iz Hrvatske.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6876/07 od 4. novembra 2008. godine , u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu n aknade nematerijalne štete za p retrpljene fizičke bolove iznos a od 240.000 dinara , za pretrpljen i strah iznosa od 2 90.000 dinara, za naruženost iznosa od 100 .000 dinara i za umanjenje opšte životne aktivnosti iznosa od 825.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; preko dosuđenog, a do utuženog odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev stavom dugim izreke, dok je stavom trećim tužena obavezana na isplatu tužiocu troškova postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 16687/08 od 25. marta 2009. godine , u stavu prvom i trećem izreke, p otvrđena je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6876/07 od 4. novembra 2008. godine , a u stavu drugom izreke preinačena tako što je tužena obavezana da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje opšte životne aktivnosti još iznos od 175.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove još iznos od 160.000,00, za pretrpljen strah još iznos od 160.000,00, te za naruženost još iznos od 50.000,00 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom. Postupajući po reviziji tuž ene, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 1127/10 od 28. aprila 2011. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 16687/08 od 25. marta 2009. godine i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6876/07 od 4. novembra 2008. godine , tako što je tužbeni zahtev u celosti odbio, a u stavu drugom odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilac ranjen 6. aprila 1992. godine u sukobu sa oružanim formacijama Republike Hrvatske na prevoju Mali Alan; da je u vreme povređivanja tužilac bio pripadnik VP 7907 Gračac; da je teške telesne povrede u predelu poglavine, leve polovine grudnog koša, u predelu trbuha, desne potkolenice i oba kolena sa zaostalim metalnim stranim telima u predelu desne crevnjače i slabinske kičme i V rebra levo tužilac zadobio usled eksplozije granate, te je na lečenju bio od 6. aprila 1992. do 20. aprila 1992. godine; da je pretrpeo fizičke bolove i strah čiji intenzitet i vreme trajanja su utvrđeni u prvostepenom postupku, a da trpi i duševne bolove zbog naruženosti lakog stepena i umanjenja životne aktivnosti od 55%; da je tužilac tužbu u ovom sporu za naknadu štete podneo 21. novembra 2007. godine. Dalje je navedeno: da su polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog ranjavanja 6. aprila 1992. godine, a u smislu člana 218. stav 2. Zakona o službi u oružanim snagama, kao i u smislu odredaba člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima; da potraživanje naknade ove štete u vreme podnošenja tužbe nije zastarelo, s obzirom na to da rok zastarelosti nije počeo da teče od dana ranjavanja tužioca 6. aprila 1992. godine, već od momenta nastupanja konačnih posledica ranjavanja tužioca, te da je rok zastarelostin prekinut 28. maja 2007. godine kada je tužilac podneo tuženoj zahtev za naknadu štete, s tim što rok zastarelosti nije tekao do 5. avgusta 1995. godine, do kog datuma je tužilac učestvovao u ratu; da se revizijom tužene osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da prigovor zastarelosti potraživanja naknade ove namaterijalne štete nije osnovan i usvojili zahtev tužioca za naknadu štete iz ovog štetnog događaja; da kako je tužilac povređen u oružanim sukobima sa vojnim formacijama Republike Hrvatske, bivše članice SFRJ, koje se kvalifikuje kao oružana pobuna iz člana 124. KZ Jugoslavije, potraživanje naknade ove štete zastareva za 15 godina – koji je kao rok zastarelosti propisan za krivično gonjenje za to delo (član 377. stav 1. ZOO); da se radi o roku u okviru kog je tužilac objektivno mogao zahtevati naknadu ove štete, pri čemu tužilac nije dokazao da je bilo prekida zastarelosti krivičnog gonjenja učinioca ovog krivičnog dela, koje bi povlačilo za sobom i prekid, odnosno zastoj zastarevanja potraživanja naknade ove štete, budući da tok lečenja, trajanje psihičkih bolova ili završetak lečenja ne prekidaju rok zastarelosti za krivično gonjenje, niti se krivično gonjenje prekida obraćanjem oštećenog nadležnom organu radi obeštećenja van spora u smislu člana 391. ZPP; da je revizijski sud zaključio da je prigovor zastarelosti koji je istakao tuženi osnovan, budući da je potraživanje naknade ove štete prouzrokovane tužiocu 6. aprila 1992. godine zastarelo istekom roka od 15 godina predviđenog za krivično gonjenje za ovo krivično delo (6. aprila 2007. godine), pre podnošenja tužbe u ovom sporu 21. novembra 2007. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja , organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.) .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da će se onaj ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniti zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, u suštini, žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava.

Iz sadržine osporenih presuda proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe kao vojnik JNA na redovnom odsluženju vojnog roka bio ranjen 6. aprila 1992. godine na prevoju Mali Alan u sukobu sa oružanim formacijama Republike Hrvatske, kao i da je nakon toga učestvovao u ratu do 5. avgusta 1995. godine.

Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istakao da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. ZOO kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Ustavnog suda Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine). Sa tim u vezi, Ustavni sud ističe da je u svojoj Odluci Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine zauzeo pravni stav da u slučaju privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO , nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarevanja koja važe za druga potraživanja koja nisu pričinjena krivičnim delom, kao i da obraćanje oštećenog Ministarstvu odbrane zahtevom za obeštećenje van spora, dovodi do prekida zastarelosti u smislu odredaba člana 388. ZOO , a u vezi sa članom 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je u svojoj Odluci Už-2390/2012 od 4. jula 2013. godine zauzeo pravni stav da zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava , mogl o bi se doći u situaciju da privilegovan i rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rok ova predviđenih član om 376. ZOO. Prema već citiranoj odredbi člana 377. ZOO, prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, što važi i za zastoj zastarevanja. Stoga, Ustavni sud smatra da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383. ZOO ), bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja .

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe nakon ranjavanja ostao na ratištu , Ustavni sud nalazi da je podnosilac zahtev, odnosno tužbu za naknadu štete mogao podneti nakon 21. novembra 1995. godine, kada su okončana ratna dejstva, te da su do navedenog datuma postojali razlozi za zastoj zastarelosti njegovog potraživanja. Kako je podnosilac zahtev za oštećenje van spora tuženoj podneo 28. maja 2007. godine, a tužbu 21. novembra 2007. godine, dakle, pre isteka roka zastarelosti od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava u osporenoj revizijskoj odluci bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1127/10 od 28. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1127/10 od 28. aprila 2011. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16687/08 od 25. marta 2009. godine.

7. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti