Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba i utvrđena povreda prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja izvršnog poverioca od dužnika, društvenog preduzeća. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini dosuđenog iznosa iz izvršne isprave.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2897/2015
02.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2458/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Leskovcu I. 2458/05 od 23. avgusta 2005. godine, umanjenog za iznos koji je po tom osnovu eventualno već isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. S. izjavljena protiv protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu R4i. 123/14 od 28. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 387/14 od 5. februara 2015. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2458/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S. iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 27. aprila 2015. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu R4i. 123/14 od 28. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 387/14 od 5. februara 2015. godine, zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2458/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da iznos od 20.000 dinara koji mu je osporenim rešenjima dosuđen na ime naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2458/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu ne predstavlja pravično zadovoljenje; da nije naplatio potraživanje utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom presudom, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na imovinu. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova podnošenja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika DP „M.“ iz Leskovca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude tog suda P. 981/04 od 24. januara 2005. godine, kojom je obavezan tuženi DP „M.“ iz Leskovca da tužiocu Z. S. na ime minimalne zarade i otpremnine isplati određene novčane iznose.

Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem I. 2458/05 od 23. avgusta 2005. godine usvojio predloženo izvršenje.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu R4i. 123/14 od 28. novembra 2014. godine odbijen je zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, da mu se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2458/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu, kao neosnovan. Predlagač je protiv navedenog rešenja je izjavio žalbu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž.g. 387/14 od 5. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, preinačio prvostepeno rešenje Višeg suda u Leskovcu R4i. 123/14 od 28. novembra 2014. godine i utvrdio da je predlagaču u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2458/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te utvrdio pravo predlagača na pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara, kao i na troškove postupka, dok je zahtev predlagača za naknadu materijalne štete odbacio. U stavu drugom izreke, odbijena je žalba predlagača i potvrđeno je prvostepeno rešenje u delu za isplatu naknade preko dosuđenog u stavu prvom izreke do traženog iznosa od 300.000,00 dinara.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje podnosilaca ustavnih žalbi utvrđeno u stečajnom postupku, a protiv dužnika DP „M.“ iz Leskovca, koji ima pretežan društveni kapital, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog pravnosnažnom presudom (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Leskovcu I. 2458/05 od 23. avgusta 2005. godine, umanjenog za iznos koji je po tom osnovu eventualno već isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ima mogućnost da se ovom sudu ponovo obrati sa zahtevom za naknadu osporenog dela svog potraživanja, a nakon eventualnog okončanja parničnog postupka, imajući u vidu da podnosilac nije dostavio dokaze o ishodu parničnog postupka povodom osporenog dela svog potraživanja, te da Ustavni sud ne raspolaže činjenicama na osnovu kojih bi i o tom delu njegovog zahteva mogao da donese odluku.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2458/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu, Ustavni sud konstatuje da je nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud. Ustavni sud, dalje, ukazuje da je stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), a koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2016. godine, prestao da važi član 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US i 40/15 – dr. zakon), kojim je bilo propisano da se ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema tome, Ustavni sud ističe da ne postoji više nadležnost ovog suda da odlučuje o ustavnim žalbama kojima se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u sudskim postupcima koji nisu pravnosnažno okončani. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju o povredi navedenog ustavnog prava podnosioca odlučivali redovni sudovi upravo osporenim rešenjima.

Razmatrajući ustavnu žalbu podnosioca u delu kojim su osporeni rešenje Višeg suda u Leskovcu R4i. 123/14 od 28. novembra 2014. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 387/14 od 5. februara 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Pored toga, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u predmetnom slučaju podnosiocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete, kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da dosuđeni iznos od 20.000,00 dinara nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Konačno, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už- 4340/2015 od 29. septembra 2016. godine.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentova eventualna povreda ustavnog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom preispita odluke redovnih sudova. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti