Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog navodne policijske brutalnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnosioca koji je tražio naknadu štete zbog prekomerne upotrebe sile od strane policije. Sudovi su utvrdili da je upotreba službene palice bila opravdana i srazmerna zbog podnosiočevog protivpravnog ponašanja i aktivnog otpora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hornjik Tibora iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Hornjik Tibora protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 8281/10 od 20. aprila 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9374/10 od 12. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hornjik Tibor iz Temerina je 28. juna 2011. godine, preko punomoćnika Miavec Bele, advokata iz Temerina, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 8281/10 od 20. aprila 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9374/10 od 12. maja 2011. godine, zbog povrede prava na dostajanstvo i slobodan razvoj ličnosti zajemčenog članom 23. Ustava Republike Srbije, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta zajemčenog članom 25. Ustava, prava na slobodu i bezbednost zajemčenog članom 27. Ustava, prava na postupanje s licem lišenim slobode zajemčenog članom 28. Ustava i prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog , naveo: da do kraja parničnog postupka nije imao adekvatno i pravično suđenje; da je postupajući sudija u toku postupka postavlja o niz sugestivnih i kapcioznih pitanja i da je zapisnik vodi o sasvim selektivno, unoseći i akcentujući samo one činjenice koje idu u korist tužene; da je više puta odbijan predlog za izuzeće postupajuće sudije; da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu analizirali situaciju da su policajci tukli podnosioca dok se nalazio na zemlji o čemu svedoče povrede na butinama, leđima, oguljotine na laktovima i bolovi u predelu glave i vrata i da je ovakav vid intervencije bio prekomeran i nedopustiv; da su policijski službenici Policijske stanice u Temerinu ignorisali upozorenja supruge podnosioca da je podnosilac psihički bolesna osoba; da su policijski službenici intervenciju opravdali time da je podnosilac izvršio prekršaj neposredno pre intervencije i da su morali da reaguju, iako saobraćajni prekršaj podnosioca nije bio tolikog značaja da je intervencija bila potrebna; da su sudovi ignorisali lekarski nalaz od 21. maja 2007. godine, kao i činjenicu da je podnosilac ponovo pretučen i u policijskoj stanici; da postupajuća sudija nije trebal o da određuje izvođenje dokaza veštačenjem i da podnosioca izlaže troškovima, jer je zauze o stav o nepostojanju pravnog osnova za dosuđenje štete, kao i da je sud tuženoj dosudio troškove postupka, uz primenu Advokatske tarife, što je protivno Zakonu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 8281/10 od 20. aprila 2010. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu na ime nematerijalne štete isplati iznos od 150.000,00 dinara zbog pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 180.000,00 dinara zbog pretrpljenog straha i iznos od 250.000,00 dinara zbog duševnih bolova usled povrede časti i ugleda, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 16.500,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je tužilac 14. maja 2007. godine u Temerinu, u ulici Nikole Pašića kod kućnog broja 188, upravljajući motornim vozilom marke „Zastava 128“, registarske oznake NS 202-786, usled neprilagođene brzine kretanja uslovima puta i saobraćaja izgubio kontrolu nad upravljačem i prednjim desnim bočnim delom naleteo na zadnji deo parkiranog putničkog vozila marke „Zastava-Lada 2107 Riva“, registarske oznake NS 192-443, vlasništvo Lazara Karanovića iz Siriga, da je tako došlo do saobraćajne nezgode sa materijalnom štetom i da tužilac nije sačekao dolazak policijske patrole, već je napustio lice mesta saobraćajne nezgode, što je utvrđeno iz zahteva za pokretanje prekršajnog postupka broj 5-241-00091/07 od 31. maja 2007. godine i rešenja o kažnjavanju Opštinskog organa za prekšaje Up. broj 02-618/07 od 2. jula 2007. godine. Proverom registarskih oznaka preko vlasnika oštećenog vozila ustanovljeno je da je vozilo koje je izazvalo saobraćajnu nezgodu, vozilo u vlasništvu tužioca, nakon čega je policijska patrola došla na adresu tužioca u cilju identifikacije vozila i vozača koji su učestvovali u saobraćajnoj nezgodi. Tužilac je zahtevao od policijskih službenika da napuste dvorište, a nakon pogrdnih reči upućenih policijskim službenicima, tužilac je pozvan da u službenim prostorijama polic ijske stanice nastavi razgovor, nakon čega je odgurnuo jednog policijskog službenika i pokušao je da iz dvorišta izgura i drugog policijskog službenika, zbog otpora tužioca dva policijska službenika nisu uspela da mu stave lisice na ruke, a uoči dolaska druge patrole i upozorenja tužiocu da prestane sa pružanjem otpora i da pusti ruku jednom policijskom službeniku, tužilac se oglušio, pa je zbog nemogućnosti stavljanja sredstva za vezivanje, upotrebljena palica u butnom delu noge. Posle upotrebe službene palice, tužilac je iznenada počeo da beži i policijski službenici su ga nakon 10 metara savladali i stavili mu lisice. Službenim vozilom tužilac je sproveden u Policijsku stanicu u Temerinu, gde je psovao policijske službenike, odbio alkotestiranje i lekarski pregled. Prema nalazu sudskog veštaka, utvrđeno je da je prilikom dolaska patrole tužilac ispoljio primarno agresivno ponašanje, što govori o odsustvu straha, te je dominantan afekat kod tužioca bio bes, koji je i odredio njegovo dalje ponašanje. Strah se kod tužioca javio u situaciji kada je došlo pojačanje i kad je tužilac zadobio jedan udarac u predelu butine – strah visokog stepena (oko 7) usled fizičkog napada, ali kratkog trajanja (par sekundi), s obzirom na to da je nakon toga pušten. Imajući u vidu da je posle puštanja počeo da beži, ova reakcija se može objasniti uticajem straha, ali i afekta besa, tako da je sve do fizičkog savladavanja tužilac trpeo strah srednjeg stepena (oko 4). S obzirom na to da više nije primenjivana fizička sila, tužilac je trpeo strah blagog stepena u narednih desetak dana, a usled fizičkih bolova uslovljenih zadobijenom povredom u predelu butine. Tužilac nije trepo duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, imajući u vidu da je njegovo agresivno ponašanje iniciralo dalji sled događaja. Prvostepeni sud je utvrdio da je u medicinskoj dokumentaciji od 17. maja 2007. godine konstatovan hematom na levoj natkolenici, a zbog određenih ispada u neurološkom nalazu tužilac je upućen neurologu, ali pregled nije obavio. Na osnovu izvedenih dokaza sud je utvrdio da je tužilac prouzrokovao saobraćajnu nezgodu sa materijalnom štetom, da je napustio lice mesta i da je vidno alkoholisan u svom dvorištu najpre verbalno napao, a potom pružao aktivan fizički otpor patroli policije. Kao sredstvo prinude, u članu 84. Zakona o policiji, između ostalih navedeni su fizička snaga, službena palica i sredstva za vezivanje, kao i da će ovlašćeno službeno lice upotrebiti sredstva prinude samo ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak, i to suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zakonom zaštićenom dobru i vrednosti, odnosno težini dela, koje se sprečava ili suzbija, da će ovlašćeno slžbeno lice uvek upotrebiti najblaže sredstvo prinude, koje jamči uspeh, srazmerno razlogu upotrebe i na način kojim se službeni zadatak izvršava bez štetnih posledica, kao i da će pre upotrebe sredstva prinude na to upozoriti lice prema kome sredstvo prinude namerava da upotrebi, ako je to u datoj situaciji moguće i neće dovesti u pitanje izvršenje službene radnje. Odredb ama člana 88. st . 1, 2. i 3. Zakona o policiji je propisano da se u potrebom fizičke snage, u smislu ovog zakona, smatra upotreba različitih zahvata borilačkih veština ili njima sličnih postupaka na telu drugog lica, kojima je cilj odbijanje napada ili savlađivanje otpora lica uz nanošenje najmanjih štetnih posledica, napadom se smatra svaka radnja preduzeta da se napadnuti povredi ili liši života, da se nasilno uđe u objekat ili prostor oko objekta u koji je ulaz zabranjen ili da se ovlašćeno službeno lice omete ili spreči u izvršenju službene radnje, a otporom se smatra svako suprotstavljanje zakonitim službenim merama i radnjama koje se može vršiti oglušivanjem ili zauzimanjem klečećeg, sedećeg, ležećeg ili sličnog položaja, pasivni otpor, ili zaklanjanjem ili držanjem za lice ili predmet, otimanjem, stavljanjem u izgled da će se lice napasti, ili preduzimanjem slične radnje, aktivni otpor. Prvostepeni sud je utvrdio da je upotreba službene palice u skladu sa odredbama člana 89. st . 1. i 2. Zakona o policiji, odnosno da je upotreba ovog sredstva prinude bila opravdana zbog nemogućnosti savlađivanja otpora tužioca. Sud je smatrao da bi usvajanje tužbenog zahteva bilo protivno odredbi člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koja predviđa da će se prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali da se ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 8281/10 od 21. juna 2010. godine je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 9374/10 od 12. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu, P. 8281/10 od 20. aprila 2010. godine i rešenje istog suda P. 8281/10 od 21. juna 2010. godine. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sve bitne činjenice u ovom sporu i da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje primenio odredbu člana 84. Zakona o policiji. Drugostepeni sud nalazi da su neosnovani žalbeni navodi tužioca koji se svode na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, i to kako na izostanak ocene pojedinih izvedenih dokaza, tako i na pogrešnu ocenu pojedinačno izvedenih dokaza i ocenu tih dokaza u međusobnoj povezanosti, kao i na pristrasnost suda u neprimerenoj veri iskazima policajaca za koje se navodi da predstavljaju sramno pokrivanje brutalnog napada policajca na nezaštićenog pojedinca. Dalje sledi da je bitna činjenica u ovoj parnici najpre bila utvrđivanje osnova za intervenciju policije koja je nastala zbog protivpravnog ponašanja tužioca, napuštanja lica mesta nakon učinjenog prekršaja, koja činjenica je dokazana prekršajnim rešenjem, koje tužilac nije osporio. Bitnu činjenicu o ponašanju tužioca u njegovoj kući prilikom dolaska policije, sud je utvrdio na osnovu iskaza prve policijske patrole, koju je u delu da je tužilac bio pod dejstvom alkohola, psovao i vređao policajce, te da ih je terao iz dvorišta, potvrdila i njegova supruga. Činjenicu u vezi alkoholisanosti i sam tužilac nije sporio, a sudu je dao objašnjenje koje je potkrepio medicinskom dokumentacijom zbog čega izbegava alkohol i kako se alkohol manifestuje na njegovo ponašanje. Pokušaj prve policijske patrole da nakon opisanog ponašanja tužioca privede u policiju i njegovo odbijanje da pođe u policiju sud je utvrdio na osnovu iskaza policajaca prve patrole. Činjenicu da je tužilac odbio da postupi po naređenju policajcaca druge patrole, kao i činjenicu upotrebe službene palice, sud je utvrdio takođe na osnovu iskaza policajaca, a što potvrđuje i lekarski nalaz tužioca od 17. maja 2007. godine Doma zdravlja u Temerinu, kojom prilikom je konstatovan hematom na levoj nadkolenici i kraste na levoj podlaktici. Međusobna povezanost izvedenih dokaza , kao i navedeni lekarski izveštaj , potvrđuj u sled događaja koji svoj početak i kraj ima u protivpravnom ponašanju tužioca, a time i opravdanoj upotrebi službene palice. Drugostepeni sud nalazi da nisu prihvatljivi navodi tužioca o tome da su policajci morali da prekinu započetu intervenciju zbog toga što su i sami videli da je tužilac bolestan, jer se iz opisanog ponašanja tužioca nije moglo posumnjati da je bolestan, prilikom intervencije isti se nije pozvao na svoju bolest, a po dolasku u policiju je odbio da ga pregleda služba hitne pomoći i da se izvrši test na alkohol. Iz obrazloženja presude dalje sledi da su neosnovani i žalbeni navodi u delu u kojem tužilac iznosi tvrdnju da sud nije pravilno primenio materijalno prvo iz odredbe člana 84. stav 3. Zakona o policiji, ali sud nalazi da poziv druge policijske patrole potvrđuje nameru prve policijske patrole da se intervencija izvrši bez sredstva prinude, odnosno fizičkom snagom koja je propisana članom 88. Zakona o policiji. Kako je upotreba službene palice kao sredstva prinude bila opravadana, to tužiocu prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima ne pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, jer je on svojim protivpravnim ponašanjem skrivio ove vidove štete, a takođe mu ne pripada ni tražena naknada za duševne bolove zbog povrede časi i ugleda, jer je njegovo agresivno ponašanje pod dejstvom alkohola izazvalo potrebu intervencije policije. Drugostepeni sud nalazi da kako tužilac svoju tužbu nije zasnovao na suprotnoj sadržini isprava cenjenih u toku postuka, to na zakonitost donete presude nema uticaja što pismena dokumenta sud nije posebno ocenjivao u izvedenom dokaznom postupku. Pored toga, nije osnovana ni žalba tužioca u delu kojim mu je odbijen zahtev za oslobađanje od plaćanja sudske takse, jer je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 10. Zakona o sudskim taksama.

4. Odredbama člana 23. Ustava je utvrđeno da je lj udsko dostojanstvo neprikosnoveno, da su svi dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 25. Ustava utvrđeno je da je fizički i psihički integritet je nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

Odredbama člana 27. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito i da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud.

Odredbama člana 28. Ustava utvrđeno je da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i da je z abranjeno iznuđivanje iskaza.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i " Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano : da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.) ; da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će sud p rilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.) .

Zakonom o policiji ("Službeni glasnik RS", br. 101/05, 63/09 i 92/11 ) je propisano: da će ovlašćeno službeno lice sredstva prinude upotrebiti samo ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak, i to suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zakonom zaštićenom dobru i vrednosti, odnosno težini dela koje se sprečava ili suzbija, da će ovlašćeno službeno lice uvek upotrebiti najblaže sredstvo prinude koje jamči uspeh, srazmerno razlogu upotrebe i na način kojim se službeni zadatak izvršava bez nepotrebnih štetnih posledica i da će o vlašćeno službeno lice pre upotrebe sredstva prinude na to upozoriti lice preme kome sredstvo namerava da upotrebi, ako je to u datoj situaciji moguće i neće dovesti u pitanje izvršenje službene radnje (član 84. st. 2, 3. i 4); da se upotrebom fizičke snage, u smislu ovog zakona, smatra upotreba različitih zahvata borilačkih veština ili njima sličnih postupaka na telu drugog lica, kojima je cilj odbijanje napada ili savlađivanje otpora lica uz nanošenje najmanjih štetnih posledica, da se napadom smatra svaka radnja preduzeta da se napadnuti povredi ili liši života, da se nasilno uđe u objekat ili prostor oko objekta u koji je ulaz zabranjen ili da se ovlašćeno službeno lice omete ili spreči u izvršenju službene radnje, da se otporom smatra svako suprotstavljanje zakonitim službenim merama i radnjama koje se može vršiti oglušivanjem ili zauzimanjem klečećeg, sedećeg, ležećeg ili sličnog položaja, pasivni otpor, ili zaklanjanjem ili držanjem za lice ili predmet, otimanjem, stavljanjem u izgled da će se lice napasti, ili preduzimanjem slične radnje, aktivni otpor i da se f izička snaga upotrebljava u skladu sa pravilima veštine samoodbrane, a sa upotrebom se prestaje čim prestane napad ili otpor lica prema kojem je upotrebljena (član 88.); da službena palica može da se upotrebiti ako su blaži načini upotrebe fizičke snage bezuspešni ili ne jamče uspeh i da se u darci službenom palicom ne nanose u predelu glave, vrata, kičmenog stuba, grudnog koša, trbušnog zida, genitalija i zglobova, osim kao krajnja mera (član 89. stav 1. i 2.).

Odredbom člana 158. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/211 i 53/13 - Odluka US) je propisano da se odredbe o troškovima primenjuju i na stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo i u tom slučaju troškovi postupka obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu.

5. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je ocenio da podnosilac osporava presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 8281/10 od 20. aprila 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9374/10 od 12. maja 2011. godine, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazal o na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ceneći navode podnosioca da njegov prekršaj, odnosno saobraćajna nezgoda nije bila tolikog značaja da je intervencija policije bila potrebna, Ustavni sud nalazi da su sudovi u toku postupka utvrdili da je osnov za intervenciju policije nastao usled protivpravnog ponašanja tužioca, od nosno napuštanja lica mesta nakon učinjenog saobraćajnog prekršaja. Pore toga, pružanje otpora podnosioca ustavne žalbe, pozivu policijskih službenika da pođe u policijsku stanicu, predstavlja suprotstavljanje zakonitim službenim merama i radnjama policajaca, te sudovi nalaze da je upotreba službene palice kao sredstva prinude bila opravdana. Na osnovu izvedenih dokaza sudovi su u osporenim presudama utvrdili da podnosiocu ne pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za pretprljene fizičke bolove i strah, jer je svojim protivpravnim ponašanjem skrivio ove vidove štete, a takođe mu ne pripada ni naknada štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, jer je njegovo agresivno ponašanje pod dejstvom alkohola izazvalo potrebu intervencije policije u skladu sa napred navedenim odredbama Zakona o policiji, te da nema mesta primeni člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a time ni odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud posebno cenio navode žalioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da prvostepeni sud nije ocenio fotografije podnosioca, a da je činjenicu postojanja povrede utvrdio samo na osnovu lekarskog izveštaja od 17. maja 2007. godine. Međutim, drugostepeni sud je u osporenoj presudi izneo svoje zapažanje da fotografije podnosioca ne potvrđuju tvrdnju da je pretučen i udaran službenom palicom po celom telu i da svoj tužbeni zahtev nije zasnovao na sadržini koja je suprotna sadržini isprava koje su cenjene u postupku, te da nije od uticaja što pismena dokumenta nisu posebno ocenjena u izvedenom dokaznom postupku pred prvostepenim sudom .

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da sudovi nisu cenili činjenice i dokaze na koje je podnosilac ukazao u toku postupka i u žalbi, Ustavni sud ukazuje da saglasno ustaljenoj praksi ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da sudska odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe da su tuženom dosuđeni troškovi postupka uz primenu Advokatske tarife, protivno zakonu, ali je našao da su ovi navodi podnosioca bez uticaja, s obzirom na to da se odredbe o troškovima primenjuju i na stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo, te da u tom slučaju troškovi postupka obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu u skladu sa članom 158. Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio pravno utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su osporene presude zasnovana na proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud smatra da su sudovi u osporenim presudama da li jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje .

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknute povrede prava iz čl. 23 , 25, 27. i 28. Ustava, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Imajući u vidu sadržinu osporenih presuda kao i predmet odlučivanja u parničnom postupku za naknadu nematerijalne štete u kome su doneti osporeni akti, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 4 5. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević