Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava prilikom prestanka radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili pravo jer nisu utvrdili koje poslove je preuzeo organ, niti na osnovu kojih kriterijuma je odlučeno o preuzimanju zaposlenih iz ukinutog organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi L. I. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. I . i utvrđuje da je presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 662/11 od 1 6. novembra 201 1. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2889/10 od 9. marta 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 662/11 od 1 6. novembra 201 1. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2889/10 od 9. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. I. iz Beograda je, 9. aprila 2012. godine, preko punomoćnika A. A, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 662/11 od 16. novembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2889/10 od 9. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kršenja međunarodnih konvencija Međunarodne organizacije rada, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 944/06.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom je odbijena revizija podnositeljke izjavljena protiv osporene drugostepene presude, uskraćeno pravo podnositeljke na pravično suđenj e i pravo na rad, a i pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je tužbu u ovom radnom sporu podnela tokom 2006. godine. Podnositeljka tvrdi da su rešenja koja su bila predmet osporavanja u navedenoj parnici doneta od strane nenadležnog republičkog organa, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije. Smatra da su rešenj a moral a biti zasnovan a isključivo na Zakonu o ministarstvima, ali su ista donet a pre stupanja na snagu ovog z akona. Takođe je istakla da nikada nije bila pozvana na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano njeno raspoređivanje u tom ili bilo kom drugom republičkom organu . Osporene presude su, po daljim navodima žalbe, nesaglasne Ustavu Republike Srbije, jer protivreče Odluci Ustavnog suda Republike Srbije IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine. Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su joj donošenjem osporenih presuda povređena navedena prava zajemčena Ustavom Republike Srbije, zbog čega je zahtevala i ukidanje osporene revizijske i drugostepene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, ima istu sadržinu kao član 170. Ustava. Prema odredbi člana 84. stav 1. istog zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u osporene presude, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te spise predmeta P1. 944/06 Prvog opštinskog suda u Beogradu (kasnije P1. 519/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 944/06 od 7. decembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te su poništena rešenja tužene Republike Srbije -Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom br. 119-00-53/2006-09-38 od 15. avgusta 2006. godine i 07-00-7/2006-09-8 od 30. avgusta 2006. godine i tužena obavezana da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu, kao i da tužilji isplati troškove postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je rešenjem tužene Republike Srbije-Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom broj 119-00-53/2006-09-38 od 15. avgusta 2006. godine utvrđeno da je tužilja, kao zaposlena u bivšem Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose, ostala neraspoređena u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom počev od 15. avgusta 2006. godine, da joj se isplaćuje otpremnina i radni odnos prestaje 31. avgusta 2006. godine; da je osporeno prvostepeno rešenje doneto na osnovu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju iz bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), a prema stavu Ustavnog suda Republike Srbije da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje radi obavljanja preuzetih poslova; da je osporenim drugostepenim rešenjem tužene broj 07-00-7/2006-09-2 od 30. avgusta 2006. godine odbijen prigovor tužilje izjavljen protiv osporenog prvostepenog rešenja; da je Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 010-7616/2006 od 27. jula 2006. godine, čiji je sastavni deo Informacija o načinu izvršenja odluka Ustavnog suda IU-34/2006 i IU-135/2006, naloženo ministarstvima, posebnim organizacijama, službama Vlade i Republičkom javnom pravobranilaštvu da, u smislu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara i Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju iz bivše Srbije i Crne Gore, preuzmu predmete ministarstava i drugih institucija Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara čije su nadležnosti prestale da se finansiraju, te da u skladu sa svojim potrebama preuzmu potreban broj zaposlenih, saglasno odredbi člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a da zaposlenima koji ne budu preuzeti otkažu radni odnos po isplati otpremnine, prema odredbi člana 64. stav 2. tačka 6) istog zakona; da su po nalaženju prvostepenog suda, osporena rešenja nezakonita, jer su protivna odredbi člana 193. stav 2. Zakona o radu, odnosno ne sadrže obrazloženje o tome na koji način je tužena utvrdila potreban broj zaposlenih koji će biti preuzeti, na osnovu kojih objektivnih kriterijuma je utvrdila koji će zaposleni ostati neraspoređeni, da li su ti kriterijumi primenjeni na svakog zaposlenog koji je radio u instituciji ili službi koja je prestala da radi i konačno, do kojih se rezultata došlo primenom tih kriterijuma, na osnovu čega bi bio dat obrazloženi zaključak zašto je tužena određene radnike preuzela, a zašto su neki od njih ostali neraspoređeni; da su zbog navedenog razloga rešenja oprečna i članu 4. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 ("Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 4 od 18. maja 1984. godine); da tužena, u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja, nije dostavila Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije koje je preuzelo poslove bivšeg Ministarstava za međunarodne ekonomske odnose, odnosno dokaze na okolnost koja su radna mesta bila slobodna u momentu preuzimanja poslova za koje je tužilja imala stručnu spremu; konačno, da su osporena rešenja protivna i odredbi člana 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, jer ne postoji dokaz o tome da je tužena pre donošenja osporenih odluka pokušala da tužiocu obezbedi radno mesto u istom ili drugom državnom organu, konkretnim upitom da li u nekom od njih postoji potreba za radom tužilje.

Postupajući po žalbi zakonskog zastupnika tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2889/10 od 9. marta 2011. godine, kojom je ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 944/06 od 7. decembra 2007. godine godine preinačio, odbijajući tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je tužilja bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose koje je prestalo sa radom i da je primenom člana 67. st. 3. i 4. Zakona o radnim odnosnima u državnim organima, kao zaposleni koji je radio u ukinutom organu ostala neraspoređena i da tužilja nije dokazala da je postojalo neko radno mesto na koje je mogla biti raspoređena. Imajući u vidu da je organ koji preuzima delokrug nadležnosti ukinutog organa obavezan da preuzme odgovarajući broj zaposlenih, ali samo prema svojim potrebama, a za takvo raspoređivanje tužilje nije postojala mogućnost, to je radni odnos tužilji prestao u smislu odredbe člana 64. stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, zbog čega je i tužbeni zahtev za poništaj osporenih rešenja odbijen kao neosnovan.

U postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev II . 662/11 od 16. novembra 2011. godine kojom je odbio njenu reviziju izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je tužilja bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose koje je prestalo sa radom, pa je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom RS sprovelo postupak preuzimanja potrebnog broja zaposlenih., te da je ocena drugostepenog suda pravilna, jer je tužena u donošenju svojih rešenja postupila u skladu sa odredbama čl. 64a do 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Dalje, revizijski sud navodi da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu finansija od 30. juna 2006. godine utvrđen ukupan broj radnih mesta sa nazivima, opisom poslova, potrebnim brojem izvršilaca za svako radno mesto i uslovi za obavljanje poslova svakog radnog mesta, kao i zvanje koje je uslov za rad na svakom od radnih mesta. Imajući u vidu da je Ministarstvo finansija RS preuzelo poslove iz nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora, tužena je u okviru sistematizovanih radnih mesta i prema svojim potrebama preuzela zaposlene, i to šest zaposlenih sa visokom stručnom spremom, a da za preuzimanjem tužilje, koja ima srednju stručnu spremu, nije postojala potreba, zbog čega je tužena, primenom člana 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pobijanim rešenjima pravilno odlučila o radnopravnom statusu tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05), prema kojima: zaposlenom se otkazuje radni odnos i u slučaju kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a. stav 2. tačka 6)); u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima (član 67. stav 1.) ; u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (član 67. stav 2.) ; u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni (član 67. stav 3.) ; zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. stav 4.) ; u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a) .

Članom 2. tačka 3) Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06) , donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", br. 118/08) , konstatovano je, između ostalog, da prestaje da radi Savet ministara, kao institucija bivše Srbije i Crne Gore. Članom 5. iste uredbe je, pored ostalog, bilo određeno da predmete Saveta ministara preuzima Vlada .

Članom 5. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06) , donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Ur edbe ("Službeni glasnik RS", broj 118/08), bilo je propisano da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti: Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Zavoda za statistiku. Prema članu 8. stav 2. iste uredbe , predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju, preuzimaju Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Odlukom Ustavnog suda IU-134/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe člana 7. stav 1. u delovima koji glase "... i postavljena ..." i "... ili ... postavljena" i stav 2. i čl. 8. do 11. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", broj 49/06), nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, istaknuto: da iz odredaba čl. 65. do 70. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizlazi da radno-pravni status izabranih i postavljenih lica u institucijama državne zajednice Srbija i Crn a Gor a i službama Saveta ministara koje prestaju da rade, neposredno zavisi od toga da li su prestankom rada ovih organa ukinuti i njihovi poslovi ili su neki od tih poslova preuzeti od strane državnih organa Republike Srbije . Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke se, između ostalog, navodi da Ustavni sud smatra da Uredba nije doneta u izvršavanju zakona, već da je osporenim odredbama Uredbe izvršeno neposredno uređivanje odnosa kakvo Zakon o radnim odnosima u državnim organima ne predviđa, što osporene odredbe čl. 10. do 14. Uredbe čini nesaglasnim Ustavu i zakonu.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da su Vrhovni kasacioni sud i Apelacioni sud u Beogradu pogrešno ocenili sadržinu pojedinih izvedenih dokaza i da su pogrešno primenili materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluka na njenu štetu.

Podnositeljka ustavne žalbe je bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora. Pravni položaj ovog ministarstva nakon razvrgnuća državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu "DZ SCG") regulisan je Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, tako što je Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestala da finansira i nadležnost Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose. Predmete i arhivu ovog ministarstva preuz eli su Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije (član 8. stav 2. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ). Nakon što je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo deo predmeta i arhive Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG, pristupilo se i regulisanju statusa zaposlenih. Pošto je izvršeno preuzimanje zaposlenih iz bivšeg saveznog Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, podnositeljka ustavne žalbe je proglašena neraspoređenom u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom počev od 15. avgusta, po kom osnovu joj je nakon isplate otpremnine prestao radni odnos 31. avgusta 2006. godine. Osporena rešenja Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom doneta su primenom odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, i to člana 2. stav 1. i čl. 64a i 68a.

Ustavni sud je ocenio da su Apelacioni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud odredbu člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima protumačili i primenili na ustavnopravno neprihvatljiv način, s obzirom na to da nisu postavili pitanje o vrsti poslova koje je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo od bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG. Prema shvatanju Ustavnog suda, kriterijumi na osnovu kojih je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije moglo da odluči koje će zaposlene iz bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG preuzeti, a koje oglasiti neraspoređenim, bili su vrsta poslova koje ovo Ministarstvo preuzima od Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose i njegove potrebe za obavljanjem tih poslova. Iz obrazloženja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, na osnovu kojih je podnosiocu prestao radni odnos, ne može se utvrditi vrsta poslova iz delokruga Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koje je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo, a samim tim ni broj i struktura zaposlenih koji su bili potrebni za obavljanje preuzetih poslova. Osporena rešenja su morala sadržati takvu odrednicu, posebno iz razloga što pomenuta Uredba o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore nije predvidela kriterijum za podelu poslova bivšeg saveznog Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, između Ministarstva finansija i Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije. Takođe, iz osporenih rešenja se ne može utvrditi koje je poslove podnositeljka obavljala u bivšem Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose, da li njegove poslove preuzima upravo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, te da li postoji lice sa odgovarajućom stručnom spremom i radnim iskustvom koje će te poslove nastaviti da obavlja u ovom ministarstvu. Uprkos navedenom, revizijski sud se poziva na sistematizaciju radnih mesta u Ministarstvu za finansije Republike Srbije od 30. juna 2006. godine, koja je važila u vreme preuzimanja zaposlenih, ali ne i tužilje, te prema njoj ceni da li je bilo uslova za preuzimanje. Međutim, osporena rešenja nije donelo Ministarstvo za finansije Republike Srbije, niti je ono odlučivalo o potrebi za preuzimanjem. Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom je to koje je odlučivalo o postojanju potrebe za radom tužilje i njenom radnopravnom statusu. No, i pored toga, svakako sudovi u osporenim odlukama ne uzimaju u obzir obavezu preuzimanja dela poslova bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, sa posledicama koje to ima, između ostalog, i na izmenu postojeće sistematizacije radnih mesta. (Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-3677/2013 od 6. juna 2013. godine.)

Iz svega napred navedenog, Ustavni sud zaključuje da su revizijski i drugostepeni sud proizvoljno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe i svoje odluke zasnovali na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, s tim da je u presudi Apelacionog suda utvrđena i ustavnopravno neprihvatljiva primena odredaba člana 67. st. 3. i 4. navedenog zakona. Stoga je Sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnosi teljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II . 662/11 od 16. novembra 2011. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2889/10 od 9. marta 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na rad, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, te da će o reviziji podnositeljke biti ponovo odlučivano.

7. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe prema kojima joj je u parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi očigledno neosnovani. Postupak, čije trajanje osporava, započeo je podnošenjem tužbe 6. oktobra 2006. godine, a revizijska odluka od 16. novembra 2011. godine uručena je njenom punomoćniku 8. marta 2012. godine, s tim da je dostava pokušavana i ranije tj. 30. decembra 2011. godine, ali je punomoćnik bio na godišnjem odmoru. Kako je u konkretnom slučaju postupak vođen kroz tri sudske instance, trajanje od nešto preko pet godina, ne može se smatrati nerazumno dugim, niti prevazilazi granice prihvaćenih standarda za suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je imao u vidu i odredbu člana 195. stav 3. Zakona o radu, ali je pošao od toga da je rok koji je tom odredbom propisan za ovu vrstu spora, po svojoj pravnoj prirodi instrukcioni i predstavlja vremenski okvir u kome bi jedna parnica iz radnog odnosa trebalo da se okonča. Kretanje u okviru propisanog roka isključivo zavisi od okolnosti konkretnog slučaja. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.