Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u sporovima za isplatu ratnih dnevnica
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu rezerviste zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za isplatu ratnih dnevnica. Utvrđeno je da postojanje različitih odluka sudova poslednje instance u istoj pravnoj stvari narušava pravnu sigurnost, čime su povređena prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić , Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Babića iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. oktobra 2012 . godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Babića i utvrđuje da su presudom Višeg suda u Nišu Gž. 685/2010 od 28. aprila 2010. godine i presudom Opštinskog suda u Nišu P. 6937/09 od 26. oktobra 2009. godine povređena prav a podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".
O b r a z l o ž e nj e
1. Dragan Babić iz Kruševca, zajedno sa Zoranom Miladinovićem, Miodragom Ljubodragovićem, Zoranom Todorovićem, Dragomirom Anđelkovićem i Milošem Tomićem, svima iz Trmčara, te Goranom Kozićem iz D. Pakašnice, Draganom Pavlovićem iz V. Kupaca, Milanom Milićevićem iz Kruševca, Svetislavom Veličkovićem iz Bele Vode i Ivanom Štatkićem iz D. Pakašnice, je 16. juna 2010. godine, preko punomoćnika Miroljuba Stevanovića, advokata iz Kruševca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Nišu i Opštinskog suda u Nišu koje su donete u tri različita parnična postupka u kojima se podnosioci ustavne žalbe pojavljuju kao tužioci, a koja je zavedena u Ustavnom sudu pod brojem Už-2886/2010. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio da se postupak po ustavnoj žalbi razdvoji, kako bi se posebno odlučilo o ustavnoj žalbi u odnosu na svaki osporeni postupak, tako što su izdvojene ustavna žalba Zorana Miladinovića, Miodraga Ljubodragovića, Zorana Todorovića, Dragomira Anđelkovića i Miloša Tomića, zavedena pod brojem Už-5179/2010 i ustavna žalba Gorana Kozića, Dragana Pavlovića, Milana Milićevića, Svetislava Veličkovića i Ivana Štatkića, zavedena pod brojem Už – 5178/2010.
U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 685/2010 od 28. aprila 2010. godine potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 6937/09 od 26. oktobra 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, VP 1097 Niš, da mu isplati neisplaćene ratne dnevnice na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, kao što je navedeno u tužbenom zahtevu; da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbeni zahtev, a u nekima odbijali tužbeni zahtev ili odbacivali tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno čl. 32. i 36. Ustava, kao i pravo na jednakost pred Ustavom i zakonom iz člana 21. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Kao dokaz iznetih navoda u prilogu ustavne žalbe je dostavljeno više prvostepenih i drugostepenih presuda.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
3.1. Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 6937/09 od 26. oktobra 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane , VP 1097 Niš, kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime duga za neisplaćene ratne dnevnice u 1999. godini isplati iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. juna 1999. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac proveo u ratnoj jedinici period od 19. aprila do 20. juna 1999. godine; da isplata sporne naknade, odnosno dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je bila dužna da izmiri još u periodu dok je tužilac bio u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da mu je neizvršavanjem ove obaveze pričinila štetu za koju odgovara po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, budući da prema odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; da je tužba u ovoj parnici podneta 18. maja 2009. godine, a tužilac je znao da mu se naknada ne isplaćuje, te je s obzirom na to sud odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan zbog zastarelosti potraživanja.
Protiv ove presude podnosilac je izjavio žalbu, koju je Viši sud u Nišu odbio kao neosnovanu osporenom presudom Gž. 685/2010 od 28. aprila 2010. godine. U obrazloženjeu presude je, pored ostalog, navedeno da je Viši sud našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjeničnog stanje pravilno primenio materijalno pravo i dao pravilne razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da je pravilan zaključak prvostepenog sud a da potraživanje dnevnica predstavlja zakonsku obavezu tužene prema tužiocu, pa je tužena neizvršavanjem ove obaveze na zakonom propisan način prouzrokovala štetu tužiocu koju je dužna da mu nadoknadi u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da se u konkretnom slučaju radi o nepravilnom radu vojnih organa koji tužiocu nisu isplatitli odgovarajuću naknadu dnevnica, te je prigovor zastarelosti tužene osnovan, imajući u vidu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te da se ne može prihvatiti žalbeni navod da se u konkretnom slučaju radi o dugu ili neosnovanom obogaćenju kao pravnom osnovu potraživanja, niti se može primeniti opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.
3.2. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu D. C. iz Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega(član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).
5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatra da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i predložio da Ustavni sud poništi osporene presude . Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.
Uvidom u dostavljene pravosnažne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine i P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Beogradu, Ustavni sud je utvrdio da je njima usvojen zahtev tužilaca za isplatu naknade za neisplaćene ratne dnevnice na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, odnosno da je njima na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim za htevom podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenim presud ama Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine i Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine, kojima je potvrdio prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Višeg suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na pravo rezervista na naknadu ratnih dnevnica na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.
Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje i pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). U pogledu dostavljenih rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 22735/09 od 4. novembra 2009. godine i Gž. 24657/09 od 25. novembra 2009. godine, kojima su potvrđena prvostepena rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu kojima se sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u sporovima iste vrste kao spor povodom koga su donete osporene presude i tužbu odbacio, Ustavni sud ukazuje da ovakve sudske odluke predstavljaju izraz krajnje neujednačene sudske prakse povodom određenih sporova, ali da se u konkretnom slučaju njima podnosilac dovodi u bitno drugačiji, ali ne i slabiji položaj, budući da je osporenim presudama meritorno odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja navedenih Ustavom zajemčenog prava neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve mere i radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse. Ustavni sud, takođe, ukazuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Kako je uz ustavnu žalbu dostavljeno više prvostepenih presuda za koje se ne može utvrditi da li su bil e predmet preispitivanja u drugostepenom postupku, to Ustavni sud nije uzimao u razmatranje ove presude.
Ustavni sud je, zatim, ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da su nadležni sudovi osporene presude zasnovali na pravnom stavu da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao tužiocu u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da se, stoga, na ova potraživanja primenjuje rok zastarelosti potraživanja po osnovu naknade štete iz člana 376. istog zakona, te da je, prema tome, trebalo usvojiti prigovor tužene da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, zastareo.
Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena nadležnog suda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na š tetu podnosioca ustavne žalbe .
Ovakvo stanovište o iznetoj primeni materijalnog prava Ustavni sud je zauzeo i većem broju do sada donetih odluka, među kojima su i Už-389/2008 od 10. jula 2008. godine i Už-2293/2010 od 17. februara 2011. godine , koje su objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni. sud.rs).
Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance povodom iste činjenične i pravne situacije donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1.
Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način dikriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetu Vučković i dr. protiv Srbije, 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ustavnoj žalbi, tako da je u tom delu ustavna žalba odbačena, a što ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ratne dnevnice, pa i prema podnosiocu ustavne žalbe.
6. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da su osporen e odluk e Višeg suda u Nišu i Opštinskog suda u Nišu zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.
ZAMENIK PREDSEDNIKA
USTAVNOG SUDA
dr Marija Draškić