Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je potvrdio stav Apelacionog suda da je potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo primenom opšteg roka iz Zakona o obligacionim odnosima, a ne privilegovanog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Ljubišića iz Novog Žednika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavka Ljubišića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2806/11 od 21. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavko Ljubišić iz Novog Žednika je 6 . aprila 20 12. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić , advokata iz Subotice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2806/11 od 21. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu načela o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma iz člana 10. Ustava, te ustavnih načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na slobodu i bezbednost, prava koja se odnose na postupanje s licem lišenim slobode, dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda, prava koja se odnose na pritvor, prava na suđenje u razumnom roku , prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, slobode kretanja i prava na utočište iz čl. 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije, kao i povredu odredbe člana 199. Ustava, kojim je utvrđeno korišćenje jezika u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporena drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da je izvršena diskriminacija podnosioca ustavne žalbe, jer i pored usvojenog pravnog shvatanja Vrhovnog sud a Srbije na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999 . godine "da je šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ ... prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina , saglasno članu 377. stav 1. ZOO“, Apelacioni sud u Novom Sadu nalazi da je potraživanje podnosioca zastarelo i odbija njegov tužbeni zahtev. Naime, drugostepeni sud početak toka zastarelosti naknade štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, veže za sam čin nastanka štete , iako lečenje još uvek nije završeno, te svoju odluku zasniva na stanovištu da je objektivni rok zastarelosti iz člana 376. ZOO istekao završetkom 2001. godine. Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je tuženu Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje. Ističe, da je u mnogim odlukama odlučivano drugačije, kao što je i u više načelnih pravnih stavova isticano da je početak toka zastarelosti momenat završetka lečenja, odnosno trenutak kada je oštećeni saznao za konačnost svoje bolesti, tj. povrede . Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je tužba u ovoj pravnoj stvari bila podneta 11. aprila 2003. godine, a postupak okončan tek u 2012. godini. Uz izneto, podnosilac smatra da su mu osporenom odlukom povređena označena ustavna načela i prava i predlaže da Ustavni sud utvrdi njihovu povredu, da odredi da se naknadi šteta u roku od 30 dana, i da se podnosiocu naknade troškovi ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju iz spisa predmeta ranijeg Opštinskog sud a u Subotici P. 636/03, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 1661/10 od 2. marta 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tužena Republika Srbij a – Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveže da mu isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. U sprovedenom postupku prvostepeni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe avgusta 1995. godine, u statusu izbeglice nakon akcije "Oluja", došao iz Hrvatske u Srbiju, Novi Žednik, te smešten u Kolektivni prihvatni centar, da bi 26. avgusta 1995. godine od strane pripad nika MUP-a Republike Srbije bio odveden u Erdut u Republici Hrvatskoj i da je i z Erduta upućen u mesto Darda, na liniji fronta, gde je bio sve do marta 199 6. godine, kada se vratio u Republiku Srbiju. Tokom boravka u Erdutu, u trajanju od pet dana, kod tužioca je postojao strah, a koji je prerastao u sindrom posttraumatskog stresnog poremećaja, koji je doveo do umanjenja životne aktivnosti tužioca od 30%, te da lečenje nije okončano. Psihička bolest tužioca javila se kao posledica prisilne mobilizacije i boravka na ratištu. Nakon povratka sa ratišta u Srbiju, podnosilac ustavne žalbe se zbog psihičkih tegoba obraćao lekaru opšte prakse, a ponekad i samoinicijativno uzmao lekove za smirenje. Sud je našao da u konkretnom slučaju postoji odgovornost tužene za nematerijalnu štetu, koju je tužilac pretrpeo zbog nepravilnih i nezakonitih radnji tužene, jer su njena službena lica prinudno odvela tužioca sa teritorije Republike Srbije i predala ga organima druge države, a shodno odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sud je našao da ovaj tužbeni zahtev podnosioca nije zastareo, s obzirom na to da je tužilac svest i saznanje o posledicam štetnih događaja iz avgusta 1995. godine, pa do kraja te godine, stekao tek u toku trajanja ovog parničnog postupka, kada ga je 3. novemebra 2005. godine pregledao veštak medicinske struke, te kada je i preinačio tužbeni zahtev, potražujući i ovaj vid štete. Stoga, sud je stanovišta da je tužilac u rokovima predviđenim članom 376. Zakona o obligacionim odnosima podneo zahtev za naknadu štete, te da je neosnovan prigovor tužene o zastarelosti potraživanja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2806/11 od 21. februara 2012. godine odbijena je žalba tužioca, a žalba tužene usvojena i presuda Osnovnog suda u Subotici P. 1661/10 od 2. marta 2011. godine preinačena u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 2. marta 2011. godine do isplate i određeno da svaka strana snovi svoje troškove postupka. U preostalom delu je presuda potvrđena, a tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac prvi put saznao da boluje od ratnog sindroma kada je otišao kod veštaka u ovom predmetu, 3. novemebra 2005. godine, pa je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja u pobijanoj presudi, pozivom na regulativu člana 376. Zakona o obligacionom odnosima (u daljem tekstu: ZOO), zauzeo stanovište da je zahtev za isplatu naknade štete za prerpljeni duševni bol zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti delimično osnovan, pošto je posttraumatski sindrom dijagnostifikovan tek u toku ove parnice. Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da je poistovećivanje momenta saznanja sa momentom nastanka štete pogrešno, tako da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio tužbeni zahtev. Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a stavom 2. istog člana da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; s obzirom na to da je predmetna šteta nastupila posle boravka u Erdutu, još u 1996. godini, pošto se po utvrđenju prvostepnog suda tužilac još tada zbog psihičkih tegoba obraćao lekaru opšte prakse u Novom Žedniku, to se od tada računa objektivni rok zastarelosti. Kako je u ovoj parnici, preinačenjem tužbe na zapisniku od 3. novembra 2005. godine, prvi put istaknut zahtev za naknadu ovog vida štete, objektivni rok zastarelosti je istekao završetkom 2001. godine, zbog čega je i neosnovan tužbeni zahtev za naknadu ovog vida nematerijalne štete. U obrazloženju presude se dalje navodi, da nema mesta primeni tzv. "privilegovanog roka zastarelosti" iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima , jer se taj rok primenjuje samo prema učiniocu krivičnog dela, a ne i prema licu koje odgovara za učinioca (odgovornost za drugog). Punomoćniku tužioca je navedena presuda uručena 9. marta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda , odnosno na zaključak da je njegovo potraživanj e naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ koje glasi: “Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten Vrhovnog suda Srbije ", broj 2008/3). Navedeno pravno shvatanje najvišeg suda se ne odnosi na konkretni slučaj, jer šteta podnosiocu ustavne žalbe nije prouzrokovana kao pripadniku bivše JNA , niti u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske do 22. maja 1992. godine.

Ustavni sud je 7. jula 2011. godine zauzeo pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je, u ovom ustavnosudskom predmetu, drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istakao da se u konkretnom slučaju rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete ceni u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da u toku postupka nije utvrđeno da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, što bi vodilo primeni člana 377. Zakona o obligacionim odnosima (videti: Odluku Ustavnog suda Už -2689/10 od 29. septembra 2011. godine). Takođe, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi u pogledu činjenice od kada počinje da teče rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete dao jasne, logične i dovoljno argumentovane razloge. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) ZPP, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Vezano za navod ustavne žalbe kojim je, uzgredno i u jednoj rečenici, ukazano na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem sam og podnosi oca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada iz člana 26. Ustava, prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, postupanja sa licima lišenim slobode iz člana 28. Ustava, dopunska prava u slučaju lišenja slobode iz člana 29. Ustava. Ustavni sud ukazuje da osporenom drugostepenom presudom nisu povre đena navedena ustavna prava, jer u njoj nije negirano pravno stanovište prvostepenog suda u pogledu građanskopravne odgovornosti tužene za štetu koja je podnosiocu ustavne žalbe prouzrokovana radnjama organa tužene, već nije priznato pravo na novčanu naknadu takve prouzrokovane štete, a iz razloga zastarelosti potraživanja .

Ustavni sud dalje ukazuje da se pravo iz člana 30. Ustava, sloboda kretanja iz člana 39. Ustava i pravo na utočište iz člana 57. Ustava ne mogu dovesti u vezi sa sadržinom osporene drugostepene presude, dok u pogledu istaknute povrede prava na rehabilaticiju i naknadu štete iz člana 35. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe povredu naveden ih prava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, te stoga ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge, a ni dokaze kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavn ih prava, potkrepljuje tvrdnja o nj ihovoj povredi.

Pored toga, u pogledu navoda ustavne žalbe da su podnosiocu osporen om odlukom povređena načela iz čl. 10, 21 , 22. i 199. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda ustavnih načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog ljudskog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić