Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe vlasnika stana za otkaz ugovora o zakupu zaštićenom zakupcu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu vlasnice stana koja je tražila iseljenje zaštićenog zakupca. Potvrđeno je stanovište redovnih sudova da omogućavanje stanovanja članu uže porodice (zetu) radi ostvarivanja prava na porodični život ne predstavlja osnov za otkaz ugovora o zakupu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2909/2011
03.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . V . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. V . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54044/10 od 17. marta 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 655/11 od 31. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. V . iz B . podnela je 29. juna 2011. godine, preko punomoćnika B . F, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54044/10 od 17. marta 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 655/11 od 31. marta 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom tj. neprimenjivanjem člana 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju na sporni odnos, za šta su, po njenom mišljenju, bili ispunjeni uslovi, budući da je tužena dozvolila korišćenje stana licima koja nisu navedena u rešenju koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana. Pored toga, za podnositeljku je neprihvatljivo pozivanje drugostepenog suda na član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnh sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), u situaciji kada je njoj, kako navodi, povređeno pravo na imovinu. Takođe ističe da prava vlasnika stanova niko ne štiti, dok "zaštićene podstanare" štite sudovi i sve međunarodne konvencije bez obzira na pozitivne zakonske propise . Predložila je da Ustavni sud usvoji žalbu i preinači osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54044/10 od 17. marta 2010. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje Z. V, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila otkaz ugovora i iseljenje tužene iz stana čiji je vlasnik, između ostalog, iz razloga što nije ispunjen uslov propisan članom 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 655/11 od 31. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda. U obrazloženju presude, drugostepeni sud je naveo da je u prvostepenom postupku, između ostalog, utvrđeno da je: tužilja vlasnik spornog stana koji koristi tužena zajedno sa ćerkom E.M, kao članom porodičnog domaćinstva, na osnovu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 3990/89 od 14. novembra 1989. godine koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana; da je zet tužene S.B. u periodu od 1995. do 2003. godine stan koristio i u istom živeo, iako je imao prijavljeno prebivalište na adresi stana svojih roditelja. Prema shvatanju Apelacionog suda, okolnost da je tužena, nakon što je njena kćerka dobila dete, dozvolila zetu da koristi stan, ne može predstavljati otkazni razlog u smislu člana 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju, jer korišćenje stana od strane zeta tužene u periodu od 1995. do 2003. godine, povodom zasnivanja porodice sa kćerkom tužene, predstavlja samo faktičko korišćenje stana bez sticanja svojstva člana porodičnog domaćinstva. Ukazujujući na to da pravo na zasnivanje porodice obuhvata i pravo na zajednički život supružnika i njihove dece u smislu člana 8. Evropske konvencije, Apelacioni sud je ocenio kao neosnovane žalbene navode tužilje da omogućavanje korišćenja stana u svojini građana članu uže porodice kćerke zakupca, koji nije naveden u ugovoru o korišćenju stana, predstavlja otkazni razlog u smislu navedene zakonske odredbe. Kako je sporni stan već opterećen "stanarskim pravom", to se, kako se dalje navodi u obrazloženju osporene presude, omogućavanje porodičnog života suprugu člana porodičnog domaćinstva zakupca i zaštita prava tužene na porodični život, ne može smatrati nesrazmernim mešanjem u pravo tužilje na imovinu u smislu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Prema nalaženju drugostepenog suda, bez uticaja je da li je zet tužene stan koristio u smislu kontinuiranog stanovanja ili povremeno, s obzirom na pravo člana porodičnog domaćinstva zakupca na zasnivanje porodice i pravo zakupca na porodični život sa svojom kćerkom, zetom i unukom.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, a da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Članom 8. Evropske konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju je utvrđeno: da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.); da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 9/85 - prečišćen tekst, 18/85 i 11/88 ), važećim u vreme donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana, stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom stana, u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu i da se članovima porodičnog domaćinstva, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, deca rođena u braku, van braka, ili usvojena, pastorčad, roditelji (otac, majka, očuh, maćeha i usvojilac), braća i sestre i lica koja je nosilac stanarskog prava dužan po zakonu da izdržava ili su ta lica dužna po zakonu da izdržavaju nosioca stanarskog prava, a koja zajedno sa njim stanuju (član 9. st. 1. i 2.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona (član 19. stav 1.).

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 44/96, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11 ) propisano je: da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju: bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava (član 9. stav 4.); da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako zakupac bez saglasnosti vlasnika stana koristi stan za obavljanje poslovne delatnosti, izdaje stan u podzakup ili dozvoli korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom (član 35. stav 1. tač. 1.); da članovi porodičnog domaćinstva zakupca društvenog stana imaju pravo da trajno koriste taj stan, pod uslovima iz ovog zakona (član 36. stav 1.); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana, od dana stupanja na snagu ovog zakon a nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona, a da vlasnik stana čiji se stan koristi na navedeni način ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omogući otkup tog stana po odredbama ovog zakona (član 40.).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu ovog prava obrazlaže tvrdnjom o pogrešnoj primeni tj. neprimenjivanju odredbe člana 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju na sporni odnos. S tim u vezi, Ustavni sud ponavlja da prilikom ispitivanja osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova i da na taj način postupa kao instancioni sud. Ovlašćenja Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi su da, sagledavajući postupak kao jedinstvenu celinu, oceni da li je podnosiocu bilo omogućeno pravično suđenje u smislu garancija procesne pravičnosti, što podrazumeva ispitivanje da li je konkretan sudski postupak bio vođen na način da su poštovana prava podnosioca na "jednakost oružja", pravo na obrazloženu sudsku odluku, pravo na pristup sudu itd. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada je tumačenje i primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, u konkretnom slučaju, treba da odgovori na pitanje da li je načinom na koji su redovni sudovi tumačili i primenili odredbe merodavnog materijalnog prava podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

U parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, između ostalog, odlučivalo se o osnovanosti podnositeljkinog zahteva za otkaz ugovora o korišćenju stana i iseljenju tužene iz razloga propisanih članom 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju. Kao sporno, postavilo se pitanje da li nastupio otkazni razlog propisan navedenom zakonskom odredbom okolnošću što je tužena dozvolila korišćenje stana licima koja nisu navedena u rešenju koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, konkretno zetu i unuci. Zaključak da navedena okolnost ne može predstavljati otkazni razlog iz člana 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju, drugostepeni sud je, pozivajući se na član 8. Evropske konvencije, obrazložio stanovištem o pravu tužene i njene kćerke kao člana porodičnog domaćinstva, na poštovanje porodičnog života, koje obuhvata kako pravo kćerke tužene na zasnivanje porodice i zajednički život supružnika i dece, tako i pravo tužene na porodični život sa kćerkom, zetom i unukom.

Polazeći od datog obrazloženja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je članom 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju sankcionisano ponašanje zakupca koji dozvoli korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom o zakupu, pravom zakupodavca da otkaže ugovor o zakupu stana. Navedena zakonska odredba ne pravi nikakav izuzetak s obzirom na svojstvo lica kojima je zakupac dozvolio korišćenje stana. S druge strane, član 8. stav 1. Evropske konvencije, kojim se jemči pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, obuhvata široko polje prava koja se preklapaju i koja su međusobno povezana, a koja se odnose na privatne aspekte svakodnevnog života, dok je pravo na osnivanje porodice utvrđeno članom 12. Evropske konvencije. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo na poštovanje porodičnog života u suštini obuhvata pravo članova porodice da žive zajedno i razvijaju međusobne odnose, pri čemu je postojanje porodičnog života faktičko pitanje koje se procenjuje u svakom konkretnom slučaju s obzirom na kvalitet ličnih veza između pojedinaca, tako da porodični život obuhvata i odnose i između dece i njihovih baka i deda (videti presudu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). Takođe, pravo na poštovanje porodičnog života koje uključuje i određene aspekte odnosa između članova porodice (uspostavljanje odnosa sa drugim licima) postoji i na osnovu prava na poštovanje privatnog života. Pored toga, navedena odredba člana 8. stav 1. Evropske konvencije obuhvata i pravo na poštovanje doma, pod čime se podrazumeva pravo na poštovanje postojećeg doma nekog lica. Nadalje, Ustavni sud podseća da je u svojoj Odluci Už-5084/11 od 17. januara 2013. godine, ukazujući na to da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, istakao da su redovni sudovi u sudskim postupcima dužni da štite prava i slobode zajemčene Konvencijom.

Polazeći od prethodno izloženog, te imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da se način na koji su redovni sudovi tumačili i primenili odredbu člana 35. stav 1. tačka 1) Zakona o stanovanju, stavljajući je u odnos prema pravima zaštićenim članom 8. stav 1. Evropske konvencije, ne može smatrati proizvoljnim na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim obrazloženje redovnih sudova da nije nastupio otkazni razlog predviđen pomenutom zakonskom odredbom činjenicom da je tužena, kao zakupac stana u svojini građana, omogućila korišćenje spornog stana najbližim članovima porodice njene kćerke, koja je član njenog porodičnog domaćinstva. Naime, po oceni Ustavnog suda, uskraćivanje prava na zajednički život sa članovima uže porodice članu porodičnog domaćinstva zakupca stana ne bi bilo prihvatljivo sa stanovišta prava koja se štite članom 8. stav 1. Evropske konvencije, posebno u situaciji kada ta lica stiču samo svojstvo faktičkog korisnika stana, a ne člana porodičnog domaćinstva zakupca. Ustavni sud takođe napominje da je stav, koji je po spornom pitanju zauzet u osporenoj drugostepenoj odluci, u skladu i sa praksom Vrhovnog suda Srbije (videti presudu Rev. 853/06 od 1. februara 2007. godine – „Bilten“ Okružnog suda u Beogradu broj 75/07). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje.

6. U pogledu navoda o povredi prava na imovinu, koje podnositeljka u suštini obrazlaže nemogućnošću da u punom obimu ostvari svojinska ovlašćenja na stanu čiji je vlasnik, Ustavni sud ističe da nije sporno da je podnositeljkino pravo na imovinu ograničeno pravom zakupa trećeg lica. Međutim, pomenuto ograničenje nije uspostavljeno osporenim presudama, već ranije, i pre donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana iz 1989. godine, budući da iz tog rešenja proizlazi da je suprug tužene bio prethodni nosilac stanarskog prava na spornom stanu. Ovo ograničenje podnositeljkinog prava svojine radi pružanja koristi drugom licu, bilo je u skladu sa ranijom stambenom politikom utemeljeno na socijalnim razlozima koji su imali legitiman cilj u opštem interesu. U ovom pravcu izjasnio se i Evropski sud za ljudska prava stanovištem da ograničenje svojine koje je izvršeno radi sprovođenja ekonomske, socijalne ili druge politike može biti u javnom interesu, čak i ako zajednica nema neposredne koristi, budući da ne koristi niti uživa oduzetu, odnosno ograničenu imovinu (videti presud e James protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske od 21. februara 1986. godine i Đokić protiv Bosne i Hercegovine od 4. maja 2010. godine).Međutim, i pored toga što je do ograničenja podnositeljkinog prava svojine došlo ranije, osporene presude su, s obzirom na predmet spora, za posledicu imale da to ograničenje bude produženo, odnosno da i dalje traje. Stoga, odbijanje zahteva podnositeljke da se otkaže ugovor o zakupu stana i naloži iseljenje zakupca, predstavlja ograničenje korišćenja imovine u smislu člana 58. stav 3. Ustava.

Dalje, Ustavni sud ističe da do dopuštenog ograničenja prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći samo u slučaju da su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 1) da je zasnovano na zakonu; 2) da ima legitiman cilj u opštem/javnom interesu i 3) da je postignuta pravična ravnoteža između opšteg/javnog interesa i zahteva za zaštitu interesa pojedinca.

Polazeći od ocene date u okviru razmatranja navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da su osporene presude zasnovane na merodavnom zakonu, pa je samim tim i ograničenje podnositeljkinog prava svojine u skladu sa zakonom.

U pogledu ispunjenosti drugog uslova, Ustavni sud smatra da je rešenje iz člana 35. stav 1. Zakona o stanovanju, koje predviđa da se otkaz ugovora o zakupu stana može dati samo zbog taksativno navedenih razloga, doneto s ciljem da se zadrže i zaštite stečena prava zakupaca koja su imali raniji nosioci stanarskog prava od mogućnosti da im od strane vlasnika bude uskraćeno korišćenje stanova bez posebnih razloga i u bilo kojim okolnostima, što po oceni Suda predstavlja legitiman cilj u opštem intersu sprovođenja socijalne politike države i rešavanja stambenih prilika i odnosa uspostavljenih u režimu stanarskih prava na stanovima u svojini građana, te zaštite prava lica koja se u tom položaju i dalje nalaze, čime se rukovodio i drugostepeni sud u osporenoj odluci.

U odgovoru na pitanje da li je ispunjen treći uslov, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud, poštujući ustavnu obavezu da štiti ljudska prava i slobode zajemčene Evropskom konvencijom, suprotstavljajući dva privatnopravna interesa, prednost dao pravu tužene iz člana 8. stav 1. Evropske konvencije nad podnositeljkinim pravom na imovinu, ocenivši da se konkretno ograničenje ne može smatrati nesrazmernim. Ova ocena drugostepenog suda je prihvatljiva za Ustavni sud sa stanovišta postizanja pravične ravnoteže između cilja u opštem interesu - zaštite prava zakupaca stanova u svojini građana, koji je u osnovi socijalnog karaktera i zahteva za zaštitu podnositeljkinog prava na imovinu. Po nalaženju Ustavnog suda, ograničenje podnositeljkinih vlasničkih prava u konkretnom slučaju je opravdano i nije narušena osetljiva ravnoteža između podnositeljkinog prava na imovinu i prava zakupca koja potpadaju pod član 8. stav 1. Evropske konvencije. Osim toga, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi, osim ukazivanja na položaj u kome se nalazi kao i ostali vlasnici stanova opterećenih pravom zakupa u korist trećih lica, ni na koji način nije predočila da dalje trajanje ranije uspostavljenog ograničenja njenih imovinskih prava za nju predstavlja prekomeran teret zbog ličnih, stambenih ili socijalnih prilika ili drugih razloga (o uzimanju u obzir ličnih prilika lica koje tvrdi da mu je povređeno pravo na imovinu prilikom ocene o ispunjenosti uslova proporcionalnosti videti presudu Scollo protiv Italije, od 28. septembra 1995. godine).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnositeljkis ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na imovinu.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

8. S obzirom na izneto , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe vlasnika stana za otkaz ugovora o zakupu zaštićenom zakupcu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti