Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao oko sedam godina. Sud je konstatovao da je dužina postupka prvenstveno rezultat neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2888/2010
19.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća "UNI-PRESS", d.o.o. Zrenjanin, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Preduzeća "UNI-PRESS", d.o.o. Zrenjanin i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 928/02, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žala odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće "UNI-PRESS", d.o.o. Zrenjanin je 16. juna 2010. godine, preko punomoćnika Dejana Papića, advokata iz Zrenjanina, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 928/02 od 29. maja 2009. godine i presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 5873/10 od 14. aprila 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 928/02.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporeni postupak neopravdano trajao oko sedam godina i da su se u postupku smenjivale postupajuće sudije , što je od samog početka dovelo do njegovog usporeno g traja nja; da u donošenju prvostepene i drugostepene presude nadležni sudovi nisu potpuno i pravi lno utvrdi li činjenično stanje i pri tome su pogrešno primenili materijalno pravo; da nadležni sud ovi nisu utvrdili činjenicu zašto je došlo do ponovnog preuzimanja duga od strane tuženog, a podnosiocu nije dopušteno da ovu činjenicu dokazuje putem svedoka. Podnosilac ustavne žalbe zahteva i naknadu štete, kojom će se "u celosti pokriti šteta na izdavanje 5.011.439,99 komada crepa M33 fabrike "Toza Marković" iz Kikinde, ili platiti 1.668.808,58 dinara glavnice sa zakonskom zateznom kamatom od 23. januara 1997. godine, kao i 225.000,00 dinara neosnovano dosuđeni trošak parničnog postupka na teret ustavnog žalioca sa zakonskom zateznom kamatom od 29. maja 2009. godine do isplate i omogući parnični postupak prema taksenoj tarifi i advokatskoj tarifi koja se dosuđuje po osnovu vrednosti od 1.668.808,58 dinara".

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 928/02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. decembra 2002. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Zrenjaninu protiv tuženog A.D. "Toza Marković" iz Kikinde, radi predaje stvari, a 17. avgusta 2004. godine je pre inačio tužbeni zahtev njegovim povećanjem tako što je tražio da sud obaveže tuženog da mu preda određenu količinu crepa, s tim da se te obaveze može osloboditi ukoliko tužiocu isplati označeni novčani iznos.

Pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu održano je 15 ročišta za glavnu raspravu, dok pet ročišta nije održano, i to : jedno zbog mogućnosti vansudskog poravnanja, jedno zbog mogućnosti nagodbe u postupku medijacije, jedno zbog nedolaska veštaka, jedno zbog spre čenosti postupajućeg sudije i jedno iz procesnih razloga. Iako dva ročišta nisu održana zbog pokušaja mirnog rešenja spora, stranke su naknadno izjavile da nisu voljne da se nagode ni pred sudom, niti u postupku medijacije. Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, saslušanjem većeg broja svedoka i saslušanjem parničnih stranaka. U toku prvostepenog postupka u predmetu je postupilo troje sudija, a glavna rasprava je dva puta zaključivana i ponovo otvarana.

Presudom Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 928/02 od 29. maja 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celini i obavezan je tužilac da tuženom plati troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 5873/10 od 14. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potv rđena presuda Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 928/02 od 29. maja 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez oduglovačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 23. decembra 2002. godine do okončanja postupka .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku, čemu je prvenstveno doprinelo nedel otvorno postupanje Trgovinskog suda u Zrenjaninu.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je sedam godina, dok je drugostepena presuda doneta posle godinu dana.

Pred prvostepenim sudom je održano 15 ročišta za glavnu raspravu, dok pet ročišta nije održano bez krivice podnosioca ustavne žalbe. Dva ročišta nisu održana na saglasan predlog stran aka zbog pokušaja mirnog rešenja spora, pa se odlaganje rasprave zbog ovog razloga ne može staviti na teret sudu.

Predmet spora je bio relativno složen jer je u postupku trebalo utvrditi ne samo činjenice koje su se odnosile na ugovorni odnos između parničnih stranaka i na izvršenje njihovog sporazuma o poravnanju, već i na poslovni odnos parničnih stranaka sa trećim pravnim licem ("Nis Gas" Novi Sad), kome je tuženi dugovao veliki novčani iznos na ime isporučenog prirodnog gasa, a koji dug je podnosilac preuzeo uz obavezu tuženog da mu za uzvrat isporuči crep koji odgovara vrednosti isplaćenog duga. Međutim, sedmogodišnje trajanje prvostepenog parničnog postupka u ovom konkretnom slučaju, ne može se opravdati složenošću predmet a spora.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac nije doprineo trajanju postupka jer se njegov punomoćnik uredno odazivao ročištima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 928/02 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u prvom delu izreke.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi postavio zahtev za naknadu materijalne štete, koji je identičan tužbenom zahtevu o kome je odlučivao prvostepeni sud. Dakle, podnosilac traži da mu u ustavnosudskom postupku bude utvrđeno pravo na naknadu štete u visini potraživanja koje mu nije dosuđeno u parničnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi rešava parnične sporove umesto redovnih sudova, zbog čega je, saglasno odredbi člana 36. stav. 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na zahtev za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u drugom delu izreke.

6. U pogledu osporavanja ustavn om žalbom presude Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 928/02 od 29. maja 2009. godine i presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 5873/10 od 14. aprila 2010. godine podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan osporenim presudama , odnosno nezadovoljan ishodom parničnog postupka koji nije okončan u njegovu korist, navodi da nadležni sudovi u osporenim presudama nisu potpuno i pravi lno utvrdili činjenično stanje i da su pogrešno primenili materijalno pravo .

S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključ aka sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili neprihvatanju pojedinih dokaza, već je nadležan da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda .

Ustavni sud ukazuje i na to da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u svojim odlukama koje su predmet ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno ili arbitrerno primenili pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je u ovom slučaju ocenio da podnosilac nije pružio pravno utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je primena merodavnog prava u osporenim presudama bila proizvoljna. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da su prvostepeni i drugostepeni parnični sud u osporenim presudama naveli dovoljne i jasne razloge za zauzete stavove i datu ocenu.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu nekog od zajemčenih ustavnih prava, Ustavni sud je u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu protiv osporenih presuda, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti