Povreda prava na pravično suđenje zbog osude za klevetu u pritužbi

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, poništio krivične i parnične presude, i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Podnosilac je osuđen za klevetu zbog navoda u pritužbi protiv javnog tužioca, a sud nije pravilno odmerio pravo na pritužbu i slobodu izražavanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milovana Tmušića iz Prijepolja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milovana Tmušića i utvrđuje da je presudama Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine i Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku po žalbama Milovana Tmušića i ostalih okrivljenih izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine.
3. Poništava se presuda Okružnog suda u Užicu Gž. 450/09 od 15. maja 2009. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku po žalbama Milovana Tmušića i ostalih tuženih izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju P. 452/07 od 29. decembra 2008. godine.
4. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milovan Tmušić iz Prijepolja izjavio je Ustavnom sudu 24. decembra 2007. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na „obraćanje državnim organima" i „na pravičnu odbranu".
U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiočevo pravo na obraćanje nadležnim državnim organima povređeno, jer nije imao nameru da podnetom pritužbom kleveta bilo koga, već je pritužbu podneo u cilju zaštite svoje imovine, što sudovi nisu prihvatili, već su ga osudili za krivično delo klevete. Smatra da mu je pravo na pravičnu odbranu povređeno, jer u postupcima u kojima su donete osporene presude nisu prihvaćeni njegovi predlozi za izvođenje dokaza pribavljanjem službenih spisa Opštine Prijepolje, Opštinskog organa za prekršaje u Prijepolju, Javnog preduzeća „Srbijašume"-Šumskog gazdinstva Prijepolje i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije-Sekretarijat unutrašnjih poslova Prijepolje. Smatra da bi na osnovu navedenih spisa postupci bili rešeni u njegovu korist. Predlaže da se osporene presude ponište i da Ustavni sud odloži njihovo izvršenje, jer podnosilac nema sredstava da plati novčanu kaznu koja mu je izrečena.
Podnosilac je 23. januara i 22. decembra 2008. godine, kao i 17. februara i 20. juna 2009. godine dostavio Ustavnom sudu podneske u kojima ponavlja navode iz ustavne žalbe i urgira postupanje Suda.
2. U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje po ustavnoj žalbi, propisane odredbom člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), i to: naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno, sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči; razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje; zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči.
Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), dopisima od 19. maja 2008. godine i 13. aprila 2009. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po podnetoj žalbi i zatražio da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostavi uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti sve podatke koji nedostaju. Podnosilac je upozoren da će njegova ustavna žalba biti odbačena, ukoliko u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda.
Postupajući po nalogu Ustavnog suda podnosilac ustavne žalbe je 4. maja 2009. godine dostavio Ustavnom sudu uređenu ustavnu žalbu u kojoj je naveo da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. Ustava, kao i pravo da iznese dokaze u svoju korist. Predložio je da Ustavni sud osporene presude poništi.
3. Podnosilac ustavne žalbe izjavio je 20. juna 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju P. 452/07 od 29. decembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Užicu Gž. 450/09 od 15. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ova ustavna žalba zavedena je u Ustavnom sudu pod brojem Už-1148/2009.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporene parnične presude donete na osnovu osuđujuće krivične presude Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine, kojom je podnosilac oglašen krivim za krivično delo klevete. S obzirom na to da je krivični sud osporenu presudu doneo povredivši pri tome njegovo pravo na pravično suđenje, jer nije vodio računa o pravu podnosioca na obraćanje državnim organima, podnosilac smatra da ima osnova da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog prava i poništi i osporene presude donete u ovom parničnom postupku.
Polazeći od toga da su osporene parnične presude Opštinskog suda u Prijepolju P. 452/07 od 29. decembra 2008. godine i Okružnog suda u Užicu Gž. 450/09 od 15. maja 2009. godine donete na osnovu osporene pravnosnažne osuđujuće krivične presude Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06, kao i da podnosilac ukazuje da mu je i u krivičnom i u parničnom postupku povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, zaključkom usvojio informaciju Su. 1/59 od 7. decembra 2009. godine i predmet Už-1148/2009 spojio s predmetom Už-290/2007, radi zajedničkog rešavanja, jer se razmatranje i odlučivanje po obe navedene ustavne žalbe zasniva na utvrđivanju povrede prava podnosioca u sprovedenom krivičnom postupku Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06.
4. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i njenih dopuna, kao i uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe i još osam lica, meštana sela Sopotnica kod Prijepolja, podneli su 13. jula 2006. godine Republičkom javnom tužilaštvu i Ministarstvu pravde podnesak naslovljen kao «Pritužba na rad, ponašanje i korupciju pomoćnika Javnog tužioca Lj.V. iz Prijepolja i pomoćnika Javnog tužioca M.C. iz Beograda». U pritužbi je navedeno: da potpisnici mole za pomoć i preduzimanje odgovarajućih mera; da imaju komšiju D.V. u Sopotnici koji svoju stoku ne čuva, pa im ova čini štetu; da su pokušavali razgovorima da ubede D.V. da to ne čini, ali da nije vredelo; da je D.V, kada su mu najavili da će ga tužiti, izjavio «da on ima pomoćnika Opštinskog javnog tužioca Lj.V. iz Prijepolja i pomoćnika Republičkog javnog tužioca M.C. iz Beograda i da će oni to sve da srede, kako u sudu tako i u opštini, Srbijašumama i SUP-u»; da se više njih obraćalo Opštinskom sudu u Prijepolju tužbama protiv D.V, ali je on bio oslobađan od odgovornosti, da su se suđenja odugovlačila i da su sudije prihvatale lažna svedočenja; da «pomenuti pomoćnik Opštinskog javnog tužioca Lj.V uzima u zaštitu D.V. jer mu je ovaj orao vrt i seče i izvlači drva iz šume a sada za uzvrat preko svojih kolega sudija pomaže D.V, što ovaj priznaje»; da traže da se preduzmu mere da ih državni organi zaštite, kao i da se provere navodi, jer ne znaju da li da podnose tužbe i izlažu se troškovima; da očekuju da institucije intervenišu u okviru svojih nadležnosti.
Podnosilac ustavne žalbe i ostala navedena lica podneli su 21. juna 2006. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije - Policijskoj upravi Prijepolje pritužbu identične sadržine kao što je i prethodno navedena.
Po pritužbi na rad Opštinskog suda u Prijepolju, Ministarstvo pravde, Sektor za pravosuđe i prekršaje dostavilo je 24. jula 2006. godine odgovor podnosiocu i uputilo ga na Republičko javno tužilaštvo. Republičko javno tužilaštvo je 9. avgusta 2006. godine od podnosioca, pod pretnjom odbačaja, zahtevalo uređenje pritužbe, uz navođenje dokaza, svedoka, indicija i dr. Podnosilac je 24. avgusta 2006. godine obavestio Republičko javno tužilaštvo da nije stručan niti ovlašćen da ispituje i vrši uvid u sudske i policijske spise, već da je dao indicije, a Republičko javno tužilaštvo treba da proveri i oceni ima li mesta pritužbi. Republičko javno tužilaštvo je 5. septembra 2006. godine izvestilo podnosioca da je njegova pritužba stavljena ad acta jer nije postupio po nalogu tužilaštva.
Zamenik Javnog tužioca Opštinskog javnog tužilaštva u Prijepolju-Lj.V. podneo je 28. jula 2006. godine Opštinskom sudu u Prijepolju privatnu krivičnu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe i još osam lica (Lj.T, P.T, J.T, R.Lj, D.Lj, D.J, M.V. i B.S.), meštana sela Sopotnica kod Prijepolja, zbog krivičnog dela klevete izvršenog 13. jula 2006. godine podnošenjem pritužbe Republičkom javnom tužilaštvu i Ministarstvu pravde na njegov rad i ponašanje, u kojoj su ga optužili za korupciju. U krivičnoj tužbi je naveo da se u pritužbi ističe: da privatni tužilac, u svojstvu zamenika Opštinskog javnog tužioca u Prijepolju «sređuje sve sporove koje tuženi imaju sa komšijom D.V. u sudu, opštini, Javnom preduzeću «Srbijašume» i to redovno i u nizu predmeta»; da «privatni tužilac kao zamenik Opštinskog javnog tužioca uzima u zaštitu D.V. i pomaže mu u sudskim sporovima preko svojih kolega sudija, jer mu D.V. ore vrt i izvlači drva»; da u pritužbi podnosioci pitaju «šta im radi tužilac i za kakve usluge se prodaje a oni stalno pričaju o korupciji u pravosuđu». Time su okrivljeni, po navodima iz tužbe, izvršili krivično delo klevete iz člana 171. stav 3. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.
Po predmetnoj privatnoj krivičnoj tužbi, a nakon sprovedenog krivičnog postupka, Opštinski sud u Prijepolju je 6. marta 2007. godine doneo presudu K. 177/06, kojom je utvrdio krivičnu odgovornost ovde podnosioca ustavne žalbe i ostalih okrivljenih za dva krivična dela klevete (učinjenih prema Lj.V. i D.V.) iz člana 171. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, i osudio je podnosioca na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 130.000 dinara, dok je ostale okrivljene osudio na novčane kazne od 130.000, odnosno 80.000 dinara. Ovom presudom okrivljeni su obavezani i da solidarno isplate privatnom tužiocu Lj.V. iznos od 43.200 dinara, a privatnom tužiocu D.V. iznos od 33.750 dinara, na ime troškova krivičnog postupka.
Podnosilac ustavne žalbe je 16. maja 2007. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude. Žalbe protiv prvostepene krivične presude izjavili su i ostali okrivljeni.
Okružni sud u Užicu je 5. oktobra 2007. godine, rešavajući po podnetim žalbama, doneo presudu kojom je žalbe okrivljenih delimično uvažio i prvostepenu presudu preinačio u pogledu odluke o kazni, dok je u preostalom delu žalbe odbio i potvrdio prvostepenu presudu. Ovom presudom Okružni sud je podnosiocu ustavne žalbe, umesto 130.000 dinara izrekao novčanu kaznu u iznosu od 70.000 dinara, dok je ostalim okrivljenima, umesto novčanih kazni od 130.000, odnosno 80.000 dinara izrekao novčane kazne u rasponu od 30.000 do 60.000 dinara. Drugostepena presuda uručena je podnosiocu 12. novembra 2007. godine.
U decembru 2007. godine većini osuđenih, ali ne i podnosiocu, novčane kazne su zamenjene zatvorom, pri čemu je svakih započetih hiljadu dinara zamenjeno sa jednim danom zatvora.
U toku prvostepenog krivičnog postupka, postupajući sudija Opštinskog suda u Prijepolju je usvojio više dokaznih predloga podnosioca ustavne žalbe, dok je neke predloge za izvođenje dokaza odbio. Tako je na predlog podnosioca: saslušao svedoke D.T, D.V. i J.P, načelnika Policijske uprave Prijepolje; pribavio izveštaj o prekršajnom kažnjavanju D.V. u 2004, 2005. i 2006. godini; pribavio izveštaj Policijske uprave Prijepolje o broju podnetih krivičnih i prekršajnih prijava protiv D.V. u 2004, 2005. i 2006. godini. Sudija je odbio predlog podnosioca radi saslušanja svedoka V.Đ, jer V.Đ. nije tuženi u predmetnom postupku. Predlog podnosioca da se od organa za prekršaje i Opštinskog suda u Prijepolju pribave izveštaji o osudama D.V. sud je takođe odbio, smatrajući ih nebitnim za utvrđivanje činjeničnog stanja, s obzirom na pribavljene izveštaje Policijske uprave Prijepolje i Opštinskog javnog tužilaštva u Prijepolju.
6. Opštinski sud u Prijepolju doneo je 29. decembra 2008. godine presudu P. 452/07 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca Lj.V. i obavezao tužene - ovde podnosioca ustavne žalbe, Lj.T, P.T, J.T, R.Lj, D.Lj, D.J, M.V. i B.S. da tužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu na ime povrede časti i ugleda u iznosu od 450.000 dinara, kao i da tužiocu naknade troškove spora u iznosu od 97.000 dinara. Prema obrazloženju, ova parnična presuda doneta je na osnovu pravnosnažne krivične presude istog suda K. 177/06 od 6. marta 2007. godine, kojom su navedena lica oglašena krivim za krivično delo klevete izvršeno prema Lj.V, u svojstvu zamenika Opštinskog javnog tužioca u Prijepolju, i osuđena na novčane kazne u iznosu od 30.000 do 70.000 dinara.
Protiv prvostepene parnične presude tuženi su izjavili žalbe Okružnom sudu u Užicu, pobijajući je iz svih razloga predviđenih članom 360. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Okružni sud u Užicu je 15. maja 2009. godine doneo presudu Gž. 450/09, kojom je potvrdio prvostepenu parničnu presudu, a žalbe tuženih odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene drugostepene parnične presude, Okružni sud je prihvatio stav prvostepenog parničnog suda i konstatovao da je taj sud „pravilno našao da su tuženi iznošenjem neistina o tužiocu u podnesku upućenom Republičkom javnom tužilaštvu, odnosno Ministarstvu pravde Republike Srbije, svakako povredili čast i ugled tužioca za šta mu u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima pripada novčana naknada".
7. Ustav Republike Srbije u članu 56. utvrđuje: da svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga traži (stav 1.); da zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice (stav 2.); da niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Saglasno odredbi člana 33. stav 5. Ustava svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane.
Odredba člana 46. Ustava utvrđuje: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).
Odredbe Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 5/05, 88/05 i 107/05) od značaja za rešavanje u konkretnom slučaju, propisuju: da će se kazniti novčanom kaznom od pedeset do dvesta dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od sto hiljada do četristo hiljada dinara ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu (član 171. stav 1.); da ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih će se kazniti kaznom propisanom za to delo (član 33.).
Odredbama člana 296. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02, i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09) propisano je: da predsednik veća rukovodi glavnim pretresom, saslušava optuženog, svedoke i veštake i daje reč članovima veća, strankama, oštećenom, zakonskim zastupnicima, punomoćnicima, braniocu i veštacima (stav 1.); da je dužnost predsednika veća da se stara za svestrano pretresanje predmeta, pronalaženje istine i otklanjanje svega što odugovlači postupak a ne služi razjašnjenju stvari (stav 2.); da predsednik veća odlučuje o predlozima stranaka ako o njima ne odlučuje veće (stav 3.).
Član 13. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisuje da je, u parničnom postupku, sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.
8. Ustavni sud je u analizi konkretnog slučaja pošao od kriterijuma uspostavljenih sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Saglasno tome, Ustavni sud je imao u vidu sledeće stavove Evropskog suda za ljudska prava izražene u odlukama tog Suda.

- „Kao što Sud često primećuje, sloboda izražavanja predviđena članom 10. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva. Prema stavu 2. ona ne važi samo za „informacije" ili „ideje", koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim, već i za ono što vređa, šikanira ili uznemirava" (Predmet Castells protiv Španije i Vogt protiv Nemačke);

- „Sud je više puta potvrdio pravo da se saopštavaju, u dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kada to podrazumeva štetne izjave o pojedincima i naglasio da su granice prihvatljive kritike još uvek šire kada je cilj političar (javni funkcioner)" (Predmet Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške i Oberschlick protiv Austrije);

- „Sud podseća da se mora uzeti u obzir da li se sporni izrazi tiču nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu" (Predmet Dalban protiv Rumunije);

- „Sud primećuje da su priroda i oštrina određene kazne, kao i „važnost" i „valjanost" mišljenja nacionalnih sudova, pitanja od posebne težine prilikom utvrđivanja proporcionalnosti mešanja prema članu 10. stav 2. Konvencije" (Predmet Cumpănă i Mazăre protiv Rumunije i Zana protiv Turske);

- „Pravnosnažna krivična i parnična presuda o kojima je reč bez sumnje su predstavljale mešanje u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja. ...Ovo mešanje je jasno bilo zasnovano na tumačenju dovoljno preciznog i predvidivog domaćeg zakonodavstva u smislu člana 10. stav 2. Konvencije. Navedene presude su usvojene u težnji ka legitimnom cilju, naime „radi zaštite ugleda" drugog lica. Ono što prema tome ostaje da se reši je da li su one „neophodne u demokratskom društvu", ili drugim rečima, da li su krivična osuda i dodeljena naknada srazmerne legitimnom cilju kome se teži" (presuda u predmetu Lepojić protiv Srbije)".
U svakom slučaju, iako je pritužba podnosioca ustavne žalbe sadržavala kritiku nosioca javne funkcije, to nije bio proizvoljni lični napad, jer je objektivno bio usredsređen na pitanja od javnog interesa - nepristrasno postupanje pravosudnih organa - a ne na privatni život nosioca javne funkcije, što proizlazi iz sadržaja pritužbe, njenog sveopšteg tona, kao i konteksta (parafraza stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženih u presudama donetim u predmetima Lepojić protiv Srbije i Filipović protiv Srbije).
9. Ustavni sud konstatuje da Ustav jemči da zbog upućivanja pritužbe na rad državnih organa i za stavove iznete u njoj niko ne može trpeti štetne posledice. Istovremeno, kako su prava i slobode drugih opšta granica svih, pa i ovog ljudskog prava, pravo na peticiju (pritužbu) ovde nalazi svoje granice. Ustavom je ta granica precizirana tako što je zaštita podnosioca pritužbe isključena, ako je stavovima iznetim u peticiji učinjeno krivično delo. S druge strane, Ustavni sud ocenjuje da stavove koji su izneti u peticiji treba smatrati sastavnim delom slobode misli i izražavanja. Ova sloboda se, pak, može ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.
Ocena Ustavnog suda je da se navedeni izuzetak koji ne isključuje odgovornost podnosioca mora, prema opšteprihvaćenim pravilima, tumačiti restriktivno (exceptiones sunt strictissime interpretationis). U tom smislu se postavlja pitanje kada se stavovi izneti u pritužbi mogu smatrati uvredljivim, klevetničkim činjeničnim tvrdnjama. Po stanovištu Ustavnog suda, to bi bio slučaj ako se iz sadržaja i opšteg tona pritužbe može jasno ustanoviti da je njen jedini ili glavni cilj iznošenje klevetničkih tvrdnji, a da je traženje zaštite svojih prava od sporednog ili nikakvog značaja za podnosioca.
U konkretnom slučaju postavlja se pitanje da li je zaštita ugleda nosioca javnotužilačke funkcije legitiman osnov za ograničenje prava na pritužbu, odnosno slobodu mišljenja i izražavanja. Ako su pravo na ugled i čast nesporno zaštićena pravna dobra, kao sastavni deo prava ličnosti, postavlja se i pitanje kako će se u konkretnim slučajevima uspostaviti ravnoteža između ovog prava i prava na pritužbu u kome je već sadržana i sloboda mišljenja i izražavanja. Drugim rečima, u slučaju kolizije ovih prava, pitanje je kom pravu bi trebalo dati prednost.
10. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, očigledno je da se dva Ustavom garantovana prava, pravo na pritužbu, zajedno sa slobodom izražavanja, i pravo na privatnost, odnosno čast i ugled, nalaze u koliziji. U ovom slučaju redovni sud je u delikatnoj situaciji da vrši odmeravanja, kako bi utvrdio kome od ovih prava bi, u datom slučaju, trebalo pružiti zaštitu. Međutim, očigledno je da krivični sud, koji je vodio postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, to odmeravanje ne samo da nije izvršio, nego je potpuno ignorisao okolnost da su u konkretnom slučaju okrivljeni koristili svoje ustavom zajemčeno pravo na pritužbu državnim organima. Time što nije vodio računa o značaju, sadržaju i granicama prava na pritužbu, upustivši se jedino u detaljno utvrđivanje istinitosti tvrdnji iznetih u pritužbi, redovni sud je povredio jedno Ustavom garantovano pravo koje ima dalekosežni značaj za demokratski poredak. Ne vodeći računa o suštinskom značenju ovog prava za načelo pravne države, redovni sud je zanemario legitimno pravo svakog građanina da putem predstavki ukazuje na rad i postupke državnih organa. U sadržajnom pogledu, pritužba je, prema stanovištu Ustavnog suda, uvek legitimna kada se u njoj, povodom jednog konkretnog slučaja u koji je uključeno jedno ili veći broj lica, izražava sumnja ili nepoverenje u objektivno i zakonito vršenje javne funkcije, nezavisno od subjektivne ocene nosioca funkcije protiv koga je usmerena. To znači da i one izjave sadržane u pritužbi koje su objektivno štetne za pojedinca, ne mogu biti osnov za uspostavljanje pravne odgovornosti, jer su granice prihvatljive kritike još uvek šire, kada se kritika odnosi na rad ili ponašanje nosioca javne funkcije. Krivične presude o kojima je ovde reč, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju neosnovano mešanje države u pravo podnosioca ustavne žalbe na pritužbu.
Ustavni sud nalazi da čak i kada bi se prihvatilo da su navedene presude donete u ispunjenju legitimnog cilja, „radi zaštite ugleda" drugog lica, ostalo je neobrazloženo i nerešeno pitanje da li su one „neophodne u demokratskom društvu", ili drugim rečima, da li su krivična osuda podnosioca ustavne žalbe i dodeljena naknada privatnom tužiocu srazmerne legitimnom cilju kome se teži. I pod pretpostavkom da je mešanje o kome je reč u skladu sa zakonom i da je preduzeto radi ostvarenja legitimnog cilja - „zaštite ugleda i prava drugih", Ustavni sud nalazi da ono nije bilo neophodno u demokratskom društvu, odnosno da nije bilo srazmerno legitimnom cilju kome teži.
S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je postupajući sud prilikom vođenja krivičnog postupka, odlučivanja i donošenja osporene krivične presude povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, jer je ocenjujući povredu prava na dostojanstvo ličnosti i ugleda tužioca zanemario pravo podnosioca ustavne žalbe kao građanina na podnošenje pritužbe državnim organima, zasnivajući svoju odluku o krivici podnosioca ustavne žalbe na sadržaju podnete pritužbe. Postupajući sud je, po oceni Ustavnog suda, trebalo da odmeri ugroženost prava tužioca na dostojanstvo ličnosti i ugled u odnosu na pravo podnosioca ustavne žalbe na podnošenje pritužbe i da, nakon takvog upoređivanja i odmeravanja, utvrdi čije pravo je bilo više ugroženo navodima u podnetoj pritužbi. Pri tome, sud je morao uzeti u obzir i da li je podnosilac pritužbu podneo u nameri da okleveta nosioca javne funkcije (tužioca) ili mu je namera bila da, prevashodno, traži zaštitu svog ugroženog prava, ukazujući na konkretne probleme koji opterećuju stanovnike jedne lokalne sredine. Kako postupajući krivični sud nije izvršio procenu i odmeravanje ugroženosti navedenih prava, već je pružio zaštitu samo pravu nosioca javne funkcije na dostojanstvo ličnosti i ugled, po oceni Ustavnog suda, navedeni sud je povredio pravo podnosioca na pravično suđenje. Ustavni sud smatra, što je i u nizu odluka Evropskog suda za ljudska prava istaknuto, da se pravo na pravično suđenje može povrediti ili uskratiti i pogrešnim tumačenjem, odnosno pogrešnom primenom materijalnog prava, kao što je slučaj u ovom predmetu.
Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim krivičnim presudama, kao rezultatom sprovedenih postupaka, povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio.
11. Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije ocenjivao navode iz ustavne žalbe u vezi povrede posebnih prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenih odredbom člana 33. stav 5. Ustava, jer je to u konkretnom slučaju konsumirano utvrđenom povredom prava.
12. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje štetnih posledica prouzrokovanih povredom njegovog ustavnog prava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Okružnog suda u Užicu Kž. 348/07 od 5. oktobra 2007. godine, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbama podnosioca ustavne žalbe i ostalih okrivljenih, izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
13. Imajući u vidu da su osporene parnične presude donete primenom odredbe člana 13. Zakona o parničnom postupku, koja propisuje da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, Ustavni sud je, radi otklanjanja štetnih posledica prouzrokovanih utvrđenom povredom ustavnog prava podnosioca poništio i presudu Okružnog suda u Užicu Gž. 450/09 od 15. maja 2009. godine, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbama podnosioca i ostalih tuženih izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju P. 452/07 od 29. decembra 2008. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke.
Drugostepeni parnični sud će, ponovno odlučujući o žalbama tuženih, proceniti razloge za prekid parničnog postupka do okončanja ponovnog krivičnog postupka po žalbama podnosioca i ostalih okrivljenih izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Prijepolju K. 177/06 od 6. marta 2007. godine.
14. Ustavni sud je konstatovao da je u osporenom krivičnom i parničnom postupku utvrđena krivična, odnosno građanska odgovornost podnosioca ustavne žalbe i još osam lica, koja nisu podnela ustavnu žalbu. Stoga je Sud ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.
15. Imajući u vidu da su ustavnopravna pitanja koja su razmatrana u ovoj odluci od šireg značaja za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije".
16. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na pravično suđenje zbog osude za klevetu u pritužbi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti