Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Postupak se odnosio na povraćaj provizije, a kao glavni razlog za povredu prava navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojkana Grbovića iz Parmenca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vojkana Grbovića i utvrđuje da je u postupku koji je pred Opštinskim sudom u Čačku vođen u predmetu P. 1660/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojkan Grbović iz Parmenca podneo je Ustavnom sudu 4. marta 2008. godine ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Čačku vodio u predmetu P. 1660/07.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo: da je Opštinskom sudu u Čačku podneo tužbu protiv Agencije za promet nekretnina "Viza" iz Čačka, radi povraćaja provizije; da je sud doneo dve presude koje su ukinute; da je predmet bio «arhiviran kao završen krivicom sudije koji nije hteo da sudi predmet»; da se obratio pritužbom predsedniku Opštinskog suda u Čačku zbog sporosti suđenja. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud donese «odluku – presudu, po kojoj će obavezati državu Srbiju da tužiocu isplati iznos koji je tražen u tužbi, sa pripadajućom kamatom i troškovima postupka». Takođe, predlaže se da Ustavni sud "tužiocu dosudi naknadu za sve neprijatnosti koje je u toku postupka pretrpeo, na teret države Srbije".

U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da isti ne sadrži obavezne elemente propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), a posebno: jedinstveni matični broj podnosioca i naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode za koje se tvrdi da je povređeno. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), zatražio od podnosioca da uredi podnesak kako bi ovaj Sud mogao da postupa po njemu kao po ustavnoj žalbi.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnosilac je 17. juna 2008. godine dostavio uređenu ustavnu žalbu, u kojoj je naveo da mu je zbog sporosti u radu Opštinskog suda u Čačku povređeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku. Podnosilac je istakao zahtev da mu Ustavni sud "za deceniju mučenja i maltretiranja po srpskim sudovima odredi naknadu štete kao satisfakciju za dosadašnje postupanje".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P. 1660/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke po predmetnoj ustavnoj žalbi:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. novembra 2001. godine Opštinskom sudu u Čačku podneo tužbu protiv Agencije za promet nekretnina «Viza» iz Čačka, radi povraćaja provizije. U tužbi je navedeno: da je tužilac ovlastio tuženog da ga zastupa u postupku prodaje njegovog stana; da je tuženi posredovao u pronalaženju kupca sa kojim je tužilac zaključio predugovor o kupoprodaji nepokretnosti; da je tuženi od isplaćene kapare dobio iznos koji odgovara 3% vrednosti stana; da ugovor o kupoprodaji nije zaključen, jer kupac nije imao dovoljno novca da plati cenu određenu ugovorom; da je, uprkos tome, tužilac presudom tog suda u predmetu P. 762/99 obavezan da vrati kaparu, što je i učinio. Smatrajući da tuženi nema pravo da zadrži proviziju, jer nije došlo do zaključenja ugovora, tužilac je u tužbi predložio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos koji je primio na ime naknade za posredovanje.

Tuženi je osporio tužbeni zahtev i istakao da je sa tužiocem zaključio usmeni ugovor o posredovanju, prema kome je tužilac bio u obavezi da plati proviziju u momentu zaključenja predugovora. Tuženi je, takođe, istakao da do zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana nije došlo isključivo krivicom tužioca, koji nije poštovao odredbe ugovora o načinu isplate kupoprodajne cene.

Do donošenja prve prvostepene presude sud je zakazao šest, a održao tri ročišta za glavnu raspravu. Ročišta koja nisu održana sud je odložio iz sledećih razloga: radi izjašnjenja tužioca na odgovor na tužbu koji mu je uručen na ročištu, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za održavanje ročišta, te zbog nepostupanja tuženog po nalogu suda.

U ovom delu postupka sud je izveo dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke i doneo rešenje da se združe spisi predmeta tog suda P. 762/99, u postupku koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe radi povraćaja kapare.

Prvom prvostepenom presudom u ovom postupku P. 1341/01 od 8. maja 2002. godine - usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu vrati iznos od 1.200 DEM, sa domicilnom kamatom od dospelosti do isplate (stav I); odbijen je alternativni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da isplati tužiocu dinarsku protivvrednost iznosa od 1.200 DEM sa zakonskom zateznom kamatom (stav II); tuženi je obavezan da naknadi tužiocu troškove spora (stav III). U obrazloženju presude sud je izneo zaključak da se nije ostvario osnov po kome je tuženi primio proviziju, budući da nije došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana, te je stoga tuženi u obavezi da tužiocu vrati sporni iznos. Odbijanje "alternativnog" tužbenog zahteva sud je obrazložio time što je tužilac istakao dva tužbena zahteva, od kojih je prvi usvojen, "zbog čega se drugi tužbeni zahtev morao odbiti".

Tuženi je 17. juna 2002. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 1341/01 od 8. maja 2002. godine, u kojoj je naveo da je izvršio sve obaveze iz ugovora o posredovanju, zbog čega mu pripada pravo na proviziju, nezavisno od toga da li je došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana.

Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 762/02 od 20. avgusta 2002. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda u st. I i III izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tuženi tokom postupka i u žalbi istakao dokaze koji bi mogli dovesti do drugačije odluke, pa je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi da li su parnične stranke ugovorile isplatu provizije u vreme zaključenja predugovora, u kom slučaju tuženom pripada odgovarajuća naknada za izvršenje posredničke radnje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 1258/02, a do donošenja druge prvostepene presude sud je zakazao 17, a održao osam ročišta za glavnu raspravu. Na ročište zakazano za 13. januar 2003. godine nije pristupio tužilac, iako je njegov punomoćnik obavešten o datumu održavanja ročišta, pa je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Jedno ročište je odloženo na zahtev tuženog, jedno – zbog bolesti postupajućeg sudije, a ostala – zbog odbijanja veštaka da se izjasni o primedbama parničnih stranaka i da dostavi dopunski nalaz i mišljenje.

U ovom delu postupka sud je izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, saslušanjem dva svedoka, kao i saslušanjem vlasnika tužene agencije u svojstvu parnične stranke.

Drugom prvostepenom presudom u ovom postupku P. 1258/02 od 7. februara 2005. godine usvojen je precizirani tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu vrati iznos od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom. U obrazloženju navedene presude iznet je stav suda da tuženi ne može zadržati naknadu za posredovanje, jer stranke prilikom zaključivanja ugovora o posredovanju nisu izričito predvidele da posrednik ima pravo da zadrži proviziju nezavisno od zaključenja ugovora o kupoprodaji stana.

Protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 1258/02 od 7. februara 2005. godine tuženi je izjavio žalbu 7. marta 2005. godine, a protiv odluke o troškovima sadržane u navedenoj presudi žalbu je izjavio tužilac 3. marta 2005. godine. Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 421/05 od 7. aprila 2005. godine prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženom ne pripada ugovorena provizija, budući da nije došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji spornog stana. Međutim, ocenjeno je da prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, time što nije postupio po primedbama iz rešenja Gž. 762/02 od 20. avgusta 2002. godine. Navedeni propust suda imao je za posledicu nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je dovelo do pogrešne primene materijalnog prava. Naime, prvostepeni sud je propustio da utvrdi visinu naknade koja pripada tuženom za izvršene usluge, prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje važe za ugovor o delu.

Iako su spisi predmeta P. 1258/02 vraćeni Opštinskom sudu u Čačku 13. aprila 2005. godine, drugostepeno rešenje je dostavljeno parničnim strankama tek 24. oktobra 2005. godine, posle čega su spisi navedenog predmeta arhivirani – po naredbi predsednika veća od 8. decembra 2005. godine. Na insistiranje tužioca, u podnesku upućenom predsedniku Opštinskog suda u Čačku, postupak je nastavljen zakazivanjem ročišta za 19. septembar 2007. godine.

Do donošenja treće prvostepene presude u ovom postupku sud je zakazao pet, a održao samo jedno ročište za glavnu raspravu. Jedno ročište je odloženo zbog bolesti postupajućeg sudije, a ostala – zbog nemogućnosti da se tužiocu, na adresi navedenoj u tužbi, uruči poziv za ročište. Na ročištu koje je prethodilo zaključenju glavne rasprave sud je doneo rešenje da se poziv tužiocu za ročište istakne na oglasnu tablu suda. Nakon toga, sud je odustao od ponovnog izvođenja dokaza saslušanjem tužioca i usvojio predlog punomoćnika tužioca da se pročita već izvedeni dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Trećom prvostepenom presudom u ovom postupku P. 1660/07 od 22. aprila 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev i obavezan tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka. Opštinski sud u Čačku je u obrazloženju navedene presude istakao da na sporni odnos treba primeniti odredbu člana 814. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj posrednik ima pravo na određenu naknadu i ako njegovo nastojanje da se zaključi ugovor ostane bez rezultata. Sud je ocenio da tuženi ne snosi nikakvu odgovornost za to što ugovor o kupoprodaji spornog stana nije zaključen, iz čega je zaključio da tuženi ima pravo da zadrži ugovorenu i isplaćenu proviziju.

Protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 1660/07 od 22. aprila 2008. godine tužilac je izjavio žalbu 23. jula 2008. godine. Presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1423/08 od 3. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Čačku P. 1660/07 od 22. aprila 2008. godine. Navedena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 5. januara 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta sadržine navedenog Ustavom zajemčenog prava, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, a kojima je bilo propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1. do 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da kad stranka predloži izvođenje dokaza, dužna je da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza (član 153. stav 1.), da će sud odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku koji sud odredi i da će u tom slučaju sud, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova (stav 3.); da će u rešenju kojim se odmeravaju troškovi svedoka sud odrediti da se određeni iznos isplati iz položenog predujma, a ako predujam nije položen, naložiće stranci da određeni iznos plati svedoku u roku od osam dana, kao i da žalba protiv ovog rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (član 249. st. 2. i 3.); da će se u pogledu naknade troškova i nagrade veštaka shodno primenjivati odredbe člana 249. st. 2. i 3. ovog zakona (član 256. stav 2.).

Saglasno prelaznim odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.). Odredbama istog Zakona predviđeno je: da kad stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni su da o tome odmah obaveste sud (član 139. stav 1.), a ako oni to ne učine, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranku vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda (stav 2.) i da se dostavljanje smatra izvršenim po proteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda (stav 3.); da će sud s obzirom na sve okolnosti oceniti od kakvog je značaja što stranka nije došla na saslušanje ili što je uskratila iskaz (član 267. stav 2.); da je prvostepeni sud dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju (član 384. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica koje se odnose na navedeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 2. novembra 2001. godine podnošenjem tužbe, a da je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1423/08 od 3. decembra 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku tužioca 5. januara 2009. godine

Ustavni sud konstatuje da je period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, među kojima je i pravo svakoga da sud o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se prilikom utvrđivanja razumne dužine parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka.

U vezi sa dužinom sudskog postupka čija se opravdanost osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao sedam godina, dva meseca i tri dana, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, polazeći od toga da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja sudova koji vode postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da je pritužbom upućenom predsedniku prvostepenog suda podnosilac zahtevao da sud zakaže ročište u ovoj pravnoj stvari, budući da je posle ukidanja druge prvostepene presude podnosilac dobio obaveštenje u pisarnici suda da je predmet arhiviran. Ustavni sud je imao u vidu da je zbog izostanka podnosioca sa ročišta određeno mirovanje postupka - čime je postupak produžen za četiri meseca, ali da se zbog toga ne može zaključiti da je podnosilac bitno doprineo ukupnom trajanju predmetnog postupka. Ustavni sud, takođe, primećuje da je podnosilac najpre predložio izvođenje dokaza veštačenjem, da bi potom tražio da sud donese odluku o tužbenom zahtevu na osnovu slobodne ocene dokaza. Međutim, po oceni Ustavnog suda, stranke ne mogu biti odgovorne za vreme koje je sud utrošio na izvođenje pojedinih dokaza, jer bez obzira na načelo dispozicije u parničnom postupku, sud odlučuje o tome koje će dokaze izvesti kao bitne za donošenje odluke i koje dokazne predloge će prihvatiti,

Ustavni sud je mišljenja da predmetni spor nije bio posebno složen u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja, imajući u vidu da je sud najpre trebalo da utvrdi da li je među parničnim strankama bila ugovorena isplata naknade za posredovanje koja se vezivala za zaključenje predugovora ili ugovora o kupoprodaji, te da li tuženi snosi odgovornost za to što nije došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji tužiočevog stana.

Upravo polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je za neprimereno dugo trajanje postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Čačku, koji je zakazao 29, a održao samo 12 ročišta za glavnu raspravu. Ustavni sud je utvrdio da je pet ročišta odloženo zbog toga što je veštak odbio da se izjasni o primedbama stranaka i da dostavi dopunski nalaz dok tužilac ne izmiri troškove veštačenja. Polazeći od toga da je izvođenje dokaza veštačenjem određeno na predlog tužioca, sud je bio u obavezi da mu naloži da predujmi troškove veštačenja, saglasno odredbi člana 153. stav 1. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, te da odustane od izvođenja tog dokaza ako tužilac ne postupi po nalogu suda (stav 3. istog člana Zakona). Postupajući sud je, međutim, posle obavljenog veštačenja odložio pet ročišta ponavljajući nalog tužiocu da izmiri troškove veštačenja, umesto da postupi saglasno odredbi člana 256. stav 2, u vezi člana 249. stav 3. navedenog Zakona i donese rešenje kojim se nalaže tužiocu da uplati veštaku određeni iznos na ime troškova i nagrade za veštačenje. Imajući u vidu da žalba protiv navedenog rešenja ne zadržava izvršenje, kao i to da se ono moglo izvršiti prinudnim putem, u skladu sa zakonom, Ustavni sud ocenjuje neopravdanim odbijanje veštaka da dostavi dopunski nalaz i mišljenje, zbog čega je sud, da je delotvorno upravljao postupkom, takvo ponašanje veštaka morao sankcionisati.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da su u predmetnom postupku ukinute dve presude Opštinskog suda u Čačku od strane drugostepenog suda. Naime, propuštanje suda da utvrdi činjenice od značaja za odlučivanje o tužbenom zahtevu dovelo je do pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je ukinuta prva prvostepena presuda. Budući da Opštinski sud u Čačku u ponovnom postupku nije otklonio nedostatke na koje je ukazano u drugostepenom rešenju, druga po redu prvostepena presuda takođe je morala biti ukinuta. Međutim, dugo trajanje ovog dela postupka samo je delimično posledica propusta suda da postupi po primedbama iz rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. 421/05 od 7. aprila 2005. godine. Ustavni sud je utvrdio da je prvostepenom sudu trebalo više od šest meseci da dostavi strankama pismeni otpravak drugostepenog rešenja. Pored toga, umesto da zakaže ročište za glavnu raspravu posle ukidanja druge prvostepene presude, predsednik veća je 8. decembra 2005. godine dao naredbu da se spisi predmeta arhiviraju. Tek posle urgencije podnosioca ustavne žalbe upućene predsedniku suda 7. juna 2007. godine, okončan je period neaktivnosti do koga je došlo nedopustivom omaškom prvostepenog suda. Ustavni sud je konstatovao da sud ni u daljem toku postupka nije pokazao efikasnost, već je od zakazanih pet, održao samo ročište na kome je zaključio glavnu raspravu. Ostala ročišta odložena su zbog toga što tužiocu, zbog boravka u inostranstvu, na dotadašnjoj adresi nije mogao biti uručen poziv za ročište, a sud je uporno nastojao da ponovo izvede dokaz saslušanjem parničnih stranaka. Polazeći od toga da su Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine predviđene pravne posledice propuštanja stranke da prijavi promenu adrese (član 139. st. 2. i 3.), odnosno da dođe na saslušanje ili da iskaz (član 267. stav 2.), Ustavni sud je zaključio da to što je podnosilac ustavne žalbe kao parnična stranka bio nedostupan sudu izvesno vreme u toku postupka ne isključuje odgovornost suda za ukupno trajanje postupka (sličan stav zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava u predmetu Acikgoz v. Slovenia).

Imajući u vidu da je drugostepeni sud u toku predmetnog postupka doneo dva rešenja i jednu presudu, kao i to da je postupak donošenja tih odluka trajao nepunih sedam meseci, Ustavni sud ocenjuje da drugostepeni sud svojim postupanjem nije doprineo dugom trajanju postupka.

Na osnovu utvrđenih činjenica o toku navedenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da su propusti prvostepenog suda dva puta doveli do ukidanja presude i da taj sud nije preduzeo sve procesne mere da se postupak okonča bez odugovlačenja. Takođe, ocenjeno je da podnosilac svojim ponašanjem nije bitno doprineo ukupnom trajanju postupka, jer se period od nekoliko meseci ne može smatrati odlučujućim u situaciji kada je postupak trajao više od sedam godina. Ispitujući značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da odluka suda o zahtevu za povraćaj naknade za posredovanje nije mogla biti od egzistencijalnog značaja za podnosioca, pogotovo što se nije radilo o velikom novčanom iznosu.

Ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Čačku vodio u predmetu P. 1660/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti