Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog obračuna zatezne kamate na troškove postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sud je pogrešno dosudio zateznu kamatu na troškove postupka od dana presuđenja, umesto od dana kada je odluka postala izvršna, odnosno nakon proteka paricionog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 5. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 326/16 od 22. februara 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 326/16 od 22. februara 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju j e tužilac izjavio protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju P. 2283/12 od 30. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 7. aprila 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju P. 2283/12 od 30. decembra 2015. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 326/16 od 22. februara 2016. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 3, 19, 2 2. i 32 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjima nepravilno obavezan tužilac d a tuženom plati zakonsku zateznu kamatu od dana prvostepenog presuđenja, a ne od t renutka proteka paricionog roka, pri tom pozivajući se na odluku Ustavnog suda Už- 9130/13 od 19. novembra 2015. godine. Podnosilac je predložio da se ponište osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće stvari od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 2283/12 od 30. decembra 2015. godine obavezan je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tuženom R.S. naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.550,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. maja 2015. godine, kao dana presuđenja, do konačne isplate, sve u roku od osam dana po prijemu pisanog otpravka rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je, imajući u vidu ishod postupka , tužilac dužan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.500,00 dinara, te d a se na dosuđeni iznos obračunava zakonska zatezna kamata počev od dana presuđenja 5. maja 2015. godine do konačne isplate. S tim u vezi je konstatovano da je Osnovni sud u Vranju doneo presudu P. 2283/12 od 5. maja 2018. godine kojim je odbio tužbeni zahtev tužioca, a da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1662/15 od 18. novembra 2015. godine potvrđena navedena prvostepena presuda u pogledu glavne stvari, a ukinuta u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 326/16 od 22. februara 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 2283/12 od 30. decembra 2015. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da se žalbom tužilac žalio da je pobijana odluka nezakonita i nepravilna u pogledu odmeravanja troškova koji su bili nužni i neophodni za vođenje parnice, kao i u pogledu pripadaj uće kamate na dosuđenje troškove, te da se navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost odluke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih, ukazuje ustavnom žalbom jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.); da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 156.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, da o zahtevu za naknadu troškova sud će da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak pred tim sudom (član 163. st. 1, 2. i 4.); da k ad se stranci u presudi nalaže izvršenje neke činidbe, odrediće se i rok u kome je ovu činidbu dužna da izvrši, da je rok za izvršenje činidbe 15 dana, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno, da sud može da odredi duži rok za izvršenje činidbe koja se ne sastoji u novčanom davanju, da rok za izvršenje činidbe počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja prepisa presude stranci kojoj je naloženo izvršenje (član 345.) da u postupku u privrednim sporovima važi rok od osam dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može da odredi duži rok (član 485. stav 1. tačka 2)) .

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US i 106/15) bilo je propisano: da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja, izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno (član 15. stav 1.); da a ko u odluci, kao izvršnoj ispravi, nije određen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, taj rok iznosi tri dana od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku (član 17. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da se ovim zakonom uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica (član 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku , primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane redovnih sudova.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjima obavezan tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.550,00 dinara , sa zakonskom zateznom zateznom kamatom počev od dana donošenja prvostepene presude, u roku od osam dana , pod pretnjom izvršenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 4. marta 2014. godine, prihvaćen pravni stav da iznos troškova parničnog postupka dosuđen sudskom odlukom predstavlja novčanu obavezu i stranka ima pravo na zateznu kamatu počev od dana donošenja sudske odluke, pa do isplate, saglasno odredbi člana 277. stav 2. ZOO. Usvajanju ovog pravnog stava prethodilo je pravno shvatanje Apelacionog suda u Beogradu usvojeno na 10. sednici Građanskog odeljenja, održanoj 24. decembra 2012. godine, gotovo identične sadržine.

Ovakav stav, koji je prihvaćen i od strane Vrhovnog kasacionog suda je zasnovan na sledećem obrazloženju:

„Parnični troškovi su definisani članom 150. Zakona o parničnom postupku, kao izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, a koji obuhvataju nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na naknadu, pri čemu u toku parnice svaka stranka prethodno sama snosi svoje troškove (član 151. ZPP), dok je u smislu člana 153. istog Zakona, stranka koja izgubi parnicu dužna da drugoj stranci nadoknadi parnične troškove, odnosno troškove koji su prouzrokovani njenom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio, bez obzira na to što se parnica okončala u njenu korist (čl. 155, 156, 157. i 159. ZPP). Obaveza naknade parničnih troškova je po svojoj prirodi zakonska obligacija. To je i novčana obaveza, jer se sastoji u plaćanju određene svote novca, specifična po tome što ne nastaje voljom stranaka, nego na osnovu zakona i odlukom suda.

Počev od stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 20/78), u svim narednim zakonima koji su uređivali postupak izvršenja bilo je predviđeno da će sud, na predlog izvršnog poverioca, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate. Odredbe sa takvom sadržinom postojale su u članu 20a stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 20/78, sa kasnijim izmenama i dopunama), članu 21. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 28/2000, sa kasnijim izmenama i dopunama) i članu 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04). Pošto su ove odredbe omogućavale stranci da u izvršnom postupku ostvari pravo na zateznu kamatu na iznos dosuđenih parničnih troškova od dana donošenja izvršne isprave, stranke u svojim zahtevima za naknadu troškova postupka nisu posebno tražile i naplatu zatezne kamate, niti su sudovi u odluci o parničnim troškovima određivali obavezu plaćanja zatezne kamate.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) nije sadržao odredbu po kojoj bi se na iznos troškova iz izvršne isprave poveriocu priznala i zatezna kamata od donošenja sudske odluke, ali navedeno ne znači da ne postoji obaveza plaćanja zatezne kamate predviđene članom 277. stav 1. ZOO. Ovom zakonskom normom bilo je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. O naknadi parničnih troškova, shodno članu 163. stav 1. ZPP, sud odlučuje na određeni zahtev stranke koja je prema stavu 2. navedenog člana, dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Podnošenjem takvog zahteva stranka poziva svog protivnika da ispuni zakonsku obavezu naknade parničnih troškova i na taj način, u smislu člana 324. stav 2. ZOO, stvara uslove za nastupanje dužničke docnje. O tom zahtevu, kako je to propisano članom 163. stav 3. ZPP, sud odlučuje u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak, te je stoga obaveza naknade parničnih troškova dospela danom donošenja takve sudske odluke, pa od tada teče i obaveza na plaćanje zatezne kamate na iznos parničnih troškova koji je tom odlukom dosuđen.

Iz navedenog se zaključuje da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, te da će sud usvojiti zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka počev od dana donošenja presude .“

Međutim, analizirajući navedeni stav sa stanovišta citiranih propisa, Ustavni sud ukazuje da on u delu u kome je konstatovano da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, nema utemeljenja u propisima kojima je uređen institut dužničke docnje. Naime, u navedenom stavu izraženo je mišljenje da stranka u parničnom postupku dolazi u docnju danom donošenja odluke. Međutim, Ustavni sud smatra da danom donošenj a odluke samo nastaje obaveza na strani dužnika da naknadi suprotnoj stranci troškove postupka. Sa druge strane, rok u kome stranka, odnosno dužnik, treba da ispuni tu obavezu se ne podudara sa danom donošenja sudske odluke, jer su odredbama čl. 345. i 458. ZPP propisani rokovi u kojima je stranka dužna da izvrši činidbu određenu sudskom odlukom. Ovo je značajno zbog toga što odredba člana 324. ZOO, kojom je regulisana dužnička docnja, propisuje više situacija u kojima dužnik dolazi u docnju. Jedna od tih situacija je i ona kada je vreme u kome obavezu treba ispuniti određeno, kao što je ovde slučaj, i tada dužnik pada u docnju kada to vreme – za dobrovoljno ispunjenje obaveze , protekne. Ovo se, po mišljenju Ustavnog suda može uzeti bez rezerve u situaciji kada dužnik (parnična stranka) ne izjavi žalbu protiv prvostepene odluke. Međutim, specifičnost ove situacije se ogleda i u tome što protiv prvostepene odluke o troškovima postupka nezadovoljna stranka ima pravo žalbe. Stoga se kao još jedno sporno pitanje nameće i to da li dužnikovo pravo na prigovor protiv tražbine (odnosno pravo na žalbu protiv prvostepene odluke o troškovima) ima uticaja na nastupanje dospelosti potraživanja. Po mišljenju Ustavnog suda, dužnikovo pravo na prigovor, samo po sebi , ne sprečava dospelost obaveze, ali ukoliko bi on to svoje pravo iskoristio , onda bi odgovor na postavljeno pitanje bio potvrdan. Sledom rečenog, Ustavni sud smatra da dužnik (parnična stranka) pada u docnju tek kada odluka o troškovima parničnog postupka postane pravnosnažna (bilo protekom roka za žalbu, ukoliko se stranka nije žalila, bilo donošenjem pravnosnažne odluke po žalbi) i kada protekne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje. Dakle, dolazak dužnika u docnju se u ovakvoj situaciji podudara sa trenutkom kada odluka suda, kojom je on obavezan da naknadi parnične troškove, postaje izvršna. Naravno, to za sobom posledično daje pravo poveriocu iz izvršne isprave da od dužnika potražuje i zateznu kamatu, saglasno odredbi člana 277. stav 1. ZOO.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-8064/2015 od 20. septembra 2017 . godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenje m Višeg suda u Vranju Gž. 326/16 od 22. februara 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, stoga, odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Imajući u vidu da je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 326/16 od 22. februara 2016. godine i odredio da isti sud donese no vu odluku o žalbi koju je tužilac izjavio protiv protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju P. 2283/12 od 30. decembra 2015. godine , te odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog obračuna zatezne kamate na troškove postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti