Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je žalbu u sporu o isplati duga, smatrajući da redovni sudovi nisu proizvoljno ocenili dokaze. Podnosilac nije dokazao ustavnopravne razloge za povredu prava na imovinu i pravično suđenje, već je tražio instancionu kontrolu sudskih odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Živkovića iz Bavaništa, opština Kovin, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Gorana Živkovića izjavljena protiv presude Višeg suda u Smederevu P. 4/10 od 21. septembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2003/11 od 26. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Živković iz Bavaništa, opština Kovin, je 27. juna 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Smederevu P. 4/10 od 21. septembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2003/11 od 26. maja 2011. godine, zbog povrede ''člana 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima''.

U ustavnoj žalbi se navodi da sudovi u osporenim presudama nisu uvažili kao dokaz ugovor o priznanju duga, potpisan od strane zajmoprimca, kojim se ovaj obavezao da će jedan deo ukupne pozajmice od 390.000,00 evra, u visini od 150.000 evra,` vratiti u dogovorenom roku do 1. oktobra 2007. godine, čime su povredili ''član 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima kojim se garantuje pravo na mirno uživanje imovine''. Podnosilac ustavne žalbe je naveo i da je postupanjem nadležnih sudova ''Republika Srbija povredila član 6.''

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Višim sudom u Smederevu vodio parnični postupak po tužbi prvotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i drugotužioca Z. S. protiv tuženih S.Z. i Privrednog društva za ugostiteljstvo, promet robe i usluge ''SNOOPY PLUS'' D.O.O. Smederevo, radi isplate duga.

Osporenom presudom Višeg suda u Smederevu P. 4/10 od 21. septembra 2010. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je prvotuženi S.Z. obavezan da prvotužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 113.000,00 evra sa pripadajućom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti, dok je u stavu drugom izreke odbijen deo tužbenog zahteva kao razlika od iznosa traženog tužbenim zahtevom i dosuđenog iznosa, i to za iznos od 277.000,00 evra sa traženom kamatom. Trećim stavom izreke obavezan je prvotuženi da drugotužiocu isplati iznos od 30.000,00 evra, dok je četvrtim stavom izreke odbijen u celini tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na drugotuženo Privredno društvo za ugostiteljstvo, promet robe i usluge ''SNOOPY PLUS'' D.O.O. Smederevo. Petim stavom izreke obavezan je prvotuženi da prvotužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 417.186,00 dinara, a drugotužiocu iznos od 127.600,00 dinara u roku od 15 dana, dok su šestim stavom izreke prvostepene presude obavezani tužioci da na ime troškova parničnog postupka drugotuženom solidarno isplate iznos od 118.749,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2003/11 od 26. maja 2011. godine, u prvom stavu izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tuženi S.Z. obavezan da prvotužiocu isplati iznos od 63.000,00 evra sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti, zatim u stavu drugom, u stavu petom u odnosu na drugotužioca Z.S. i u delu stava šestog u odnosu na podnosioca, i u tom delu žalbe prvotužioca i prvotuženog su odbijene kao neosnovane, dok je drugim stavom izreke, prvostepena presuda ukinuta u preostalom delu stava prvog izreke koji se odnosi na isplatu iznosa od još 50.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom, kao i u delu stava petog izreke u odnosu na prvotužioca.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi u više navrata pozajmljivao novac od tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi izgradnje svog objekta – hotela u Smederevu u toku 2007. i 2008. godine, a pozajmljeni novac je delimično vratio; da u vezi pozajmljenih iznosa nisu sačinjavali priznanice, ali su 11. jula 2007. godine sastavili ugovor, overen pred Opštinskim sudom u Kovinu pod Ov. br. 4324/07 kojim je tuženi priznao da mu je dana 11. jula 2007. godine od strane tužioca na ime beskamatne pozajmice dat novac za završetak radova ugostiteljskog objekta na lokaciji u ''Godominskom polju'' na katastarskoj parceli broj 152/29 starog premera u iznosu od 150.000,00 evra; da se tuženi obavezao da novac vrati do 1. oktobra 2007. godine; da je u ovaj iznos uračunata i pozajmica od 30.000,00 evra koju je tuženi dobio od drugotužioca, a o čemu je sačinjena priznanica 20. januara 2006. godine, kao i iznos od 50.000,00 evra na ime robe koju je tuženi u decembru 2006. godine uzeo iz prodavnice tužioca koju nije platio, pa su se tužilac i tuženi dogovorili da se i taj iznos uračuna u pozajmicu tuženom; da je tužilac pozajmljivao novac i od trećih lica, kako bi pomogao tuženom, a koji je kasnije vratio iz sopstvenih sredstava – prihoda iz privatne radnje i kredita; da je tužilac iznos duga koji potražuje utvrdio na osnovu iznosa kredita koje je uzimalo njegovo preduzeće od banaka i ''po sećanju'', kako je izjavila supruga tužioca, te da, do zaključenja glavne rasprave, tužilac nije dostavio specifikaciju pozajmica na koju se inače pozivao; da je tuženi precizno naveo datume i iznose koje je pozajmljivao od tužioca, kao i stope mesečnih kamata, tako da zbir ovih pozajmica iznosi 63.000,00 evra; da tuženi nije sporio da je, pored toga, od drugotužioca Z.S. pozajmio iznos od 30.000,00 evra koji nije vratio, te da je od tužioca Gorana uzeo robu u decembru 2006. godine u vrednosti od 50.000,00 evra koju nije platio i koja vrednost je uračunata u iznos duga; da je tuženi isticao da se radi naplate ovog iznosa pred Privrednim sudom u Pančevu vodi postupak u predmetu Iv. 1451/09 između izvršnog poverioca STR ''Živković CO'' i izvršnog dužnika STR ''SNOOPY PLUS'' D.O.O, a čiji su vlasnici supruga tužioca i tuženi; da prvostepeni sud nije uzeo u obzir ove navode, niti je ocenio da li dug od 50.000,00 evra potiče iz poslovnog odnosa tužioca i tuženog kao fizičkih lica ili iz poslovnog odnosa navedenih trgovinskih radnji; da je tužilac dokazao da mu tuženi duguje iznos od 63.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, ali nije dokazao da mu duguje iznos od još 277.000,00 evra, jer niti je dostavio svoju specifikaciju o pozajmicama tuženom, niti je dokazao da je sva sredstva koja je dobio ugovorima o kreditu pozajmio tuženom, zbog čega je prvostepena presuda potvrđena u delu stava prvog izreke za iznos od 63.000,00 evra, kao i u stavu drugom izreke, dok je ukinuta u delu koji se odnosi na isplatu iznosa od još 50.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, pa je eventualnu povredu ili uskraćivanje prava, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je, na opisani način, osporenim presudama povređeno, pre svega, pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i pravo iz ''člana 6.'', pri čemu povredu ovih prava obrazlaže navodima da sudovi nisu uvažili kao dokaz ugovor o priznanju duga, potpisan od strane zajmoprimca kojim se on obavezao da će jedan deo pozajmice u visini od 150.000,00 evra vratiti u dogovorenom roku do 1. oktobra 2007. godine.

Iz takve sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se povreda ''člana 6.'', u suštini odnosi na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Međutim, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo od stranaka predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na predlaganje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni.

Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, prvotuženi je u više navrata pozajmljivao novac od prvotužioca koji nije u celini vratio, iako ta obaveza proizlazi iz odredbe člana 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) koja propisuje da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Apelacioni sud u Beogradu je izneo dovoljno obrazložene razloge zbog kojih smatra da je osnovan zahtev prvotužioca za isplatu dosuđenog iznosa od 63.000,00 evra, kao i razloge za ukidanje prvostepene odluke u pogledu iznosa duga od još 50.000,00 evra, ocenjujući da je ostalo nejasno iz kog pravnog odnosa zapravo potiče ovaj dug.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan, instanciono viši sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje privatnopravnih imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti