Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Slobodanke Hafner i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku koji traje od 2005. godine. Nalaže se nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2896/2011
11.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tibora Berkija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tibora Berkija protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 461/11 od 27. aprila 2011. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tibor Berki (pogrešno navedeno Zoltan Berki) iz Vršca, podneo je 27. juna 2011. godine, preko punomoćnika Željka Pupavca, advokata iz Vršca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vršcu P.1 734/10 od 29. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.1 461/10 od 27. aprila 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da smatra da su mu označena sloboda i pravo povređeni time što su u identičnoj pravnoj situaciji i pri važenju istog radnog zakonodavstva isti sudovi drugačije presuđivali, navodeći dva primera za to. Takođe, ističe se da je do povrede prava na pravično suđenje na štetu podnosioca došlo i jer u konkretnom slučaju redovni sudovi nisu dali stav po pitanju šta se smatra „neto“, a šta „bruto“ zarada, iako su dve ranije donete presude jasno opredelile ove pojmove. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporene akte i naloži isplatu duga iz radnog odnosa prema tužbenom zahtevu podnosioca, kao i troškove parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vršcu P.1 734/10 od 29. juna 2010. godine, između ostalog, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud poništi rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova od 17. avgusta 2009. godine, kojim mu je utvrđena visina otpremnine koja se isplaćuje prilikom odlaska u penziju, kao i da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, da mu na ime neisplaćenog dela otpremnine isplati navedeni novčani iznos. U obrazloženju ove presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova do 30. juna 2009. godine, kada mu je radni odnos prestao usled ispunjenja uslova za penziju, kao i da mu je spornim rešenjem utvrđeno pravo na otpremninu u navedenom novčanom iznosu, što predstavlja visinu plate primljene poslednjih pet meseci, a potom mu je taj iznos i isplaćen. Dalje je navedeno da je tužilac protiv ovog rešenja izjavio žalbu, koja je, rešenjem Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 3. novembra 2009. godine, odbijena kao neosnovana. Pozivajući se na odredbe čl. 141. i 146. Zakona o policiji, prema kojima policijskom službeniku koji ostvari pravo na penziju pripada otpremnina u visini plate primljene za poslednjih pet meseci, kao i da se plata sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta, prvostepeni sud je našao da tužiocu ne pripada iznos otpremnine obračunate prema bruto zaradi. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o ovoj žalbi, doneo je osporenu presudu Gž. 461/11 od 27. aprila 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio označenu prvostepenu presudu, našavši da je ona doneta bez bitnih povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo.

Presudom Opštinskog suda u Vršcu P.1 1026/06 od 20. septembra 2006. godine, na koju se podnosilac poziva kao dokaz o različitom postupanju sudova, usvojen je tužbeni zahtev tužioca M.B, te je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu, na ime neisplaćenog dela otpremnine zbog odlaska u penziju, isplati navedeni novčani iznos, a koji predstavlja razliku isplaćenog iznosa zarade, bez poreza i doprinosa, i bruto zarade, koju čine i porezi i doprinosi koji se na zaradu plaćaju. Ova presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Pančevu Gž.I 833/06 od 19. jula 2007. godine.

Potvrđenom presudom P.1 2029/06 od 7. maja 2007. godine u postupku po tužbi tužioca B.P, na koju se takođe podnosilac poziva, Opštinski sud u Vršcu je odlučio isto kao i u predmetu tog suda P.1 1026/06 od 20. septembra 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac postojanje povrede navedenog prava zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, kao i na različitom postupanju nadležnih sudova poslednje instance, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite presude , čime je podnosilac ustavne žalbe kome je tužbeni zahtev odbijen, doveden u neravnopravan položaj u odnosu na one tužioce kojima je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na različito postupanje sudova, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacioni sud u Novom Sadu na drugačiji način odlučio o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, a koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevima koji su usvojeni dostavljenim presudama.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev, postavljen prema istom tuženom, usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, u predmetnim parničnim postupcima donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine).

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetima Už-143/2007 i Už-147/2007, kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

6. U pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ove navode ocenio kao neosnovane. Ovom prilikom Ustavni sud se poziva na obrazloženje Odluke Ustavnog suda Už-1605/2011 od 17. jula 2013. godine.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da je sama činjenica da je Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, u situaciji kada je drugi sud poslednje instance povodom identične činjenične i pravne situacije usvojio tužbene zahteve tužilaca, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Međutim kako je, u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao tački 2. izreke.

8. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da su osporenom odlukom podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, pa je u ovom delu ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti