Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu nematerijalne štete trajao je sedam i po godina, prvenstveno zbog neefikasnog i neažurnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije M iroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Mionice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na s ednici Veća održanoj 4. marta 2021 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22073/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Mionice je , 7. aprila 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22073/15.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao osam godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava u iznosu od 800 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22073/15, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. jula 2009. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog H. „ M.“ d.o.o. Beograd i drugot uženog „S. o .“ a.d. Beograd, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti i naruženosti, kao i pretrpljenog straha. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac, u svojstvu zaposlenog kod prvotuženog, doživeo 9. maja 2009. godine saobraćajnu nezgodu dok je prelazio pešački prelaz u Bulevaru despota Stefana u Beogradu, kada je na njega naletelo vozilo kojim je upravljala M.F; da je vozilo koje je pričinilo štetu osigurano kod drugotuženog osiguravajućeg društva. Predmet je zaveden pod brojem P. 10670/09.

Prvotuženi i drugotuženi su dostavili prvostepenom sudu odgovore na tužbu 1. oktobra, odnosno 8. oktobra 2009. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a predmet je zaveden pod brojem P. 54098/10.

Tužilac je na pripremnom ročištu za glavnu raspravu održanom 30. aprila 2010. godine povukao tužbu u odnosu na prvotuženog.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 12. februara 2013. godine doneo presudu P. 54098/10, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog „S. o .“ a.d. Beograd da mu isplati odgovarajuće novčane iznose na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, duševnih bolova za umanjenje opšteživotne aktivnosti i straha.

Parnične stranke su podnele žalbe protiv prvostepene presude 11. i 14. m arta 2013. godine, pa je Prvi osnovni sud u Beogradu u aprilu 2013. godine dostavio spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o redovnim pravnim lekovima.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7998/13 od 1. oktobra 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu, pa je vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu predmet na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud počinio bitnu povredu pravila postupka propisanu članom 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer pobijana presuda nema razloga o bitnim činjenicama, odnosno ti razlozi su nejasni i protivrečni; da su u ovom postupku data dva nalaza i mišljenja veštaka ortopedske struke dr. M.P. i dr. M.S. koja su oprečna u pogledu kvalifikacija telesnih povreda koje je tužilac zadobio, pa da prvostepeni sud nije dao razloge zašto je poklonio poverenje nalazu i mišljenju veštaka dr. M.S.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 22073/15. Prvi osnovni sud u Beogradu je 19. januara 2016. godine doneo presudu P. 22073/15, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ističući da je tuženi u vansudskom postupku 21. marta 2013. godine u celini isplatio tužiocu nematerijalnu štetu koju je pretrpeo u saobraćajnoj nezgodi.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je, nakon rasprave održane 15. septembra 2016. godine, doneo presudu Gž. 4462/2016 od 26. januara 2017. godine, kojom je delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti isplati iznos od 84.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. januara 2016. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac tokom prvostepenog ponovnog postupka osporavao nalaze i mišljenje veštaka dr. M.P. i dr. M.S. zbog njihove neusaglašenosti, pa da je na ročištu za glavnu raspravu održanom 2. decembra 2015. godine predložio novo veštačenje od strane Komisije sudskih veštaka medicinske struke; da prvostepeni sud nije odlučio o tom predlogu, zbog čega je Apelacioni sud u Beogradu otvorio raspravu u ovom predmetu i odredio veštačenje od strane navedene ustanove; da je nalazom i mišljenjem Komisije sudskih veštaka medicinske struke utvrđeno da je tužilac u saobraćajnoj nezgodi 9. maja 2009. godine zadobio više povreda koje su kvalifikovane kao lake telesne povrede, te da je pretrpeo nematerijalnu štetu u vidu fizičkih bolova, straha i duševnih bolova za umanjenje opšteživotne aktivnosti; da je tuženi isplatom od 21. marta 2013. godine, po oceni drugostepenog suda, u celini obeštetio tužioca za pretrpljene fizičke bolove i strah, dok ga je u procentu od 52% obeštetio za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti; da je iz tog razloga drugostepeni sud obavezao tuženog da isplati tužiocu preostali iznos za pomenuti vid nematerijalne štete.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari (30. aprila i 28. septembra 2010, 13. januara, 13. maja, 6. oktobra i 29. decembra 2011, 13. marta, 8. juna, 28. septembra i 4. decembra 2012 , 12. februara 2013, 2. decembra 2015. i 19. januara 2016. godine), od kojih je deset ročišta održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 6. oktobar 2011. i 8. jun 2012. godine nisu održana iz nepoznatih razloga, dok ročište zakazano za 29. decembar 2011. godine nije održano zbog dojave o postavljenoj bombi u zgradi suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao u najvećem delu ove parnice, bilo je propisano: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je određeno više veštaka, oni mogu podneti zajednički nalaz i mišljenje kad se u nalazu i mišljenju slažu, a da ako se u nalazu i mišljenju ne slažu, svaki veštak posebno iznosi svoj nalaz i mišljenje, pa da će se, ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze, ili ako je nalaz jednog ili više veštaka nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, obnoviti veštačenj e sa istim ili drugim veštacima i da će se, ako u mišljenju jednog ili više veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka, ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiti mišljenje drugih veštaka (član 259.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7998/13 od 1. oktobra 2015. godine primenjivao na predmetni parnični postupak, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da će stranka, ako ima primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka , dostaviti primedbe u pisanom obliku, u roku koji sud odredi za izjašnjavanje , pa da stranka može da angažuje stručnjaka ili drugog veštaka upisanog u registar sudskih veštaka, koji će da sačini primedbe na dostavljeni nalaz i mišljenje ili nov nalaz i mišljenje u pisanom obliku, te da će sud na ročištu da raspravi primedbe i pokuša ti da usaglasi n alaze i stručna mišljenja veštaka i da će sud, ako se na ročištu ne usaglase nalaz i stručna mišljenja veštaka, odnosno ako sud smatra da bitne činjenice nisu dovoljno raspravljene, odrediti novo veštačenje koje će da poveri drugom veštaku i o tome obavestiti stranke (član 271. stav 1, 2, 3. i 4.); da će sud, ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razlikuju ili ako je nalaz jednog ili više veštaka nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti nedostaci ne mogu da se otklone ponovnim saslušanjem veštaka ili se pojavi sumnja u pravilnost datog mišljenja, na predlog stranke da odredi novo veštačenje, u skladu sa članom 271. ovog zakona (član 273. stav 2.).

5. Analizirajući dužinu trajanja parnice sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 30. jula 2009. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4462/2016 od 26. januara 2017. godine. Iz navedenog proizlazi da je ova parnica radi na knade nematerijalne štete trajala sedam godina i šest meseci, što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da je ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahtev podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je osiguranik tuženog izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je podnosilac zadobio povrede i da li je podnosilac pretrpeo nematerijalnu štetu po svim vidovima za koje je tražio novčanu nadoknadu od tuženog osiguravajućeg društva. Polazeći od toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je u sprovedenom postupku izveo dokaze čitanjem mnogobrojne pisane dokumentacije, saslušanjem podnosioca ustavne žalbe i svedoka M.F, kao i dokaz veštačenja putem specijalista medicinske struke dr. M.P, dr. C.U. i dr. M.S. na okolnosti prirode povreda koje je podnosilac zadobio i vrste nematerijalne štete koju je u konkretnom slučaju pretrpeo . S tim u vezi, Ustavni sud je primetio da je predmetni parnični postupak bio dodatno usložnjen zbog činjenice da je dokaz veštačenjem izveden na predlog obe parnične stranke i da su dr. M.P. i dr. M.S. izradili nalaze i mišljenja u kojima su dali oprečne ocene o težini povreda podnosioca ustavne žalbe. Međutim, neophodnost izvođenja većeg broja dokaza i protivrečnost nalaza imenovanih veštaka u pogledu vrste nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, ne mogu predstavljati opravdane razloge za prekomerno dugo trajanje ove parnice, posebno imajući u vidu da je Prvi osnovni sud u Beogradu imao procesna ovlašćenja iz člana 259. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine da traži kontrolno veštačenje radi razjašnjenja spornih činjenica.

S obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi naknade nematerijalne štete koja je prouzrokovana u saobraćajnoj nesreći, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac imao nesumnjiv interes da se ovaj predmet okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončao parnični postupak.

Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ustavni sud je najpre konstatovao da je prvostepeni sud pokazao neefikasnost u fazi pripremanja glavne rasprave, imajući u vidu da je pripremno ročište u ovoj parnici zakazano nakon više od šest meseci od dana prijema odgovora na tužbu koji su dali tuženi. O nedelotvornom postupanju Prvog osnovnog suda u Beogradu govori i činjenica da je taj sud više puta zakazivao ročišta u vremenskim razmacima od četiri ili pet meseci, pri čemu u ovoj pravnoj stvari nije održano tri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P. 54098/10 od 12. februara 2013. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ne dajući razloge zašto je poklonio poverenje nalazu i mišljenju veštaka dr. M.S, a koje je bilo u nesaglasnosti sa nalazom veštaka dr. M.P. Ovakvo pogrešno postupanje prvostepenog suda je imalo za posledicu donošenje rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7998/13 od 1. oktobra 2015. godine, kojim je ukinuta navedena presuda i vraćen predmet Prvom osnovnom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje, a što je sve dovelo do prolongiranog trajanja ove parnice. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da postoji značajan doprinos i pomenutog drugostepenog suda prekomerno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, uzimajući u obzir da je ovaj žalbeni postupak trajao dve godine i šest meseci. Na kraju, Ustavni sud ukazuje da Prvi osnovni sud u Beogradu nije iskazao efikasnost ni u ponovnom postupku koji je rezultirao donošenjem presude P. 22073/15 od 19. januara 2016. godine. Ovo iz razloga što postupajući prvostepeni sud pre donošenja druge presude po tužbi podnosioca ustavne žalbe nije usaglasio različite nalaze i mišljenja veštaka medicinske struke, niti je odredio da se izvede dokaz novim veštačenjem, a na čemu je insistirao podnosilac. Ustavni sud je ocenio da se, zbog ovakvog procesnog propusta prvostepenog suda , nužno odužio i postupak po žalbi protiv navedene presude, s obzirom na to da je Apelacioni sud u Beogradu morao ponovo da otvori glavnu raspravu pre donošenja odluke o žalbi, a kojom je i pravnosnažno okončana ova parnica.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke, krećući se u granicama postavljenog zahteva, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti