Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro tri godine, zbog neažurnosti suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete. Ustavna žalba u delu koji osporava meritum odluka o izvršenju i protivizvršenju je odbačena, odnosno odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Ilića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Ilića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8104/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Ilića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv I. 522/13 od 28. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Ilić iz Valjeva podneo je, 12. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv I. 122/13 od 13. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8104/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu terenskog dodatka; da mu Policijska uprava nije nakon toga izvršila isplatu terenskog dodatka, zbog čega je podnosilac podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, na osnovu navedenog upravnog rešenja; da je predlog, nakon sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, usvojen rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5154/10 od 21. jula 2010. godine, te da je rešenje sprovedeno i podnosilac namirio svoje potraživanje; da je u postupku po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Valjevu rešenjem Gž. 1744/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuo rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5154/10 od 21. jula 2010. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje; da je u ponovnom postupku rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 8104/12 od 19. februara 2013. godine odbijen predlog za izvršenje; da je postupajući po prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 8104/12 od 19. februara 2013. godine, taj sud osporenim rešenjem Ipv I. 122/13 od 13. marta 2013. godine potvrdio navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da upravno rešenje na osnovu koga je traženo izvršenje ne predstavlja izvršnu ispravu jer novčana obaveza koja je njime utvrđena nije opredeljena, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku; da novčana obaveza u upravnom rešenju nije određena, ali je odrediva; da navedeno upravno rešenje predstavlja izvršnu ispravu u skladu sa odredbom člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer je isti sud odbacio tužbu tužioca, izjavljenu protiv Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, kojom je tražena naknada šteta zbog neisplaćivanja jubilarne nagrade, sa obrazloženjem da upravno rešenje kojim je utvrđeno pravo na isplatu jubilarne nagrade ima karakter izvršne isprave, iako njime nije utvrđen tačan novčani iznos. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o prigovoru izvršnog poverioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 8104/12 od 19. februara 2013. godine. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 25. decembra 2013. godine podnosilac je osporio rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv I. 522/13 od 28. novembra 2013. godine. U ovoj dopuni je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem usvojen predlog izvršnog dužnika za protivizvršenje, ali da je takav zahtev preuranjen, jer u trenutku njegovog donošenja još uvek nije pravnosnažno odlučeno o predlogu za izvršenje, te je na taj način sud pogrešno primenio odredbu člana 78. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu I. 8104/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je 14. aprila 2010. godine Osnovnom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo, i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažnog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, kojim je u stavu drugom izreke, utvrđeno pravo podnosilaca zahteva, između ostalih i ovde podnosioca ustavne žalbe, na isplatu terenskog dodatka za vreme provedeno na radu na Divčibarama za period od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine, a u iznosima prema rednim listama za taj period. Izvršni poverilac je predložio da sud odredi vešta čenje preko veštaka ekonomsko-finansijske struke radi utvrđenja tačne visine potraživanja utvrđenog navedenim upravnim rešenjem.

Rešenjem Osnovnog suda I. 5154/10 od 19. aprila 2010. godine određeno je sprovođenje ekonomsko – finansijskog veštačenja na okolnost visine potraživanja izvršnog poverioca.

Nakon što je sudski veštak dostavio nalaz i mišljenje, ročište je održano 11. juna 2010. godine.

Osnovni sud je rešenjem I. 5154/10 od 21. jula 2010. godine odredio izvršenje radi naplate glavnog duga u iznosu od 279.135,60 dinara i troškova izvršnog postupka u iznosu od 25.446,00 dinara. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu.

Viši sud u Valjevu je rešenjem Gž. 1744/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda I. 5154/10 od 21. jula 2010. godine, sa obrazloženjem da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da oceni podobnost za izvršenje isprave na osnovu koje je predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 26. januara 2011. godine podneo predlog za protivizvršenje.

Rešenjem Osnovnog suda I. 8104/12 od 19. februara 2013. godine odbijen je kao neosnovan predlog izvršnog poverioca za izvršenje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da u pravnosnažnom rešenju Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine novčana obaveza izvršnog dužnika nije opredeljena, te da stoga ta isprava nema svojstvo izvršne isprave u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Izvršni dužnik je 12. marta 2013. godine ponovo podneo predlog za protivizvršenje.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv I. 122/13 od 13. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno rešenje Osnovnog suda I. 8104/12 od 19. februara 2013. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, istaknuto da upravno rešenje na osnovu kojeg je traženo izvršenje nije podobno za izvršenje, zbog toga što u njemu nije naveden i određen novčani iznos, „već je potrebno da se, nakon donošenja spornog rešenja, tek utvrdi visina obaveze PU Valjevo i to prema rednim listama“. Rešenje je 2. aprila 2013. godine dostavljeno punomoćniku izvršnog poverioca.

Osnovni sud je rešenjem I. 8104/12 od 17. maja 2013. godine usvojio predlog za protivizvršenje.

Postupajući po prigovoru izvršnog poverioca, Osnovni sud je rešenjem Ipv I. 265/13 od 30. maja 2013. godine ukinuo rešenje tog suda I. 8104/12 od 17. maja 2013. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda I. 8104/12 od 31. jula 2013. godine odbačen je predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika od 26. januara 2011. godine, kao preuranjen.

Rešenjem Osnovnog suda I. 8104/12 od 25. oktobra 2013. godine, u stavu prvog izreke, usvojen je predlog za protivizvršenje izvršnog poverioca Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo od 12. marta 2013. godine i obavezan izvršni dužnik Goran Ilić da izvršnom poveriocu u roku od pet radnih dana vrati novčani iznos koji mu je isplaćen po rešenju o izvršenju tog suda I. 5154/10 od 21. jula 2010. godine u iznosu od 304.581,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 27. jula 2010. godine do dana povraćaja sredstava. U stavu trećem izreke rešenja određeno je izvršenje prema izvršnom dužniku radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 304.581,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine do isplate, kao i iznosa od 11.000,00 dinara na ime troškova postupka protivizvršenja, ukoliko izvršni dužnik ne postupi po nalogu iz prvog stava rešenja.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja izvršni poverilac je 14. novembra 2013. godine izjavio prigovor, u kome je, pored ostalog, naveo da je predlog za protivizvršenje preuranjen, jer u trenutku njegovog podnošenja još uvek nije pravnosnažno odlučeno o predlogu za izvršenje, kao i da je „pogrešna“ odluka o pravu na kamatu u osporenom rešenju, s obzirom na to da je Odlukom Ustavnog suda IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine utvrđeno da odredba člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u saglasnosti sa Ustavom.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv I. 522/13 od 28. novembra 2013. godine preinačeno je rešenje tog suda I. 8104/12 od 25. oktobra 2013. godine, u delu stavova prvog i trećem izreke koji se odnosi na zateznu kamatu, te je ista dosuđena počevši od 12. marta 2013. godine pa do isplate, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su se stekli uslovi za usvajanje predloga za protivizvršenje, s obzirom na to da je nakon podnošenja tog predloga postalo pravnosnažno rešenje kojim je odbijen predlog za izvršenje ranije izvršnog poverioca, sada izvršnog dužnika. Rešenje je 12. decembra 2013. godine dostavljeno punomoćniku izvršnog poverioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 -Odluka US), propisano je : da je izvršna isprava pravnosnažna, odnosno konačna odluka doneta u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 13. stav 2.); da je i zvršna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 17. stav 1.); da k ada je izvršenje već sprovedeno, izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, zahtevajući da mu izvršni poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio i određujući sredstvo izvršenja, ako je rešenje o izvršenju ili rešenje o sprovođenju izvršenja pravnosnažno ukinuto ili preinačeno (član 78. stav 1. tačka 3)).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavnom žalbom od 12. aprila 2013. godine osporio trajanje izvršnog postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u predmetu I. 8104/12, kao i da je dopunom ustavne žalbe osporio isključivo rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv I. 522/13 od 28. novembra 2013. godine, a ne i dužinu trajanja postupka po protivizvršenju. Stoga je Ustavni sud razmatrao postojanje povrede navedenog ustavnog prava samo u postupku izvršenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak, pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu 14. aprila 2010. godine a okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda Ipv I. 122/13 od 13. marta 2013. godine, trajao skoro tri godine.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmet u nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao. Sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje i da sprovede odgovarajuće radnje kako bi izvršni poverilac namir io svoj a potraživanja, ukoliko predlog za izvršenje bude usvojen.

Ustavni sud ocenjuje da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je predlo gom za izvršenje traženo namirenje novčanog potraživanja na ime terenskog dodatka policijskog službenika.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo neažurno postupanje Osnovnog suda. Naime, nakon što je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1744/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuto rešenje o izvršenje Osnovnog suda I. 5154/10 od 21. jula 2010. godine, sa nalogom prvostepenom sudu da utvrdi da li je isprava na osnovu koje je podnosilac podneo predlog za izvršenje podobna za izvršenje, Osnovni sud je tek nakon više od dve godine, rešenjem I. 8104/12 od 19. februara 2013. godine, ponovo odlučio o podnetom predlogu za izvršenje.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8104/12, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim je osporeno rešenje Osnovnog suda Ipv I. 122/13 od 13. marta 2013. godine, zbog toga što je izvršni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, kada je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Osnovni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, kojom je potvrdio prvostepeno rešenje tog suda kojim je odbijen predlog za izvršenje ovde podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da upravno rešenje na osnovu kojeg je podnet predlog ne predstavlja izvršnu ispravu, s obzirom na to da novčana obaveza utvrđena navedenim rešenjem nije konkretno opredeljena. Naime, rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine predstavlja ispravu o postojanju prava podnosioca ustavne žalbe na isplatu terenskog dodatka, a visina njegovog potraživanja naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka, mora biti utvrđena u parničnom postupku. Stoga bi tek presuda doneta u parničnom postupku, kojom bi bila utvrđena tačna visina potraživanja, predstavljala pravnosnažnu i izvršnu odluku na osnovu koje bi podnosilac mogao da pokrene izvršni postupak.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a kako podnosilac nije dostavio dokaze da je izvršni sud u istoj pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo u svojoj Odluci
Už–3512/2012 od 7. septembra 2015. godine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ispitujući dopunu ustavne žalbe od 25. decembra 2013. godine, kojom je osporeno rešenje Osnovnog suda Ipv I. 522/13 od 28. novembra 2013. godine, zbog toga što je sud odlučio o predlogu za protivizvršenje pre nego što je pravnosnažno odlučeno o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je istovetno pitanje, a koje se tiče primene člana 78. stav 1. tačka 3) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, već razmatrao u Odluci Už-6125/2013 od 5. novembra 2015. godine. Ustavni sud ukazuje da je u navedenom predmetu ocenio da Osnovni sud nije proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca, te da je dao obrazloženje za svoju odluku, kada kao kriterijum dozvoljenosti predloga za protivizvršenje, a stoga i uslova za rešavanje o istom, u konkretnom slučaju nije uzeo momenat ukidanja rešenja o izvršenju, već pravnosnažnog odlučivanja o predlogu za izvršenje. Pored toga, pitanje dosuđivanja kamate u postupku protivizvršenja razmatrano je u Odluci Už–3512/2013 od 7. septembra 2015. godine, u kojoj je Ustavni sud, pored ostalog, zauzeo stav da je nadležni izvršni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio pravo na kamatu izvršnog poverioca u postupku protivizvršenja od trenutka podnošenja predloga za protivizvršenje, odnosno od trenutka kada je izvršni dužnik postao nesavestan.

Polazeći od razloga iznetog u obrazloženju pomenute Odluke, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu , odlučujući kao u tački 3. izreke .

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 2898/2013: Ustavna žalba: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku
• Už 3512/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2897/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4746/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku