Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog desetogodišnjeg trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu D. A. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko deset godina. Dosuđena je naknada od 1.200 evra. Žalba u delu za pravo na pravično suđenje i rad je odbačena kao nefundirana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2875/2021
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A. iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2857/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. A. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A. iz Bora podneo je Ustavnom sudu, 5. marta 2021. godine, preko punomoćnika J. K, advokata iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 432/16, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 4111/19 od 17. septembra 2020. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1081/18 od 5. juna 2019. godine i Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 432/16 od 26. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je tužbu u radnom sporu, koji je hitne prirode, podneo 24. maja 2010. godine; da je tokom postupka dokazano da je podnosilac radio kod tuženog „na crno“, bez zaključenog ugovora o radu, zbog čega se ima smatrati da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme; da s tim u vezi, njemu sleduje i uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i uvećana zarada za prekovremeni i noćni rad, kako je to usmeno bilo ugovoreno, te naknada štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte, uz utvrđenje da odluka Suda predstavlja osnov za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 432/16 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. maja 2010. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „E.“ d.o.o. Beograd, radi utvrđenja da se kod tuženog nalazio u radnom odnosu u periodu od 28. avgusta 2008. do 15. aprila 2009. godine, uz uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i isplate zarade i uvećane zarade po osnovu prekovremenog i noćnog rada, te naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 11099/10.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 14. jula 2010. godine. Prvo ročište zakazano je i održano 21. decembra 2010. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 13 ročišta, od kojih četiri nisu održana, i to svaki put zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Vremenski interval između ročišta kretao se od dva do pet meseci. U okviru dokaznog postupka izvedeni su dokazi saslušanjem četiri svedoka, kao i stranaka (tužioca i direktora tuženog). Glavna rasprava je zaključena 10. juna 2014. godine. Nakon 1. januara 2014. godine, predmet je prešao u nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 11099/10 od 10. juna 2014. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca u celini. Ova presuda je strankama otpravljena 28. avgusta 2014. godine.

Tužilac je 9. septembra 2014. godine, preko punomoćnika, a lično i 5. decembra 2014. godine, izjavio žalbu protiv navedene presude. Spisi predmeta su 16. januara 2015. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 119/15 od 29. januara 2015. godine predmet vratio prvostepenom sudu, kako bi žalba bila dostavljena na odgovor tuženom.

Postupajući sudija u prvom stepenu je u službenoj belešci od 15. aprila 2015. godine konstatovao da iz spisa proizlazi da je žalba već dostavljena tuženom, te je predmet narednog dana ponovo prosleđen Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 805/15 od 29. aprila 2015. godine ukinuta je pobijana prvostepena presuda, a predmet je 12. maja 2015. godine vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu. Zaveden je pod brojem P1. 238/15.

U ponovnom postupku je zakazano četiri ročišta za glavnu raspravu (2. decembar 2015, 30. maj, 9. septembar 2016. i 26. septembar 2017. godine). Ročište koje je bilo zakazano za 9. septembar 2016. godine nije održano, jer uredno pozvane stranke nisu pristupile. Doneto je rešenje kojim se tužba smatra povučenom, ali je tri dana kasnije dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, s obzirom na to da je razlog izostanka tužioca bilo preseljenje suda u drugi objekat. Predmetu je dodeljen broj P1. 432/16. Naredno ročište, na kome je glavna rasprava i zaključena (26. septembar 2017. godine), zakazano je nakon urgencije tužioca.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 432/16 od 26. septembra 2017. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca u celini. Ova presuda je strankama otpravljena 10. novembra 2017. godine.

Tužilac je 29. novembra 2017. godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 19. decembra 2017. godine. Spisi predmeta su 23. marta 2018. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Nakon tri održana i dva odložena ročišta, Apelacioni sud u Beogradu je 5. juna 2019. godine zaključio raspravu pred drugostepenim sudom. U okviru dokaznog postupka saslušane su stranke, kao i tri svedoka koji su bili saslušani u prvostepenom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1081/18 od 5. juna 2019. godine žalba tužioca je odbijena, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Tužilac je 1. oktobra 2019. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 22. oktobra 2019. godine.

Spisi predmeta su 6. decembra 2019. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je osporenom presudom Rev2. 4111/19 od 17. septembra 2020. godine reviziju tužioca odbio kao neosnovanu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i niko se tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 11099/10 od 10. juna 2014. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 24. maja 2010. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 4111/19 od 17. septembra 2020. godine.

Dakle, osporeni parnični postupak je trajao deset godina i četiri meseca, što, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je postupak uparnici iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, trajala preko deset godina, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prilikom određivanja ročišta evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, te da je kod pismene izrade prvostepenih presuda oba puta prekoračen zakonom propisani rok. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja postupka.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi tog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Kada je reč o povredi prava na rad, Ustavni sud ukazuje da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. S tim u vezi, zadatak sudova je da, u okolnostima svakog konkretnog slučaja, ispitaju da li su ispunjeni zakonski uslovi za postojanje radnog odnosa, dok Ustavni sud, prilikom ocene navoda o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava, treba da sagleda sprovedeni parnični postupak kao celinu i utvrdi da li je primena merodavnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Međutim, kako ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o tužbenom zahtevu za utvrđenje postojanja radnog odnosa odlučivali sudovi u tri instance.

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog desetogodišnjeg trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti