Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srđana Ilića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Srđana Ilića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2678/02 (kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 7964/10) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srđan Ilić iz Beograda je 16. juna 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2678/02.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog naveo: da je 14. novembra 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi isplate razlike zarade; da je sudski veštak svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 20. marta 2009. godine; da je glavna rasprava zaključena 20. novembra 2009. godine i da je nakon toga ponovno otvorena, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije doneta pravnosnažna presuda. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2678/02 (kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7964/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 14. novembra 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Države SRJ - „Avio službe“ Vlade SRJ, radi isplate razlike zarade.

Pripremno ročište u ovoj parnici zakzano za 7. februar 2003. godine, nije održano, zbog nepostojanja procesnih uslova. Zatim je održano ročišt e 4. aprila 2003. godine , a na ročištu od 27. maja 2003. godine tužilac je uredio tužbu označavajući tuženog kao Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Pred prvostepenim sudom su održana ročišta 11. septembra i 5. novembra 2003. godine, 15. januara, 16. marta,14. maja i 13. septembra 2004. godine, 10. juna, 5. oktobra i 25. novembra 2005. godine. Na ročištu održanom 22. februara 2006. godine, sud je doneo rešenje o zastajanju sa postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Nakon deset meseci prvostepeni sud je nastavio postupak i održao ročišta 4. decembar 2007. godine, 14. februara 2008. godine - na kome je izmenjen sastav veća , a na ročištu od 18. aprila 2008. godine je odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Zbog izmena u sastavu veća, sud je odložio ročište zakazano za 20. jun 2008. godine, kao i ročište zakazano za 16. oktobar 2008. godine, jer je sudski veštak tražio novi rok za izradu nalaza i mišljenja. Ročište zakazano za 26. decembar 2008. godine, takođe nije održano, jer sudski veštak nije izradio nalaz i mišljenje. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 20. marta 2009. godine. Tri meseca po dostavljanju nalaza i mišljenja sudskog veštaka su održana ročišta 23. juna 2009. godine, 25. septembra 2009. godine, a na ročištu od 20. novembra 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2678/02 od 27. novembra 2009. godine je pono vno otvorena glavna rasprava, radi pojašnjenja pojedinih važnih pitanja. Nakon šest meseci je zakazano ročište, 4. juna 2010. godine na kome je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a sudski veštak je nakon pet meseci 14. novembra 2010. godine postupio po nalogu suda sa navedenog ročišta.

Pred prvostepenim sudom nisu održana ročišta 20. oktobra 2010. godine, zbog štrajka administracije, a ročište od 8. februara 2011. godine zbog nepostojanja procesnih uslova.

Ročište zakazano za 24. februar 2011. godine je odloženo zbog izmene u sastavu veća, a na ročištu od 4. maja 2011. godine izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7964/10 od 4. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, a stavom drugim je obavezan tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 4452/11 od 2. decembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7964/10 od 4. maja 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/02) bilo je propisano da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud određuje veštačenje rešenjem koje sadrži: ime i prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, predmet i obim veštačenja i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pisanom obliku i da će sud u pozivu upozoriti veštaka da svoje mišljenje mora izneti savesno i u skladu sa pravilima nauke i struke i upozoriti ga na posledice nedostavljanja nalaza i mišljenja u ostavljenom roku, odnosno neopravdanog izostanka sa ročišta i pravu na nagradu i naknadu troškova (član 256. st. 1. i 3.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, rationae temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je tužilac podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu 14. novembra 2002 . godine, a da je postupak okončan donošenjem drugostepene presude 2. decembra 2011. godine, te da je isti trajao devet godina.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda . Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud rešenjem od 22. februara 2006. godine odredio zastajanje u postupku u ovoj parnici do rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije i da je postupak nastavio nakon deset meseci. Pred prvostepenim sudom je tri puta menjan sastav veća, te je prilikom svake promene u sastvu veća glavna rasprava počinjala i znova čitanjem spisa, a uglavnom su usled ovakvih izmena ročišta odlagana. Osim toga, prvostepeni sud nije koristio procesna ovlašćenja iz člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno nije odredio drugog sudskog veštaka, jer isti nije dostavio nalaz i mišljenje u predviđenom roku. Po zaključenju glavne rasprave, prvostepeni sud je ponovo otvorio glavnu raspravu radi pojašnjenja pojedinih važnih pitanja i zakazao ročište, tek nakon šest meseci od otvaranja glavne rasprave.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka, jer se uredno odazivao na sve pozive suda i aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o isplati razlike zarade.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti