Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete koji je trajao skoro 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o visini naknade odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Č. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republ ike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 903/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1477/02) podnos iocu ustavne žalbe povređen o prav o na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. V. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 1. aprila 2014. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 903/10, ističući da je postupak trajao 12 godina. Ustavnom žalbom podnosilac je osporio i visinu iznosa koji je druga strana u osporenom postupku obavezana da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete, ukazujući da su sudovi u drugim slučajevima dosuđivali veće iznose na ime naknade nematerijalne štete, čime su mu povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prva, kao i pravo podnosiocu na naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, kao i na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 903/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 27. februara 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene osiguravajuće organizacije i tuženog Đ.N, kojom je tražio da sud obaveže tužene da mu, na ime naknade nematerijalne štete, solidarno isplate opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1477/02.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 10. aprila 2002. godine. Na narednom ročištu, održanom 28. juna 2002. godine izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca, drugotuženog i svedoka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka neuropsihijatra, koji je nalaz sa mišljenjem dostavio 12. septembra 2002. godine. Do razdvajanja parnica u odnosu na prvotuženog i drugotuženog zakazana su još četiri ročišta (za 16. oktobar i 26. decembar 2003, 15. april i 13. oktobar 2005. godine). U ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka ortopeda, koji je nalaz sa mišljenjem dostavio 21. februara 2005. godine.

Na predlog tužioca, Prvi opštinski sud u Beogradu je, rešenjem od 13. oktobra 2005. godine, razdvojio parnice koje su se vodile prema prvotuženoj i prema drugotuženom, jer je protiv prvotužene organizacije pokrenut postupak likvidacije, pa je u tom predmetu prekinut parnični postupak, dok je u odnosu na drugotuženog formiran nov predmet P. 8371/05. Prvi opštinski sud u Beogradu je u označenom predmetu zakazao 16 ročišta, od kojih devet nije održano. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka saobraćajne struke, koji je, po dostavljenom nalazu sa mišljenjem, saslušan pred sudom. U periodu od 7. marta 2007. do 23. maja 2008. godine nije zakazano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 903/10, koji je prvo ročište zakazao za 22. decembar 2010. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su još četiri ročišta, od kojih je jedno održano. Od tri neodržana ročišta, jedno nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka, budući da određeni veštak nije pristupio.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 903/10 od 11. januara 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Protiv označene presude tužilac je izjavio žalbu u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, predlažući da se dopunskom presudom odluči o zahtevu za isplatu kamate na dosuđene troškove postupka, dok je tuženi izjavio žalbu protiv usvajajućeg dela presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 23. maja 2012. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu kako bi odlučio o predlogu za donošenje dopunske presude i jer se u spisima predmeta ne nalazi punomoćje za zastupanje tužioca. Nakon što je tužilac dostavio punomoćje za zastupanje dato određenom advokatu, spisi predmeta su poslati Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi, koji ih je ponovo vratio prvostepenom sudu, rešenjem od 19. septembra 2012. godine, jer taj sud nije odlučio o predlogu za donošenje dopunske presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. decembra 2012. godine doneo dopunsku presudu P. 903/10, kojom je odbio kao neosnovan zahtev tužioca u pogledu kamate na troškove postupka. Protiv ovog rešenja tužilac nije izjavio žalbu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 670/13 od 22. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, te je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 903/10 od 11. januara 2012. godine potvrđena u pobijanom delu.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 27. februara 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 670/13 od 22. januara 2014. godine, trajao 11 godina i 11 meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje sudskog postupka, pri čemu je prvostepeni postupak trajao skoro deset godina, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, što potvrđuje i činjenica da je u toku prvostepenog postupka bilo više perioda neaktivnosti suda. Tako u periodu od 12. septembra 2002. godine, kada je dostavljen nalaz sa mišljenjem veštaka, do 16. oktobra 2003. godine, zatim u periodu od 7. marta 2007. do 23. marta 2008. godine i u periodu od 26. novembra 2009. do 22. decembra 2010. godine prvostepeni sud nije zakazivao ročišta, bez navođenja razloga koji bi mogli da opravdaju ovakvo postupanje. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je, usled propusta prvostepenog suda da odluči o predlogu za donošenje dopunske presude, drugostepeni sud dva puta vraćao spise predmeta nižestepenom sudu, radi dopune postupka.

Ustavni sud ukazuje da je pri svojoj oceni imao u vidu da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen, kao i da je podnosilac imao interes da se taj postupak efikasno okonča, te da svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje .

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe to da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Kako podnosilac u postupku koji je prethodio ustavnosudkom nije izjavio žalbu protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o njegovom zahtevu za naknadu štete, te tako nije iskoristio merodavnim zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud ocenio da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi u ovom delu, pa ju je u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.