Povreda prava na pristup sudu zbog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Odbacivanje revizije zbog neoznačene vrednosti predmeta spora predstavlja povredu prava na pristup sudu, jer stranka ne može snositi posledice propusta suda da je pozove da uredi tužbu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Jagode Vuković iz Sremskih Karlovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jagode Vuković i utvrđuje da je rešenje m Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1 226/10 od 14. aprila 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčen o odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1226/10 od 14. aprila 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5310/07 od 11. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jagoda Vuković iz Sremskih Karlovaca je 17. juna 2010. godine, preko punonoćnika Feđe Šotija, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 11. juna 2013. godine, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1226/10 od 14. aprila 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem odbačena revizija podnositeljke kao nedozvoljena; da u vreme podnošenja tužbe podnositeljka nije bila u obavezi da naznači vrednost predmeta spora, jer nije bio u pitanju imovinskopravni spor, već radnopravni, nastao povodom raspodele stanova; da se pobijanim rešenjem podnositeljki oduzima ono što je stekla u vreme podnošenja tužbe; da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je tužba podneta 18. decembra 2002. godine, a da je pravnosnažna presuda doneta tek 11. juna 2009. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i naloži Vrhovnom kasacionom sudu da u meritumu odluči o njenoj reviziji.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Novom Sadu je 20. aprila 2007. godine doneo presudu P. 4267/06, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da se ponište odluke stambene komisije tuženog Medicinskog fakultet a u Novom Sadu od 11. novembra 2002. godine i 29. novembra 2002. godine o davanju u zakup stana bliže opisanog u izreci zaposlenoj J. K, kao i da se obaveže tuženi da donese novu odluku o dodeli predmetnog stana.

Okružni sud u Novom Sadu je 11. juna 2009. godine, odlučujući o žalbi tužilje, doneo presudu Gž. 5310/07, kojom je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4267/06 od 20. aprila 2007. godine .

Tužilja je 23. jula 2009. godine izjavila reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5310/07 od 11. juna 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je 14. aprila 2010. godine doneo osporeno rešenje Rev. II 1226/10, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5310/07 od 11. juna 2009. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjuje na osnovu člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , broj 111/09), a s obzirom na to da je revizija izjavljena pre 29. decembra 2009. godine, Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može izjaviti; da je tužba radi poništaja odluke o dodeli stana podneta 18. decembra 2002. godine, a podneskom od 20. aprila 2005. godine tužba je preinačena, tako što je, pored postojećeg, postavljen i zahtev da se obaveže tuženi da donese novu odluku o dodeli stana; da vrednost predmeta spora nije označena ni u tužbi, niti je to učinjeno prilikom preinačenja tužbe, a nije određena ili plaćena sudska taksa; da se u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije ceni prema odredbama Zakona o parničnom postupku koje se važile na dan preinačenja tužbe, zbog čega se, u konkretnom slučaju, imaju primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koje su stupile na snagu 23. februara 2005. godine i koje su bile na snazi u vreme preinačenja tužbe; da bi spor koji je nastao povodom raspodele stanova, imao radnopravni karakter, ako je odluka o dodeli stana, na koji se odnosi tužbeni zahtev, u vezi sa radnopravnim statusom zaposlenog, kao učesnika postupka; da je i u parnicama iz radnih odnosa, saglasno članu 439. Zakona o parničnom postupku, dozvoljenost revizije ograničena na sporove o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da ukoliko predmet pravne zaštite u radnom sporu nije zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa , u pogledu prava na reviziju, primenjuju se odredbe o dozvoljenosti revizije iz člana 394. Zakona o parničnom postupku; da imajući ovo u vidu, bez obzira na to što se radi o takozvanom stambenom sporu iz radnog odnosa, imaju se primeniti opšta prvila o dozvoljenosti revizije iz člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji se odnose na imovinskopravne sporove sa nenovčanim tužbenim zahtevom; da u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako tužilac u tužbi, odnosno prilikom preinačenja tužbe nije označio vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse, revizija nije dozvoljena; da kako, u konkretnom slučaju, tužilja nije označila vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 i 31/09), pored ostalog, je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je pravo na pravično suđenje jedno složeno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, Ustavni sud ispituje postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi (pravo na pristup sudu, pravo na procesnu ravnopravnost i dr.), kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog materijalnog prava i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.

Budući da je osporenim revizijskim rešenjem konačno odlučeno u predmetnoj parnici, Ustavni sud je u postupku po ovoj ustavnoj žalbi ispitivao da li su razlozi zbog kojih je revizija podnositeljke odbačena kao nedozvoljena prihvatljivi sa stanovišta prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljenu , sa obrazloženjem da podnositeljka, kao tužilja, nije označila vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse

Prema stavu Ustavnog suda utvrđenom na sednici Suda održanoj 7. jula 2011. godine, ukoliko vrednost predmeta spora nije opredeljena u tužbi ni do zaključenja glavne rasprave, a ne može se utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, ili ako do zaključenja glavne rasprave tužilac nije označio vrednost predmeta spora ili je sud nije utvrdio, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora. Pri tome, Ustavni sud podseća da je članom 29. Zakona o sudskim taksama, pored ostalog, utvrđena obaveza suda da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost predmeta spora u postupku kontrole obračunate i naplaćene sudske takse.

Polazeći od navedenog, kao i činjenice da, u konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora kao radno-stambenog nije bila opredeljena u tužbi ni do zaključenja glavne rasprave, a nije se mogla utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, Ustavni sud nalazi da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda proizvoljno primenjeno procesno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Načelan stav o tome da podnosilac ne bi trebalo trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da mu naloži plaćanje iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora, izražen je i u presudi Evropskog suda za ljudska prava „Garzičić protiv Crne Gore“ od 21. septembra 2010. godine.

Na temelju svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1226/10 od 14. aprila 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome podnositeljka ukazuje da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, kao i značajem koji je predmet spora imao za podnositeljku ustavne žalbe, a što bi moglo predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu prava na suđenje u razumn om roku. Imajući u vidu navedeno, a posebno zahtev o kome Ustavni sud povodom izjavljene ustavne žalbe treba da odluči, Sud je zaključio da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu prava na suđenje u razumnom roku, pošto se njen zahtev odnosi o samo na poništaj osporenog revizijskog rešenja. Stoga se Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, nije posebno upuštao u ocenu ovog navoda.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava podnositeljke mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1226/10 od 14. aprila 2010. godine. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1226/10 od 14. aprila 2010. godine i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese n ovu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5310/07 od 11. juna 2009. godine.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević