Odbačena ustavna žalba zbog neurednog predloga za izvršenje
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izvršnog poverioca čiji je predlog za izvršenje odbačen kao neuredan. Sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, jer odluke izvršnog suda o neurednosti predloga nisu bile proizvoljne niti arbitrerne.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zemljoradničke zadruge „S.“, sa sedištem u R, opština Vrbas, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Zemljoradničke zadruge „S.“ i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19183/13 od 19. februara 201 6. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19183/13 od 19. februara 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00391/2013-07 od 14. novembra 2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Zemljoradnička zadruga „S.“, sa sedištem u R, opština Vrbas, preko punomoćnika G. S, advokata iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 7. aprila 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19183/13 od 19. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i člana 58. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se najpre ukazuje da iz činjenica utvrđenih u postupku koji je okončan osporenim aktom proizlazi da je imovina koja je bila u vlasništvu PZ „B.“, sa sedištem u R, „organizacionim, odnosno statusnim“ promenama preneta bez naknade u korist privrednog društva „Ca.“ d.o.o, sa sedištem u Vrbasu i da to privredno društvo nije pružilo bilo kakav dokaz o tome da je predmetna imovina stečena teretnim pravnim poslom.
U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da je privredno društvo „Ca.“ d.o.o. sa sedištem u Vrbasu, besteretno steklo predmetnu imovinu od zadruge pre nego što je stupilo u postupak privatizacije, te zaposleni sticanjem akcija nisu ostvarili pravo na osnovu svog učešća u stvaranju kapitala ; da je danom stupanja na snagu Zakona o zadrugama iz 1996. godine navedeno privredno društvo ex lege postalo obveznik vraćanja imovine, saglasno članu 96. tog zakona, te nije moglo da izvrši podelu akcija svojim zaposlenima koje bi uključivale spornu imovinu, sve dok se ne reši pitanje vraćanja imovine; da su zaposleni sticali akcije privilegovanim putem, odnosno bez naknade, a ne na tržištu kapitala; da se Upravni sud u osporenom aktu „nije bavio“ ovim podnosiočevim tvrdnjama.
Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da se pitanje pravnog sledbeništva uopšte ne pominje u Zakonu o zadrugama kao uslov za vraćanje imovine, pa je neprihvatljivo obrazloženje Upravnog suda da podnosilac nije dokazao da je pravni sledbenik nekadašnje PZ „B.“, sa sedištem u R .
Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19183/13 od 19. februara 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosi oca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00391/2013-07 od 14. novembra 2013. godine. Navedenim konačnim rešenjem odbijena je žalba podnosi oca izjavljena protiv rešenja Opštine uprave Vrbas – Odeljenje za urbanizam, komunalno-stambene poslove i zaštitu životne sredine – Služba za imovinsko-pravne poslove broj 461-3/2012-IV/05 od 15. aprila 2013. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca za vraćanje zadružne imovine označene u rešenju. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi da je prvostepeni
organ utvrdio: da je PZ „B.“, R , formirana rešenjem Fi-1795/58 od 30. decembra 1958. godine; da je rešenjem Fi-24/65 od 18. januara 1965. godine ta zadruga promenila status u PD „B .“, R, koje je rešenjem Fi-38/1970 od 6. februara 1970. godine pripojeno SOUR sa svojstvom pravnog lica PD „M .“, B; da je rešenjem Fi-27 17/73 od 7. februara 1974. godine upisano PD „M .“ sa potpunom odgovornošću, a da je u sastavu ovog poljoprivrednog dobra poslovao i OOUR „B.“, R, koj i se rešenjem Fi-2169/75 od 18. februara 1976. godine organizova o kao OOUR „B .“ za biljnu i stočarsku proizvodnju; da je, nakon izdvajanja iz RO „M.“, rešenjem Fi-330/89 od 31. decembra 1989. godine upisano d.p. za biljnu i stočarsku proizvodnju „B.“ sa potpunom odgovornošću, a potom rešenjem Fi-1481/98 od 2. juna 1998. godine brisano usled pripajanja „Sa .“ d.d. i . m , Vrbas; da je rešenjem APR-a broj BD-22101/2005 od 15. avgusta 2005. godine to društvo prevedeno u registar privrednih subjekata, pod poslovnim imenom „Sa .“ a.d. i. m , Vrbas, a rešenjem broj BD-12901/2012 od 10. februara 2012. godine registrovalo je promenu pravne forme i poslovnog imena u „Sa.“ d.o.o, Vrbas, nakon čega je započet postupak privatizacije u skladu sa odredbama Zakona o svojinskoj transformaciji; da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju u postupku kontrole zakonitosti postupka svojinske transformacije rešenjem broj 151-1/2000-23 od 11. marta 2002. godine, kojim se verifikuje ukupna revalorizovana vrednost osnovnog kapitala „Sa .“ a.d, Vrbas, utvrdilo da je postupak svojinske transformacije posle prvog kruga svojinske transformacije - sticanja akcija po osnovu upisa, sproveden u skladu sa zakon om; da je preduzeće prenelo 9,76% akcija od ukupnog iznosa kapitala preduzeća Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, dok je A kcijskom fondu preneto 31,10% akcija preduzeća; da su akcije preduzeća podeljene zaposlenima shodno njihovom učešću u stvaranju društvenog, odnosno državnog kapitala, pri čemu su sticali akcije čija je nominalna vrednost 400 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti, za svaku godinu radnog staža u subjektu privatizacije, „pa se ovakvo sticanje smatra teretnim, jer su zaposleni na ovaj način sticali pravo na osnovu svog učešća u stvaranju kapitala“. Upravni sud je, polazeći od svega navedenog, našao da je pravilno tuženi organ odlučio kada je odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, ispravno nalazeći da je prvostepeni organ, nakon pravilno provedenog postupka, činjenično stanje odlučno za rešavanje ove upravne stvari utvrdio u potpunosti i pravilno primenio odredbe materijalno-pravnih propisa na koje se pozvao, a za svoju odluku dao razloge koje kao pravilne u svemu prihvata i taj sud. Upravni sud je, na osnovu odredaba člana 95. i člana 96. stav 1. Zakona o zadrugama („Službeni list SRJ“, br. 41/96, 12/98 i „Službeni glasnik PC “, br. 101/05 i 34/06), ocenio da se nisu stekli uslovi propisani članom 95. Zakona o zadrugama, jer je „nesporno utvrđeno“ da imovina koja je bila u vlasništvu PZ „B .“ iz R . do kraja 1963. godine, „koja je menjala naziv pravnog subjekta pod kojim je poslovala“, nije preneta bez naknade drugim korisnicima koji nisu zadruge ili zadružni savezi, kao i zbog toga što podnosilac ničim nije dokazao da je pravni sledbenik ranijeg PD „B .“ iz R, jer je osnovan rešenjem Agencije za privredne registre 11. novembra 2011. godine i nije u pravnoj vezi sa ranije formiranim PD „B.“ iz R. Taj sud je, ocenjujući navode tužbe, našao da su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj upravnoj stvari.
U obrazloženju rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00391/2013-07 od 14. novembra 2013. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv prvostepenog rešenja donetog u predmetnom upravnom postupku, navedeno je da podnosilac ničim nije dokazao da je pravni sledbenik ranijeg PD „B.“ iz R, na čemu insistira upravna i sudska praksa, jer je osnovan kasnije, tj. 11. novembra 2011. godine i „nije u pravnoj vezi sa navedenim poljoprivrednim dobrom“. Drugostepeni organ je naveo da je cenio navod e žalbe, pa je našao da su neosnovani, s obzirom na celokupno utvrđeno činjenično stanje i pravilnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog organa.
U obrazloženju prvostepenog rešenja Opštine uprave Vrbas – Odeljenje za urbanizam, komunalno-stambene poslove i zaštitu životne sredine – Služba za imovinsko-pravne poslove broj 461-3/2012-IV/05 od 15. aprila 2013. godine navodi se da je podnosilac ustavne žalbe uz zahtev za vraćanje imovine dostavio, pored ostalog, jednu svesku kupoprodajnih ugovora zaključenih između fizičkih lica kao prodavaca i PZ „B.“ iz R. i nje nih pravnih prethodnika, prepis lista nepokretnosti broj 952-1/12-1390 od 23. maja 2012. godine izdatog od strane Službe za katastar nepokretnosti Vrbas i Elaborat o razgraničenju poljoprivrednog zemljišta u društvenoj i državnoj svojini.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njeg a (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).
Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:
Zakonom o zadrugama („Službeni list SFRJ“, br. 3/90 i 11/90 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94 ) bilo je propisano: da će imovina stečena radom i poslovanjem zadruga i zadrugara posle 1. jula 1953. godine, koja je organizacionim, odnosno statusnim promenama preneta bez naknade drugim korisnicima, stupanjem na snagu ovog zakona, na osnovu dokumentovanog zahteva biti vraćena tim zadrugama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 37.) .
Zakonom o zadrugama („Službeni list SRJ“, br. 41/96 i 12/98 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 34/06 ), koji je bio na snazi na dan podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da će imovina koja je bila u vlasništvu zadruga i zadružnih saveza, odnosno saveza zadruga, posle 1. jula 1953. godine, a koja je organizacionim odnosno statusnim promenama ili na drugi način preneta bez naknade drugim korisnicima koji nisu zadruge ili zadružni savezi, biti vraćena zadruzi iste vrste čija je imovina bila, odnosno zadružnom savezu, koji vrši funkciju zadružnih saveza čija je imovina bila, a ako nje nema onda zadruzi iste vrste koja posluje na području na kome je poslovala zadruga koja je bila vlasnik imovine čiji se povraćaj traži, odnosno zadružnom savezu koji vrši funkcije zadružnog saveza odnosno saveza zadruga čija je imovina bila (član 95 .); da zadruga, odnosno zadružni savez iz prethodnog člana podnosi zahtev za vraćanje imovine pravnom licu kome je imovina preneta bez naknade, odnosno njegovom pravnom sledbeniku (član 96. stav 1.); da u slučaju da se u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva iz stava 1. ovog člana, ne postigne sporazum o vraćanju imovine, podnosilac zahteva može u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno od dana formiranja novoosnovane zadruge, pokrenuti upravni postupak pred nadležnim opštinskim organom (član 96. stav 2.); da ako se imovina iz čl. 95. i 96. ovog zakona ne može vratiti u obliku u kome je preneta bez naknade, podnosilac zahteva ima pravo da traži novčanu protivvrednost imovine ako se sa obveznikom vraćanja imovine ne sporazume da se vraćanje imovine izvrši u drugim stvarima i pravima (član 97. stav 1.).
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da nije od uticaja na ostvarivanje njegovog prava na vraćanje zadružne imovine činjenica da je okončan proces privatizacije privrednog društva „ Ca.“ d.o.o, sa sedištem u Vrbasu, jer iz činjenica utvrđenih u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenim aktom, po njegovom mišljenju, nesumnjivo proizlazi da je imovina koja je bila u vlasništvu PZ „B.“, sa sedištem u R. organizacionim , odnosno statusnim promenama preneta bez naknade korisniku koji nije zadruga ili zadružni savez i da je pravni sledbenik tog korisnika privredno društvo „ Ca.“ d.o.o, sa sedištem u Vrbasu stekao predmetnu imovinu pre nego što je stupio u postupak privatizacije, pri čemu nije dostavio dokaz o tome da je predmetn a imovina stečena teretnim pravnim poslom . Podnosilac ustavne žalbe ukazuje i da pravno sledbeništv o nije predviđeno članom 95. Zakona o zadrugama („Službeni list SRJ“, br. 41/96 i 12/98 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 34/06) kao uslov za vraćanje imovine. Podnosilac, takođe, ističe da se Upravni sud „nije osvrnuo“ ni na jedan od navedenih argumenata.
Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Ustavni sud dalje ukazuje da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa. Sud takođe naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-7059/201 2 od 9. jula 2015. godine i Už – 3676/2015 od 17. novembra 201 6. godine.
Ustavni sud konstatuje da s u se kao sporna u upravnom i upravnosudskom postupku, koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe, postavila sledeća pitanja:
- da li zadruga osnovana nakon stupanja Zakona o zadrugama („Službeni list SRJ“, br. 41/96 i 12/98 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 34/06 – dalje u tekstu: Zakon o zadrugama iz 1996. godine) ima pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona ako nije pravni sledbenik zadruge koja je bila vlasnik imovine koja je predmet vraćanja;
- da li se upisivanje u registar nadležnog organa organizacija udruženog rada, odnosno preduzeća, nastalih na osnovama ranijih zadruga smatra organizacion im, odnosno statusnim promenama u smislu navedenog zakona;
- da li se i pod kojim uslovima može ostvariti pravo po odredbama Zakona o zadrugama iz 1996. godine ako je obveznik vraćanja okončao proces privatizacije .
Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je konstatovao da je proces vraćanja zadružne imovine koja je bila preneta drugim korisnicima u periodu posle 1. jula 1953. godine, započeo 1990. godine, po odredbama Zakona o zadrugama („Službeni list SFRJ“, br. 3/90 i 11/90 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94) i da su aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva za vraćanje imovine imale zadrug e koje su imovinu stekle radom i poslovanjem zadruga i zadrugara, kao i njihovi pravni sledbenici. Navedeni proces nastavljen je po odredbama Zakona o zadrugama iz 1996. godine, s tim što navedeni zakon nije izričito zahtevao pravni kontinuitet sa zadrugom koja je bila vlasnik imovine čije se vraćanje traži, već je bilo dovoljno da se radi o zadruzi iste vrste, koja posluje na području na kome je poslovala zadruga koja je bila vlasnik imovine čiji se povraćaj traži . Važeći Zakon o zadrugama iz 2015. godine predviđa mogućnost upisa zadružne svojine na poljoprivrednom zemljištu koje je upisano kao društvena svojina u javni registar o nepokretnostima i pravima na njima, na zahtev zadruge koja je upisana kao ima lac prava na tom zemljištu.
Iz sadržine osporene presude proizlazi da su odluke upravnih organa i Upravnog suda zasnovane na utvrđenju da imovina koja je bila u vlasništvu PZ „B .“ iz R . do kraja 1963. godine, koja je „menjala naziv pravnog subjekta pod kojim je poslovala“, nije preneta bez naknade drugim korisnicima koji nisu zadruge ili zadružni savezi. Takođe, nadležni upravni organi i Upravni sud su utvrdili da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pravni sledbenik ranijeg PD „B .“ iz R, jer je osnovan rešenjem Agencije za privredne registre 11. novembra 2011. godine i nije u pravnoj vezi sa ranije formiranim PD „B .“ iz R .
Imajući u vidu promene u vezi sa PZ „B.“, R, koje su nakon 18. januara 1965. godine sprovedene u registrima nadležnih organa, Ustavni sud nalazi da je na osnovama te poljoprivredne zadruge organizacionom promenom, tj. prelaskom iz jedne pravne forme u drugu, nastao najpre deo organizacije udruženog rada, a kasnije preduzeće, zbog čega nije ustavnopravno prihvatljiva ocena Upravnog suda da imovina koja je bila u vlasništvu PZ „B.“ iz R. nije preneta drugim korisnicima koji nisu zadruge ili zadružni savezi.
Ustavni sud je konstatovao da Upravni sud u osporenoj presudi nije ocenio navode podnosioca ustavne žalbe kojima je ukazivao na to da okončani proces privatizacije privrednog društva „Sa.“ d.o.o, Vrbas, ne utiče na ostvarivanje njegovih prava po odredbama Zakona o zadrugama iz 1996. godine, jer je subjekt privatizacije bez naknade stekao imovinu koja je pripadala zadruzi PZ „B .“ R, a zaposleni su stekli akcije tog društva privilegovanim putem.
Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud, u vezi sa aktivnom legitimacijom za podnošenje zahteva za vraćanje zadružne imovine, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ničim nije dokazao da je pravni sledbenik ranijeg PD „B .“ iz R, jer je osnovan 11. novembra 2011. godine i da nije u pravnoj vezi sa ranije formiranim PD „B .“ iz R. Po nalaženju Ustavnog suda, navedeni razlozi Upravnog suda nisu ustavnopravo prihvatljivi, budući da Zakon o zadrugama iz 1996. godine ovlašćuje zadrugu da u roku od dve godine od dana stupanja na snagu tog zakona, odnosno od dana formiranja, podnese zahtev za vraćanje zadružne imovine (član 96. stav 1.) i ne propisuje pravno sledbeništvo kao uslov za podnošenje zaht eva za vraćanje zadružne imovine.
S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, što je dovelo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.
Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za vraćanje imovine koja je predmet zahteva podnosioca ustavne žalbe, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da s e postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.
6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19183/13 od 19. februara 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00391/2013-07 od 14. novembra 2013. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 19183/13 od 19. februara 2016. godine, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja kojim je okončan predmetni upravni postupak.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.