Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 13 godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. S lijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Šnajdera iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Šnajdera i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P1. 823/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P1. 27/99) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Nenada Šnajdera izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 529/13 od 25. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Šnajder iz Inđije je, 12. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Nikole Jasike, advokata iz Inđije, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P1. 823/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 529/13 od 25. februara 2013. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na jednaku sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava, kao i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 30. juna 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv svog poslodavca, radi isplate zarade, a da je 18. marta 2004. godine postavio eventualni tužbeni zahtev; da je presudom Opštinskog suda u Inđiji P1. 27/99 od 5. oktobra 2004. godine usvojen eventualni tužbeni zahtev, dok je rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 79/06 od 3. novembra 2006. godine usvojena žalba tuženog, prvostepena presuda je u pobijanom delu ukinuta i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, presudom Opštinskog suda u Inđiji P1. 364/06 od 27. septembra 2007. godine usvojen tužbeni zahtev u celosti, dok je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 89/10 od 19. januara 2010. godine prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P1. 823/10 od 11. juna 2012. godine odbijen u celosti tužbeni zahtev i navedena presuda je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 529/13 od 25. februara 2013. godine; da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava jer je postupak pravnosnažno okončan tek posle 13 godina i osam meseci; da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sudovi različito odlučivali, jer je u predmetu Opštinskog suda u Inđiji P1. 35/99 usvojen tužbeni zahtev tužilje koja je bila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac i ta presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 407/09 od 4. juna 2009. godine. Za povredu ostalih označenih ustavnih načela i prava podnosilac nije dao razloge. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava i zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akta ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P1. 823/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. juna 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženog A.N, vlasnika SUR „Satelit“ iz Inđije, radi neisplaćene zarade. Predmet je dobio broj P1. 27/99.

Tužbeni zahtev je preciziran 22. januara 2001. godine i 18. marta 2004. godine tužilac je postavio eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio isplatu neisplaćene zarade u evrima, sa domicilnom kamatom, a konačnu visinu tužbenog zahteva u evrima je precizirao 17. avgusta 2004. godine.

Pred Opštinskim sudom u Inđiji bilo je održano 14 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka, dok 13 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog bolesti predsednika veća, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog odsustva tuženog, jedno na zahtev tuženog, dva zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, dva zbog odsustva tužioca, a jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P1. 27/99 od 5. oktobra 2004. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime neisplaćenog ličnog dohotka isplati iznos od 45.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom; u stavu drugom izreke usvojen je eventualni tužbeni zahtev i tuženi je obavezan da tužiocu na ime neisplaćenog ličnog dohotka isplati 766,98 evra, sa domicilnom kamatom, i to na iznos od 600 DEM počev od 28. februara 1999. do 31. decembra 2001. godine i na iznos od 766,98 evra počev od 1. januara 2002. godine do konačne isplate; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev u preostalom delu za iznos domicilne kamate na iznos od 600 DEM počev od 10. februara 1999. do 28. februara 1999. godine; u stavu četvrtom izreke usvojen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka i obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 65.500,00 dinara, sa zakonskom kamatom; u stavu petom izreke u preostalom delu zahtev tužioca za naknadu troškova postupka je odbijen kao neosnovan i to za iznos od 7.800,00 dinara koji čini razliku od traženih 73.300,00 do dosuđenih 65.500,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 79/06 od 3. novembra 2006. godine žalba tuženog je usvojena i ožalbena presuda Opštinskog suda u Inđiji P1. 27/99 od 5. oktobra 2004. godine u pobijanom delu kojim je usvojen eventualni tužbeni zahtev (stav drugi izreke) i u delu kojim je usvojen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka (stav četvrti izreke) je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 364/06 i održana su dva ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok jedno ročište nije bilo održano na zahtev tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P1. 364/06 od 27. septembra 2007. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade isplati 766,98 evra, sa domicilnom kamatom, i to na iznos od 600 DEM počev od 28. februara 1999. do 31. decembra 2001. i na iznos od 766,98 evra počev od 1. januara 2002. godine do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti i obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove postupka od 120.700,00 dinara, sa zakonskom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan deo zahteva tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime troškova postupka plati 33.330,00 dinara, sa zakonskom kamatom.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 89/10 od 19. januara 2010. godine žalba tuženog je usvojena i prvostepena presuda Opštinskog suda u Inđiji P1. 364/06 od 27. septembra 2007. godine je ukinuta i predmet je vraćen Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji na ponovni postupak.

Predmet je pred tim sudom dobio broj P1. 823/10 i održana su dva ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana zbog odsustva tuženog. Na ročištima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušane su parnične strane, izvršeno je suočenje između stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P1. 823/10 od 11. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade isplati iznos od 766,98 era, sa domicilnom kamatom na iznos od 600 DEM počev od 28. februara 1999. do 31. decembra 2002. godine i na iznos od 766,88 evra počev od 1. januara 2002. godine do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 291.745,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 529/13 od 25. februara 2013. godine žalba tužioca je odbijena kao neosnovana i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P1. 823/10 od 11. juna 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema činjeničnom stanju tužilac bio u radnom odnosu u SUR „Satelit“ u Inđiji vlasništvo tuženog, na poslovima kuvara, na osnovu ugovora o radu od 20. septembra 1996. godine, i to u periodu od juna 1996. do 31. januara 1999. godine; da je prema zaključenom ugovoru o radu, zarada tužioca iznosila 21.000,00 dinara, sa koeficijentom 1% i tuženi je tužiocu isplaćivao zaradu na ruke dva puta mesečno, tako što je zaradu stavljao u koverat koji je dostavljan tužiocu i ostalim zaposlenima na isti način; da je tuženi tužiocu za period od dva i po meseca pre prestanka radnog odnosa izvršio isplate u dinarima u skladu sa zaključenim ugovorom o radu, i za ovaj period je uplatio pripadajuće doprinose kod nadležnog Fonda; da je prvostepeni sud pravilno, primenjujući pravila o teretu dokazivanja, utvrdio bitne činjenice za odlučivanje o tužbenom zahtevu, te su stoga neprihvatljivi žalbeni navodi tužioca da tuženi nije dostavio materijalne dokaze o isplati zarade tužiocu; da se žalbom ukazuje na to da se tužbom zahteva isplata zarade a ne i isplata dodatka, da je postojao usmeni dogovor o zaradi u iznosu od 600 DEM i da pismeni ugovor o radu nije bio u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, ali navedeni žalbeni navodi nisu od značaja za drugačije odlučivanje suda; da je nesumnjivo utvrđeno da je u pismenom ugovoru o radu sadržan novčani iznos zarade, a usmeni dogovor zaposlenog i poslodavca o drugačijem iznosu zarade nije od značaja, te kako je tužiocu zarada isplaćena u skladu sa ugovorom o radu, neosnovan je tužbeni zahtev; da je pravilan stav prvostepenog suda da se potraživanje tužioca odnosi na iznose koje je tuženi isplaćivao zaposlenima u određenim situacijama, a koji nisu bili predviđeni ugovorom o radu zbog čega tuženi nije bio u obavezi da tužiocu ove iznose isplati jer su te isplate vršene mimo ugovora o radu, dobrovoljno i tužilac nema pravo na njihovu isplatu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.). Članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije, a članom 22. Ustava utvrđeno je načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustava Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina i pet meseci, tako je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 30. juna 1999. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovani su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnično postupak trajao 13 godine i osam meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon pet godina i četiri meseca od podnete tužbe. Takođe, dužini trajanja postupka je doprinelo i dvostruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04 od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, dok je podnosilac u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer dva ročišta nisu bila održana zbog njegovog odsustva, što je doprinelo produženju postupka za šest meseci. Ustavni sud ukazuje da predmetni postupak nije bio posebno ni činjenično ni pravno složen, te postupajući sud nije morao da izvede veliki broj dokaza radi potpunog utvrđenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P1. 823/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P1. 27/99), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda podnosioca da mu je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 529/13 od 25. februara 2013. godine povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava iz razloga što su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučivali, Ustavni sud je izvršio uvid u priloženu presudu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 407/09 od 4. juna 2009. godine i utvrdio da je navedenom drugostepenom presudom potvrđena presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 360/06 od 17. septembra 2007. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje A.M. koja je bila zaposlena kod istog poslodavca, ali koja se nije nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao podnosilac ustavne žalbe. Navedenom prvostepenom i drugostepenom presudom je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužilji A.M. za tuženi period isplati određeni novčani iznos na ime neisplaćene zarade, iz razloga što tuženi nije dokazao da je isplatio zaradu tužilji za period na koji se tužba odnosi.

Nasuprot tome, osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 529/13 od 25. februara 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Drugostepeni sud je utvrdio da je tuženi podnosiocu isplatio zaradu za utuženi period u skladu sa zaključenim ugovorom o radu i za taj period uplatio pripadajuće doprinose kod nadležnog Fonda, a da se potraživanje tužioca odnosilo na iznose koje je tuženi isplaćivao zaposlenima u određenim situacijama koje nisu bile predviđene ugovorom o radu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se dostavljena presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 407/09 od 4. juna 2009. godine ne može smatrati dokazom o različitom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, te je ove navode ustavne žalbe ocenio kao ustavnopravno neprihvatljive.

U pogledu navoda podnosioca o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na jednaku sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih članom 58. stav 1. i članom 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih načela i prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 529/13 od 25. februara 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti