Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko sedam godina. Iako je podnositeljka doprinela odugovlačenju, glavni uzrok je višegodišnja neaktivnost suda, zbog čega je naloženo hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M . iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. M . i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu (kasnije pred Osnovnim sudom u Kruševcu) u predmetu P. 44/09 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz K, preko punomoćnika P . S, advokata iz B, podnela je 30. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 44/09, kao i zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu, na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na pravnu pomoć, zajemčenih čl. 21, 32, 36. i 67. Ustava.

Ustavnom žalbom je, između ostalog, traženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i prava podnositeljke na naknadu nematerijalne štete i na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Takođe, traženo je da Ustavni sud podnositeljki „utvrdi postojanje prava koje će biti osnov za naknadu potpune štete koja je nastala povodom ljudskih prava u parnici P. 44/09, kao uzročno-posledična veza nastanka materijalne štete“. Iz navedenog Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka istakla zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 44/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao tužilja, podnela 12. septembra 2006. godine Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tužene Republike Srbije, kojom je tražila da sud obaveže tuženu da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 500.000,00 dinara. Uz tužbu podnet je i predlog za određivanje privremene mere kojom će se naložiti tuženoj da prestane da vređa ljudska prava tužilji, s tim da će se usled nepoštovanja ove zabrane izreći novčana kazna za svaki dan kršenja prava u iznosu od 10.000,00 dinara, kao i predlog za oslobođenje od plaćanja sudske takse. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1356/06.

Rešenjem P. 1356/06 od 2. novembra 2006. godine Opštinski sud u Kruševcu je odbacio kao nedozvoljen predlog tužilje za određivanje privremene mere. Ovo rešenje potvrđeno je rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 275/07 od 28. februara 2007. godine, donetim u postupku po žalbi tužilje.

Prvo ročište u predmetnom parničnom postupku zakazano je za 5. septembar 2007. godine, na koje nije došla ni jedna parnična stranka, iako su bile uredno pozvane, te je sud istog dana doneo rešenje da se tužba tužilje smatra povučenom. Tužilja je narednog dana podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje i žalbu na navedeno rešenje, koje je dopunila podneskom od 17. septembra 2007. godine, navodeći, između ostalog da je u poziv za ročište zakazano za 5. septembar 2007. godine stajalo da je pravna posledica nedolaska na ročište mirovanje postupka, a da nije bilo naznačeno da će se u slučaju nedolaska smatrati da je tužba povučena. Opštinski sud u Kruševcu je 24. septembra 2007. godine doneo rešenje P. 1356/06 kojim se ne dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu 5. novembra 2007. godine. Okružni sud u Kruševcu je, rešavajući o ovoj žalbi, doneo rešenje Gž. 2233/07 od 14. decembra 2007. godine, kojim je ukinuo rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 1356/06 od 5. septembra 2007. godine i 24. septembra 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 3252/07, a na drugom ročištu, održanom 4. marta 2008. godine, dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje. Naredno ročište, zakazano za 3. april 2008. godine, nije održano na zahtev tužilje, dok na sledeće ročište, zakazano za 22. maj 2008. godine nije došla ni jedna parnična stranka, iako su bile uredno pozvane, te je Opštinski sud u Kruševcu istog dana doneo rešenje P. 3252/07, da se tužba tužilje smatra povučenom. Tužilja je 9. juna 2008. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje i žalbu protiv označenog prvostepenog rešenja. Opštinski sud u Kruševcu je 20. avgusta 2008. godine doneo rešenje P. 3252/07, kojim nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Tužilja je protiv ovog rešenja izjavila žalbu. Odlučujući o žalbama tužilje izjavljenim protiv prvostepenih rešenja od 22. maja 2008. godine i 20. avgusta 2008. godine, Okružni sud u Kruševcu je 29. decembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 2231/08, kojim je ukinuo označena rešenja i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, navodeći u obrazloženju da sud nije bio u obavezi da pismenim putem pozove tužilju na ročište jer je to učinio usmeno na kraju prethodnog ročišta, ali da, nezavisno od navedenog, u upućenom pozivu za ročište zakazano za 22. maj 2008. godine nije bilo naznačeno da je pravna posledica nedolaska na ročište - da se tužba smatra povučenom.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 44/09. Podneskom od 10. februara 2009. godine tužilja je promenila tužbeni zahtev „na deklaratorni, umesto dosadašnjeg kondemnatornog zahteva“, navodeći da taj podnesak nema karakter preinačenja tužbe. Označenim podneskom tužilja je tražila da sud utvrdi „da je isprava bez broja, kao i postupak i odluka Opštinskog suda u Kruševcu, kao izvršnog suda, od 10. oktobra 2005. godine nepravilno sastavljena i da sadrži neistinite činjenice u smislu nadležnosti suda, zatim da utvrdi da postoji obligaciono pravni odnos po osnovu uzrokovane deliktne štete nastale permanentnim propuštanjem Opštinskog suda u Kruševcu da pruži sudsku zaštitu po predlogu tužilje za određivanje privremene mere protiv njenog poslodavca, kao i da utvrdi pravo tužilje da od tužene zahteva potpunu naknadu uzrokovane štete i sve troškove parničnog postupka“. Nakon ročišta održanog 10. marta 2009. godine, sud je, rešenjem od 23. marta 2009. godine, vratio tužbu tužilji sa nalogom da je ispravi i uredi, uz objašnjenje kako treba da postupi. Istim rešenjem tužilja je upozorena da ukoliko ne postupi po datom nalogu u roku od 15 dana od dana prijema ovog rešenja, te ne vrati tužbu, da će se smatrati da je tužba povučena, a ako je vrati bez ispravki i dopune, da će tužba biti odbačena. Opštinski sud u Kruševcu je 15. maja 2009. godine doneo rešenje P. 44/09 da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, s obzirom na to, kako je navedeno u obrazloženju ovog rešenja, da tužilja nije u ostavljenom roku postupila po nalogu i uredila tužbu. Tužilja je podneskom od 2. juna 2009. godine podnela predlog za ispravku i dopunu označenog rešenja, kojim je tražila da sud odluči o istaknutom zahtevu za oslobođenje od plaćanja troškova postupka. Istim podneskom tužilja je podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje i žalbu na rešenje od 15. maja 2009. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je 8. marta 2010. godine doneo rešenje Gž. 821/10, kojim je dostavio spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 44/09 Višem sudu u Kruševcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, radi odlučivanja o žalbi tužilje.

Viši sud u Kruševcu je 1. aprila 2010. godine vratio spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 44/09 Osnovnom sudu u Kruševcu, uz nalog da odluči o predlozima tužilje za vraćanje u pređašnje stanje i za oslobođenje od plaćanja troškova postupka. Kako Osnovni sud u Kruševcu nije postupio po datom nalogu, već je samo spise dostavio Višem sudu u Kruševcu, to je drugostepeni sud, uz dopis od 15. novembra 2011. godine, spise predmeta ponovo vratio Osnovnom sudu u Kruševcu na postupanje.

Osnovni sud u Kruševcu je 31. januara 2014. godine doneo rešenje P. 44/09, kojim je usvojio predlog tužilje za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, dok je odbio predlog za potpuno oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka, kao i rešenje P. 44/09, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, a kojim je tužilja tražila da se rešenje Opštinskog suda u Kruševcu P. 44/09 od 15. maja 2009. godine ukine.

Spisi predmeta dostavljeni su Ustavnom sudu 6. februara 2014. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, kao i da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna (član 67. st. 1. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 12. septembra 2006. godine Opštinskom sudu u Kruševcu, pa do odlučivanja Ustavnog suda o izjavljenoj ustavnoj žalbi, trajao sedam godina i četiri meseca, kao i da postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca zahteva o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Ustavni sud je ocenio i da je podnositeljka, kao tužilac u predmetnom parničnom postupku, imala interes da se taj postupak efikasno okonča. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, sama podnositeljka je u značajnoj meri doprinela navedenoj dužini trajanja postupka, pre svega, neodazivanjem na uredne pozive suda za raspravu i nepostupanjem po nalogu suda za uređenje tužbe, usled čega su se vodili dodatni postupci po predlogu za ponavljanje postupka, odnosno po žalbi na rešenje o povlačenju tužbe.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, osnovni razlog navedenom vremenskom trajanju predmetnog parničnog postupka je taj što je prvostepeni sud ispoljio izrazitu neefikasnost u radu nakon što su mu spisi predmeta 1. aprila 2010. godine dostavljeni radi odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka i predlogu za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, o kojima je odlučio posle skoro četiri godine. Ustavni sud konstatuje i da je podnositeljka u navedenom periodu neaktivnosti prvostepenog suda mogla podneskom da traži od tog suda da preduzme neophodne radnje i tako podstakne sud da nastavi postupak, ali da takva neaktivnost podnositeljke ne može da predstavlja opravdanje parničnom sudu za to što toliko dugo nije postupao.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u označenom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ovakva ocena je zasnovana kako na praksi Ustavnog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kojoj je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

S obzirom na to da je predmetni parnični postupak još u toku, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Odlučujući o zahtevu podnositeljke za naknadu nematerijalne štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, imajući u vidu doprinos podnositeljke i opisanu njenu neaktivnost, ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku dovoljna mera da se postigne adekvatna satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbio ovaj zahtev kao neosnovan.

7. U vezi sa istaknutim povredama prava na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravnu pomoć, zajemčenih čl. 21, 32, 36. i 67. Ustava, kao i zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da predmetni parnični postupak još nije okončan, usled čega nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka po ovim zahtevima, pa je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na (www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti