Ustavna žalba: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

1. Nenad Stanojević iz Valjeva podneo je, 12. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv I. 116/13 od 15. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8103/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu terenskog dodatka; da mu Policijska uprava nije nakon toga izvršila isplatu terenskog dodatka, zbog čega je podnosilac podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, na osnovu navedenog upravnog rešenja; da je predlog, nakon sprovedenog ekonomsko – finansijskog veštačenja, usvojen rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5158/10 od 21. jula 2010. godine, te da je rešenje sprovedeno i podnosilac namirio svoje potraživanje; da je u postupku po žalbi izvršnog dužnika, Okružni sud u Valjevu Gž. 1743/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuo rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5158/10 od 21. jula 2010. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje; da je u ponovnom postupku rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 8103/12 od 19. februara 2013. godine odbijen predlog za izvršenje; da je postupajući po prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 8103/12 od 19. februara 2013. godine, taj sud osporenim rešenjem Ipv I. 116/13 od 15. marta 2013. godine potvrdio navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da upravno rešenje na osnovu kog je traženo izvršenje ne predstavlja izvršnu ispravu jer novčana obaveza koja je njime utvrđena nije opredeljena, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku; da novčana obaveza u upravnom rešenju nije određena, ali je odrediva; da navedeno upravno rešenje predstavlja izvršnu ispravu u skladu sa odredbom člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer je isti sud odbacio tužbu tužioca, izjavljenu protiv Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, kojom je tražena naknada šteta zbog neisplaćivanja jubilarne nagrade, sa obrazloženjem da upravno rešenje kojim je utvrđeno pravo na isplatu jubilarne nagrade ima karakter izvršne isprave, iako njime nije utvrđen tačan novčani iznos. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o prigovoru izvršnog poverioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 8103/12 od 19. februara 2013. godine. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu I. 8103/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je 14. aprila 2010. godine Osnovnom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažnog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, kojim je u stavu drugom izreke, utvrđeno pravo podnosilaca zahteva, između ostalih i ovde podnosioca ustavne žalbe, na isplatu terenskog dodatka za vreme provedeno na radu na Divčibarama za period od 1. jula 2006. godine do 18. maja 2009. godine, a u iznosima prema rednim listama za taj period. Izvršni poverilac je predložio da sud odredi veštačenje preko veštaka ekonomsko-finansijske struke radi utvrđenja tačne visine potraživanja utvrđenog navedenim upravnim rešenjem.

U postupku je određeno sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja na okolnost visine potraživanja izvršnog poverioca.

Osnovni sud je rešenjem I. 5158/10 od 21. jula 2010. godine odredio izvršenje radi naplate glavnog duga u iznosu od 102.833,76 dinara, i troškova izvršnog postupka u iznosu od 19.856,00 dinara. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je 2. februara 2011. godine izjavio žalbu.

Viši sud u Valjevu je rešenjem Gž. 1743/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda I. 5158/10 od 21. jula 2010. godine, sa obrazloženjem da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da oceni podobnost za izvršenje isprave na osnovu koje je predloženo izvršenje.

Rešenjem Osnovnog suda I. 8103/12 od 19. februara 2013. godine, odbijen je kao neosnovan predlog izvršnog poverioca za izvršenje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da u pravnosnažnom rešenju Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine novčana obaveza izvršnog dužnika nije opredeljena, te da stoga ta isprava nema svojstvo izvršne isprave u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv I. 116/13 od 15. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno rešenje Osnovnog suda I. 8103/12 od 19. februara 2013. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, istaknuto da upravno rešenje na osnovu kojeg je traženo izvršenje nije podobno za izvršenje, zbog toga što u njemu nije naveden i određen novčani iznos, već je opisno dato da se policijskim službenicima ima isplatiti terenski dodatak za vreme provedeno na radu na Divčibarama prema radnim listama za period od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 -Odluka US) propisano je: da je izvršna isprava pravnosnažna, odnosno konačna odluka doneta u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 13. stav 2.); da je i zvršna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 17. stav 1.) .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak, pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu 14. aprila 2010. godine a okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda Ipv I. 116/13 od 15. marta 2013. godine, trajao skoro tri godine.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmet u nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao. Sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje i da sprovede odgovarajuće radnje kako bi izvršni poverilac namir io svoj a potraživanja, ukoliko predlog za izvršenje bude usvojen.

Ustavni sud ocenjuje da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je pre dlogom za izvršenje traženo namirenje novčanog potraživanja na ime terenskog dodatka policijskog službenika.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nala zi da je dugom trajanju postupka doprinelo neažurno postupanje Osnovnog suda. Naime, nakon što je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1743/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuto rešenje o izvršenje Osnovnog suda I. 5158/10 od 21. jula 2010. godine, sa nalogom prvostepenom sudu da utvrdi da li je isprava na osnovu koje je podnosilac podneo predlog za izvršenje podobna za izvršenje, Osnovni sud je tek nakon više od dve godine, rešenjem I. 8103/12 od 19. februara 2013. godine, ponovo odlučio o podnetom predlogu za izvršenje.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8103/12, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim je osporeno rešenje Osnovnog suda Ipv I. 116/13 od 15. marta 2013. godine, zbog toga što je izvršni sud arbitrarno primenio materijalno pravo, kada je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje poodnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Osnovni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, kojom je potvrdio prvostepeno rešenje tog suda kojim je odbijen predlog za izvršenje ovde podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da upravno rešenje na osnovu kojeg je podnet predlog ne predstavlja izvršnu ispravu, s obzirom na to da novčana obaveza utvrđena navedenim rešenjem nije konkretno opredeljena. Naime, rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine predstavlja samo ispravu o postojanju prava podnosioca ustavne žalbe na isplatu terenskog dodatka, a visina njegovog potraživanja naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka, mora biti utvrđena u parničnom postupku. Stoga bi tek presuda doneta u parničnom postupku, kojom bi bila utvrđena tačna visina potraživanja, predstavljala pravnosnažnu i izvršnu odluku na osnovu koje bi podnosilac mogao da pokrene izvršni postupak.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a kako podnosilac nije dostavio dokaze da je izvršni sud u istoj pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosi ocu ustavne žalbe.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravn e razloge kojima se argumentuju t vrdnje o povredi označenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo u svojoj Odluci Už– 3512/2012 od 7. septembra 2015. godine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke tom ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je , na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.