Odbijena ustavna žalba zbog propuštanja roka za predlog za izvršenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu Borislava Zubovića protiv rešenja kojima je odbijen njegov predlog za izvršenje radi vraćanja na rad. Sud je potvrdio stav da prekluzivni rok od 60 dana teče od dana izvršnosti odluke, a ne od dana stavljanja klauzule.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić , Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić , Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borislava Zubovića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Borislava Zubovića izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 1480/18 od 15. novembra 2018. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 4671/18 od 28. decembra 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borislav Zubović iz Rume podneo je Ustavnom sudu, 20. marta 2019. godine, preko punomoćnika Milene Jeftić, advokata iz Rume, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu rešenjem I. 1480/18 od 15. novembra 2018. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 4671/18 od 28. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac kao izvršni poverilac, na osnovu pravnosnažne i izvršne međupresude, podneo predlog za izvršenje, radi vraćanja na rad; da je izvršni sud pravnosnažno odbio predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je izvršna isprava postala izvršna 20. marta 2018. godine, a da je predlog podnet 19. oktobra 2018. godine, nakon isteka roka od 60 dana, iz člana 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ; da je izvršni sud cenio činjenicu da je parnični sud utvrdio izvršnost izvršne isprave 20. avgusta 2018. godine , ali da je ova činjenica bila bez značaja za donošenje drugačije odluke, jer je izvršni sud zauzeo pravno stanovište da se zakonski rok za podnošenje predloga za izvršenje računa od dana kada je izvršna isprava postala izvršna, bez obzira na to kada je parnični sud utvrdio izvršnost; da je, po mišljenju podnosioca, on stekao pravo da podnese predlog za izvršenje tek nakon 20. avgusta 2018. godine; da su osporena rešenja izvršnog suda u suprotnosti sa pravnim stavom koji je zauzet u Odluci Ustavnog suda Už-6967/15 od 9. marta 2017. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu ž albu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja izvršnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac Borislav Zubović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 19. oktobra 2018. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, na osnovu izvršne isprave – međupresude Osnovnog suda u Rumi P1. 177/14 od 17. oktobra 2017. godine, radi vraćanja na rad kod izvršnog dužnika na poslove mašinovođe.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 1480/18 od 15. novembra 2018. godine odbio kao neosnovan predlog za izvršenje. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja navedeno je : da je predlog za izvršenje radi vraćanja na rad podnet 19. oktobra 2018. godine, dakle nakon isteka roka od 60 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da podnese predlog za izvršenje, s obzirom na to da je izvršna isprava postala izvršna 20. marta 2018. godine; da je parnični sud izvršnost utvrdio 20. avgusta 2018. godine, ali da je to bez pravnog značaja, s obzirom na to da se rok za podnošenje predloga za izvršenje za vraćanje na rad ima računati od momenta kada su se stekli uslovi za izvršenje, što je u konkretnom slučaju 20. marta 2018. godine; da bi se vezivanje za datum kada je na izvršnoj ispravi utvrđena izvršnost obesmislili razlozi zbog kojih je zakonom propisan vrlo kra tak prekluzivni rok za podnošenje predlog a za izvršenje za vraćanje na rad; da ovo posebno jer u kon retnom slučaju izvršni poverilac nije dostavio dokaz da se obratio sudu kada su nastupili uslovi za izvršenje sa zahtevom za konstatovanje izvršnosti, jer bi samo u slučaju da sud nije postupio po takvom zahtevu izvršni poverilac mogao osnovano da ističe da postoji duži vremenski interval između nastupanja izvršnosti i konstatovanja kada je izvršnost nastupila, zbog koga nije mogao blagovremeno da podnese predlog za izvršenje.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 4671/18 od 28. decembra 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio osporeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da zaposleni predlog za izvršenje radi vraćanja na rad kod izvršnog dužnika može podneti u roku od 60 dana od dana kada je stekao pravo da taj predlog podnese, u smislu člana 382. Zakon a o izvršenju i obezbeđenju; da je u smislu navedene zakonske odredbe podnosilac stekao pravo da predlog podnese prvog narednog dana po proteku roka za dobrovoljno izvršenje obaveze iz izvršne isprave , kada je stekao i mogućnost da se obrati nadležnom sudu za izdavanje potvrde o izv ršnosti, ali je to propustio da učini u zakonom propisanom roku; da je bez pravnog značaja kada je sud konstatovao izvršnost izvršne isprave, jer potvrdu o izvršnosti izdaje sud na predlog stranke, a izvršni poverilac ni uz predlog niti uz žalbu nije dostavio dokaz da se po proteku roka za dobrovoljno izvršenje obaveze obratio sudu , koji je doneo izvršnu ispravu, za izdavanje potvrde o izvršnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje) (u daljem tekstu: Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine) propisano je: da sudska odluka koja glasi na davanje ili činjenje postaje izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze (član 43. stav 1.); da se potvrdom o izvršnosti utvrđuje da je odluka postala izvršna i na predlog stranke, ovu potvrdu izdaje sud ili drugi organ koji je doneo izvršnu ispravu u prvom stepenu, ili javni beležnik tako što potvrdu stavlja na izvršnu ispravu (član 44. st. 1. i 2.); da se uz predlog za izvršenje prilaže izvršna isprava u originalu, overenoj kopiji ili prepisu, s tim što izvršna isprava mora da sadrži potvrdu o izvršnosti (član 59. stav 2.); da za odlučivanje o predlogu za izvršenje i sprovođenje izvršenja obaveze poslodavca da vrati zaposlenog na rad ili da ga rasporedi na određene poslove, mesno je nadležan i sud na čijem se području nalazi sedište poslodavca (član 381 .); da predlog za izvršenje ne može da se podnese kad istekne 60 dana od kada je izvršni poverilac stekao pravo da podnese predlog (član 382.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog pr ava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Ustavni sud najpre ukazuje da je podnosiočev predlog za izvršenje od 19. oktobra 2018. godine , radi vraćanja na rad kod izvršnog dužnika, odbijen sa obrazloženjem da je podnet nakon isteka roka od 60 dana od kada je izvršni poverilac stekao pravo da ga podnese, a u smislu člana 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. Izvršni sud je zauzeo pravno stanovište da je izvršni poverilac stekao pravo da podnese predlog za izvršenje od dana kada je istekao rok za dobrovoljno izvršenje obaveze iz izvršne isprave odnosno kada je izvršna isprava postala izvršna , 20. marta 2018. godine, pri čemu je bez pravnog značaja kada je stavljena potvrda o izvršnosti na izvršnoj ispravi, a što je učinjeno 20. avgusta 2018. godine. Izvršni sud, takođe, zauzeo je pravno stanovište da je podnosilac prvog narednog dana po proteku roka za dobrovoljno izvršenje obaveze iz izvršne isprave stekao i mogućnost da se obrati nadležnom sudu za izdavanje potvrde o izvršnosti, ali je to propustio da učini u zakonom propisanom roku.

Odredba člana 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koja je nametala obavezu izvršnog poverioca da podnese predlog za izvršenje u određenom roku je bila jasna i precizna, te samim tim nisu postojale nikakve dileme u tumačenj u ove zakonske odredbe. Navedeni zakonski rok je prekluzivan i njegovim prot ekom izvršni poverilac više ne može da traži sudsko ostvarivanje njegovih prava utvrđenih u izvršnoj ispravi. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se u svakom konkretnom slučaju, a imajući u vidu njegove karakteristike i osobenosti, mora ispitati d a li je primena procesnog prava bila ustavnopravno prihvatljiva. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila procedural ne zahteve predviđene zakonima (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21.).

Ustavni sud ocenjuje da zakonsku odrednicu iz člana 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju „od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da podnese predlog“ treba tumačiti tako da izvršni poverilac stiče pravo na podnošenje predloga za izvršenje, radi vraćanja na odgovorajuće radno mesto kod izvršnog dužnika, od trenutka kada je sudska odluka stekla svojstvo izvršnosti , kada je postala perfektna izvršna isprava, pri čemu je za razumevanje ovog pravnog pitanja od značaja i odredba člana 59. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine , kojom je propisano da se uz predlog za izvršenje prilaže izvršna isprava, s tim što izvršna isprava mora da sadrži potvrdu o izvršnosti. Navedena zakonska odredba je opšteg karaktera i kao takva se primenjuje na sve vrste izvršnih postupaka, uključujući izvršenje radi vraćanj a zaposlenog na rad. Znači, u konkretnom slu čaju izvršna isprava je morala da bude izvršna , ali istovremeno ta izvršna isprava je morala da bude snabdevena i potvrdom o izvršnosti.

U Odluci Ustavnog suda Už-6967/2015, donetoj na sednici održanoj 9. marta 2017. godine , zauzet je stav povodom sličnog pravnog pitanja. U obrazloženj u navedene o dluke je utvrđeno: da se potvrda pravnosnažnosti (koja se tražila u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine) može staviti samo na osnovu prethodne odluke sudije ; da je u toku izvršnog postupka podnositeljka ustavne žalbe isticala da je stekla mogućnost da podnese predlog za izvršenje tek 11. juna 2012. godine, kada je postupajući sudija parničnog suda izdao naredbu da je presuda zbog propuštanja postala pravnosnažna 11. septembra 2011. godine; da je n avedeno konstovano i u osporenom rešenju sudskog veća izvršnog suda; da je izvršni sud treba lo posebno da oceni od kakvog je pravnog značaja to što je parnični sudija tek dana 11. juna 2012. godine izdao naredbu da je presuda zbog propuštanja postala pravnosnažna dana 11. septembra 2011. godine, jer od 11. juna 2012. godine, kada je izdata navedena sudska naredba, pisarnica je stekla mogućnost da stavi potvrdu pravnosnažnosti, ali od tog trenutka i podnositeljka ustavne žalbe je mogla da traži stavljanje potvrde pravnosnažnosti na izvršnu ispravu; da, u konkretnom slučaju, odbacivanje podnositeljkinog predloga za izvršenje, sa obrazloženjem da je predlog za izvršenje podnet nakon isteka roka od 60 dana iz člana 237. ZIO iz 2011. godine , a koji rok je računat od dana kada je presuda postala pravnosnažna, predstavljao je preterani formalizam izvršnog suda koji je doveo do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava

Ustavni sud, međutim, ocenjuje da u konkretnom ustavnosudskom predmetu nije ista, odnosno bitno slična situacija kao u ustavnosudskom predmet u Už-6967/2015 . Stoga ne postoji osnov za primenu gorenavedenog stava iz Odluke Ustavnog suda Už-6967/2015. Naime, kao što je to i izričito konstatovano u osporenom prvostepenom rešenju, podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac nije dostavio dokaz da se obratio sudu kada su nastupili uslovi za izvršenje sa zaht evom za konstatovanje izvršnosti. Samo u slučaju da sud nije postupio po takvom zahtevu podnosilac bi mogao osnovano da ističe da postoji duži vremenski interval između nastupanja izvršnosti i konstatovanja kada je izvršnost nastupila, zbog koga nije mogao blagovremeno da podnese predlog za izvršenje. Ustavni sud, stoga, ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište izvršnog suda da je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo da podnese predlog za izvršenje od dana kada je istekao rok za dobrovoljno izvršenje obaveze iz izvršne isprave odnosno kada je izvršna isprava postala izvršna, 20. marta 2018. godine, pri čemu je bez pravnog značaja kada je stavljena potvrda o izvršnosti na izvršnoj ispravi.

Imajući u vidu nav edeno, Ustavni sud ocenjuje da, u konkretnom slučaju , odbijanje podnosi očevog predloga za izvršenje, sa obrazloženjem da je podnet po proteku roka od 60 dana iz člana 382. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, a koji rok je računat od dana kada je izvršna isprava postala izvršna, nije predstavljalo preterani formalizam izvršnog suda koji bi doveo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđ enje, iz člana 32. stav 1. Ustava .

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu rešenjem I. 1480/18 od 15. novembra 2018. godine i Višeg suda u Beogradu Gži. 4671/18 od 28. decembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

Kako podnosilac navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravo na pravično suđenje, a koji su razmatrani i ocenjeni kao neosnovani , Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odbijena ustavna žalba zbog propuštanja roka za predlog za izvršenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti