Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedostatka razloga
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Stambene zgrade. Deo koji se odnosi na presudu Vrhovnog kasacionog suda odbačen je jer nisu navedeni ustavnopravni razlozi, dok je deo protiv nižestepenih odluka odbačen kao neblagovremen, jer zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio delotvoran.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna IlićPrelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbiStambene zgrade u Ulicioca Justina Popovića broj 9 u Vranju, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 15. decembra2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Stambene zgrade u Ulici oca Justina Popovića broj 9 u Vranju izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 56/11 od 10. februara 2011. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 345/10 od 16. februara 2010. godine, presude Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 11. februara 2009. godine i dopunske presude Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 31. maja 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Stambena zgrada u Ulici oca Justina Popovića broj 9 u Vranju izjavila je 27. juna 2011. godine, preko Strize Roka, predsednika Skupštine stambene zgrade, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravičo suđenje i povrede prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio: da se pred Opštinskim sudom u Vranju, u predmetu P. 760/06 vodio parnični postupak između podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, i tužene V.S; da je osporenom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 11. februara 2009. godine odbijen zahtev tužioca „da se prema tuženoj V.S. utvrdi da je samovlasno i protivpravno oduzela iz svojine i državine deo vešernice, kao zajedničke nedeljive svojine ... tako što je skinula ulazna vrata u vešernici, zatim pregradila deo vešernice i pripojila ga svom stanu ... te da se naloži tuženoj da ulazna vrata vešernice vrati na mesto, da ukloni novosagrađeni pregradni zid u vešernici, i vešernicu i ulazna vrata preda tužiocu u svojinu i državinu“; da je osporenom dopunskom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 31. maja 2009. godine odbijen tužbeni zahtev „da se utvrdi prema tuženoj V.S. da je tužilac vlasnik dela vešernice“, kao i tužbeni zahtev „da se utvrdi da su ugovor o zakupu stana ... i ugovor o otkupu stana ... zaključeni između Opštine Vranje i tužene nezakoniti, te da se naloži tuženoj da tužiocu ustupi u svojinu i državinu deo pripojene zajedničke prostorije ... tako što će porušiti pregradni zid kod dimnjaka u vešernici“; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 345/10 od 16. februara 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv osporene dopunske presude Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 31. maja 2009. godine, i da je žalba tužioca izjavljena protiv osporene presude Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 11. februara 2009. godine odbačena kao neblagovremena; da je tužilac, ovde podnosilacustavne žalbe, podneo predlog Republičkom javnom tužiocu za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporene presude Opštinskog suda u Vranju, osporene dopunske presude Opštinskog suda u Vranju i osporene presude Apelacionog suda u Nišu; da je dopisom Republičkog javnog tužilaštva GtI. 386/10 od 31. maja 2010. godine tužilac obavešten da navedeni državni organ neće izjaviti ovo vanredno pravno sredstvo; da je, po prijemu obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva GtI. 386/10 od 31. maja 2010. godine, sam tužilac izjavio ovaj vanredni pravni lek protiv osporene presude Opštinskog suda u Vranju, osporene dopunske presude Opštinskog suda u Vranju i osporene presude Apelacionog suda u Nišu; da je Vrhovni kasacioni sud, osporenom presudom Gzz1. 56/11 od 10. februara 2011. godine odbio zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen od strane tužioca.
Na osnovu okolnosti da je Republičko javno tužilaštvo, povodom inicijative za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, dopisom GtI. 386/10 od 31. maja 2010. godine obavestilo tužioca da neće izjaviti ovaj vanredni pravni lek protiv osporene presude Opštinskog suda u Vranju, osporene dopunske presude Opštinskog suda u Vranju i osporene presude Apelacionog suda u Nišu, Ustavni sud je utvrdio da je tužilac, ovde podnosilacustavne žalbe, te presude primiopre navedenog datuma.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijen je zahtev za zaštitu zakonitosti jer je najviši sud u Republici Srbiji utvrdio: da je tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo da se taj vanredni pravni lek izjavljuje zbog bitne povrede odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), ali da je ta „bitna povreda obrazložena navodima da su nižestepeni sudovi suprotno članu 58. Ustava, čl. 3,4. i 15. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05), i članu 17. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) omogućili tuženoj da bez saglasnosti stanara njihovu zajedničku svojinu pripoji svom stanu“; da zahtev za zaštitu zakonitosti „nije osnovan, zbog toga što za usvajanje zahteva nisu ispunjeni procesni uslovi propisani članom 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09)“; da se pod nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku „podrazumevaju dispozitivne radnje vezane samo za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnanja, a da druge dispozitivne radnje ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja, niti se mogu podvesti pod procesnu normu iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku“; da se tužilac„samo formalno i usput poziva na nedozvoljeno raspolaganje iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kao procesni osnov za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, a u suštini zahtev zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava“.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da: javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke (član 413. stav 1.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) tog zakona (član 417.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sud zasnovao svoju presudu na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je stranka koja je podnela predlog javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ovlašćna da, u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj vanredni pravni lek (član 418.).
5. Ustavni sud smatra da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji ukazuju da mu je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud jedini nadležan da meritorno odluči o zahtevu za zaštitu zakonitosti, dok je Ustavni sud nadležan da, u granicama navoda ustavne žalbe, ispita da li je najviši sud u Republici Srbiji, svojom odlukom o ovom vanrednom pravnom leku povredio neko od označnih ustavnih prava podnosioca, odnosno da ispita da li su razlozi zbog kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti odbijen, prihvatljivi sa stanovišta zaštite ljudskih prava.
Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbio zahtev za zaštitu zakonitosti ustavnopravno utemeljeni i da osporenom odlukom najvišeg suda u Republici Srbiji nije moglo biti povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Naime, prema navedenim odredbama Zakona o parničnom postupku, zahtev za zaštitu zakonitosti semožeusvojiti jedino ako su u toku pravnosnažno okončanog parničnog postupka tužilac i tuženi vršili nedozvoljena procesna raspolaganja. S obzirom daovim vanrednim pravnim lekom nije ukazivano da su tužilac i tuženi u toku parnice vršili nedozvoljena raspolaganja tužbenim zahtevom, već to da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalnopravne odredbe sadržane u čl. 3, 4. i 15. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članu 17. Zakona o stanovanju,ocena Vrhovnog kasacionog suda da zahtev za zaštitu zakonitosti „nije osnovan, zbog toga što za usvajanje zahteva nisu ispunjeni procesni uslovi“, jeste ustavnopravno prihvatljiva.
Prilikom donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda odlučivanje je bilo striktno ograničeno. Vrhovni kasacioni sud je mogao ispitivati samo da li su stranke u toku parnice vršile nedozvoljena raspolaganja. Povodom zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud uopšte nije odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno o imovinskim pravima podnosiocaustavne žalbe, zbog čega se navodi podnosioca da mu je odlukom o tom vanrednom pravnom leku povređeno pravo zajemčeno članom 58. Ustava,ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene presude Vrhovnog kasacionog suda.
Kako podnosilac ne navodi ustavnopravne razloge, koji ukazuju da mu je osporenom presudom najvišeg suda u Republici Srbiji povređeno neko od označenih ustavnih prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu, u delu u kome se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 56/11 od 10. februara 2011. godine, odbacio saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
6. Ustavni sud konstatuje da je zahtev za zaštitu zakonitosti ograničeno vanredno pravno sredstvo, koje izjavljuje Republički javni tužilac, i čiji je primarni cilj da spreči da nedozvoljenim raspolaganjima, učinjenim u (najčešće fiktivnoj) parnici, budu izigrani prinudni propisi, javni poredak i pravila morala.
U slučaju da javni tužilac ne podigne ovaj vanredni pravni lek, to može supsidijerno učiniti parnična stranka, ali samo iz onog razloga zbog koga to može učiniti Republički javni tužilac. Primarni cilj zahteva za zaštitu zakonitosti, a to je zaštita javnog interesa otklanjanjem posledica nedozvoljenih parničnih raspolaganja, ostaje isti i kada ovaj vanredni pravni lek izjavi stranka. U pojedinim slučajevima parnična stranka, zahtevom za zaštitu zakonitosti, može posredno, ali ipak efikasno štititi i neko svoje pravo, zbog čega se ovo pravnosredstvo ne smatra a priori nedelotvornim.
Međutim, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, u konkretnom parničnom postupku zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio delotvorno pravno sredstvo u smislu odredbe člana 170. Ustava i odredbe člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, iako je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo, a redovni sud dužnost da se o ovom pravnom sredstvu meritorno odluči.
Naime, da bi se jedno pravno sredstvo smatralo delotvornim, pored toga što mora biti dostupno stranci, ono mora imati i odgovarajuću snagu, odnosno mora ispunjavati i uslov dovoljnosti. Pravno sredstvo ima odgovarajuću snagu ako pruža mogućnost da se otkloni povreda prava, odnosno da se licu koje je povredu prava pretrpelo pruži odgovarajuća satisfakcija. Pravni lek je delotvoran ako se njime daje pravo na poništavanje ili ukidanje pobijanog akta, ili ako njime taj akt može da se izmeni.
Kako se zbog nedozvoljenih raspolaganja stranaka u toku parnice, tj. zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene tačkom 5) stava 2. člana 361. Zakona o parničnom postupku, ne mogu ni ukinuti niti preinačiti pravnosnažne sudske odluke kojima su odbijeni zahtevi tužioca (ovde podnosiocaustavne žalbe) opisani u tačci 3. stav 1. obrazloženja ovog rešenja, jer eventualna nedozvoljena raspolaganja nisu učinjena u parničnom postupku, nego parničnom postupku hronološki prethode, u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti nije delotvorno pravno sredstvo.Sličan pravni stav zauzet je u ranijoj praksi Ustavnog suda (u tom smislu videti Rešenje Už – 3771/10 od 12. maja 2011. godine, objavljeno u „Službenom glasniku RS“, broj 48/11).
S obzirom da zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio delotvorno pravno sredstvo, odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu, u konkretnom slučaju, jestepresuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 345/10 od 16. februara 2010. godine. Imajući u vidu da je podnosilacustavne žalbe tu presudu primio pre 31. maja 2010. godine, Ustavnisudjeoceniodajeustavnažalba, u delu u komeseosporavajupresuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 345/10 od 16. februara 2010. godine, presuda Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 11. februara 2009. godine i dopunska presude Opštinskog suda u Vranju P. 760/06 od 31. maja 2009. godine, neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu, u tom delu, odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
7. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević