Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Višeg suda. Proizvoljno je tumačenje suda da je za štetu nastalu pre 2012. godine trebalo tužiti Republički fond PIO, a ne tada nadležni Vojni fond.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2916/2016
18.04.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz P . kod Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2347/15 od 11. februara 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2347/15 od 11. februara 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59416/10 od 8. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz P . kod Novog Sada je , 8. aprila 2016. godine, preko punomoćnika Ž . O , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2347/15 od 11. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je tužbu protiv Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika podneo 2010. godine , da je prvostepeni parnični sud 2011. godine odlučio o istaknutom zahtevu, obavezujući tuženog da mu naknadi pričinjenu materijalnu štetu, da je tek nakon toga, odnosno 1. januara 2012. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje od tuženog fonda preuzeo poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja, ali da je drugostepeni sud odbacio žalbu pravnog sledbenika tuženog kao nedozvoljenu, dok je neblagovremenu žalbu tuženog usvojio i preinačio prvostepenu presudu . Podnosilac smatra da je, u konkretnoj pravnoj situaciji, Viši sud u Novom Sadu trebalo da ukine prvostepenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak kako bi on mogao da, u skladu sa izmenama merodavnog zakona, precizira tužb u, označavanjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje kao tuženog, ukazujući da je na taj način, ali u drugom predmetu, postupio isti drugostepeni parnični sud. Od Ustavnog suda, između ostalog, traženo je da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu, te pravo na naknadu nematerijalne štete .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59416/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 20. decembra 2010. godine tužbu protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade materijalne štete, nastale isplatom manjih iznosa penzije od pripadajućih u periodu od 1. januara 2008. do 31. oktobra 2010. godine, isplati opredeljeni novčani iznos. U odgovoru na tužbu, tuženi je tražio da se parnični sud oglasi apsolutno nenadležnim i da odbaci tužbu tužioca, a ukoliko sud odluči da postupa, da odbije kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, jer je tuženi u posmatranom periodu tužiocu isplaćivao iznose penzije u skladu sa rešenjima kojima su ti iznosi i određeni, usled čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59416/10 od 8. decembra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika obavezan da mu isplati potraživani iznos od 173.000,00 dinara na ime naknade materijalne štete.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje je, dopisom od 25. januara 2012. godine, obavestio prvostepeni parnični sud da je taj fond pravni sledbenik tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na osnovu odredbe člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te da stupa u parnicu na mesto tuženog . Istim podneskom osporen je tužbeni zahtev tužioca, uz obrazloženje da se povećanje penzija od 25. januara 2008. godine, koje je izvršeno ostalim penzionerima, ne primenjuje i na vojne penzionere, u koje spada i tužilac.

Nakon što mu je 9. marta 2012. godine dostavljen primerak prvostepene presude, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje je 14. marta 2012. godine izjavio žalbu, uglavnom ponavljajući argumentaciju iz dopisa od 25. januara 2012. godine.

U postupku po žalbi, Viši sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 1773/14 od 3. juna 2015. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, navodeći da u spisima predmeta ne postoji dokaz da je prvostepena presuda dostavljena tuženom Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, već samo Republičkom fond u za penzijsko i invalidsko osiguranje , koji se, nakon zaključenja glavne rasprave, legitimisao kao pravni sledbenik tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Imajući u vidu navedeno, kako je to istaknuto u označenom rešenju, prvostepeni sud treba pobijanu presudu da dostavi Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, a da nakon toga spise ponovo dostavi drugostepenom sudu radi daljeg postupanja. U spisima predmeta nema dokaza da je označeno rešenje dostavljeno tužiocu.

Po dostavljanju prvostepene presude, Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika je 17. jula 2015. godine izjavio žalbu, u kojoj je istakao da je pogrešno parnični sud utvrdio da su tužiocu isplaćivani manji iznosi penzije od pripadajućih, detaljno obrazlažući svoj stav da se povećanje penzija od 25. januara 2008. godine ne odnosi na vojne penzionere.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2374/15 od 11. februara 2016. godine, u stavu prvom izreke , odbačena je kao nedozvoljena žalba Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59416/19 od 8. decembra 2011. godine, dok je, u stavu drugom izreke , žalba tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika usvojena, te je označena prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika obaveže da mu isplati opredeljeni novčani iznos.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je da žalba Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje nije dozvoljena, jer ju je izjavilo lice koje nije stranka u postupku, usled čega je i odbačena. Takođe, navedeno je da tuženi Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika nije pasivno legitimisa budući da je obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, a ne Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, bila da usklađivanje penzija koje je, njegovim aktom od 25. januara 2008. godine, izvršeno ostalim osiguranicima, izvrši u istom procentu i korisnicima vojnih penzija , jer su i vojni osiguranici, počev od 1. januara 2008. godine, uključeni u opšti sistem penzijskog i invalidskog osiguranja. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je Viši sud u Novom Sadu izneti stav zauzeo primenom odredaba člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine i člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Slu žbeni glasnik RS“, broj 101/10).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe zakona i drugih propisa :

Odredbama člana 261. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je određeno da se penzije usklađuju u odnosu na plate profesionalnih vojnika i da p ropise o usklađivanju penzija na osnovu ovog člana donosi savezni ministar za odbranu. Navedene zakonske odredbe prestale su da važe na osnovu odredbe člana 197. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 116/07) , koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine.

Uredbom o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, br. 36/94, 42/02 i 23/09) bilo je propisano: da svojstvo vojnog osiguranika utvrđuje fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na osnovu prijave o osiguranju, podnesene po propisima o matičnoj evidenciji (član 2. stav 1.); da je korisnik prava određenih po Zakonu dužan da fondu prijavi svaku promenu nastalu u vezi sa ličnošću ili okolnostima koje utiču na sticanje, korišćenje ili obim tih prava (član 11. stav 1.).

Odredbama Uredbe o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, broj 36/94) bilo je propisano da Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika vrši isplatu penzija i drugih novčanih davanja i njihovo usklađivanje sa Zakonom i propisima donesenim na osnovu Zakona (član 4. tačka 4)); da se sredstva Fonda, između ostalog, koriste za isplatu penzija i drugih obaveza iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika (član 20. stav 1. tačka 1)). Navedena uredba prestala je da važi stupanjem na snagu Uredbe o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, objavljenoj u „Službenom glasniku RS“, broj 102/11, kojom je, pored ostalog, propisano da je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kojem se ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja vojnih osiguranika i obezbeđuju sredstva za zdravstveno osiguranje i materijalno obezbeđenje korisnika prava u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje vojnih osiguranika, kao i da je Fond nosilac prava, obaveza i odgovornosti u pravnom prometu u odnosu na sredstva za finansiranje zdravstvenog osiguranja i materijalnog obezbeđenja kojima raspolaže (član 3. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10) propisano je da se usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje.

Odredbama člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 101/10) propisano je: da će poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja kao i poslove finansijskog poslovanja koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na dan 1. januara 2012. godine preuzeti Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (stav 1.); da se obezbeđivanje i sprovođenje penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, u odnosu na prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja odnosi na pravo na penziju, pravo na dodatak za pomoć i negu i pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, kao i da se pravom iz penzijskog i invalidskog osiguranja smatra i pravo na naknadu pogrebnih troškova (stav 2.); da će danom preuzimanja poslova obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzeti imovinu, obaveze i zaposlene od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja (stav 3.); da će se obim i način preuzimanja iz stava 3. ovog člana bliže urediti aktom Vlade u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 4.); da se, izuzetno od stava 3. ovog člana, preuzimanje ne odnosi na obaveze dospelih a neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija, po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, utvrđenih u članu 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07 i 88/09), a nastalih do stupanja na snagu ovog zakona, za koje će se sredstva obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom i posebnim aktom Vlade (stav 5.).

Uredbom o obimu i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 97/11) propisano je: da se ovom uredbom uređuje obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u delu koji se odnosi na penzijsko i invalidsko osiguranje, u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 1. stav 1.); da će, izuzetno od poslova penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond PIO obavljati administrativno-tehničke poslove u vezi sa sudskim predmetima po osnovu dospelih neizmirenih novčanih potraživanja vojnih korisnika, nastalih po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, i voditi posebnu evidenciju o sredstvima neophodnim za namirenje po osnovu prinudne naplate predmetnog duga, koja će mu biti blagovremeno obezbeđena (član 1. stav 2.); da su obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih iz člana 1. stav 1. ove uredbe utvrđeni Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 4.).

Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 15. decembra 2011. godine, određeno je: da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzima od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika poslove ostvarivanja i korišćenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, propisane članom 79. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzi jskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 101/10), osim obaveza propisanih članom 79. stav 5. tog zakona (tačka 1.); da se nastale, dospele a neizmirene obaveze po vojnim propisima do stupanja na snagu Zakona ne mogu namirivati iz sredst ava Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje niti sa razdela Ministarstva odbrane (tačka 1. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava zasniva na tvrdnji da je Viši sud u Novom Sadu proizvoljno primenio merodavno pravo na njegovu štetu, kada je odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je Viši sud u Novom Sadu proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je u predmetnom parničnom postupku, u tužbi podne toj 2010. godine podnosilac kao tuženog označio Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kao i da je presudom iz 2011. godine taj fond obavezan da naknadi štetu koju je, nezakonitim radom, pričinio podnosiocu, te da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje obavestio parnični sud o pravnom sledbeništvu (nastalom po okončanju prvostepenog postupka), a nakon toga i izjavio žalbu protiv ove presude. Nadalje, Ustavni sud je konstatova o da je osporenom presudom tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete pričinjene u periodu od 1. januara 2008. do 31. jula 2011. godine pravnosnažno odbijen jer je Viši sud u Novom Sadu ocenio da Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika nije mogao, u konkretnom slučaju, da bude tužen, jer je štetu tužiocu pričinio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, na kojom je, počev od 1. januara 2008. godine, bilo da usklađuje penzije (vrši povećanja penzija) svim penzionerima, pa i vojnim, na jednak način i istom dinamikom. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Novom Sadu, sledom svog stava da je tužba morala da bude podneta (2010. godine) protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, odbacio žalbu tog fonda koju je on izjavio kao pravni sledbenik tuženog.

U vezi sa navedenim , Ustavni sud je, najpre, konstatovao da su, stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Srbije, prestale da važe odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojima je bilo određeno da se penzije vojnih osiguranika usklađuju u odnosu na plate profesionalnih vojnika i da propise o usklađivanju penzija na osnovu ovog člana donosi savezni ministar za odbranu (član 261.). Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je odredbom člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije stvorena obaveza nadležnog fonda da, po službenoj dužnosti, iznose penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i onih ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje p enzijsko i invalidsko osiguranje. Pitanje nadležnosti fonda u pogledu isplate penzija i drugih novčanih davanja i njihovo usklađivanje sa vojnim zakonom i propisima donesenim na osnovu tog zakona bilo je uređeno odgovarajućim podzakonskim aktom, uredbom, prema kojoj je ove poslove obavljao Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Nadalje, Ustavni sud ukazuje na to da je, na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, počev od 1. januara 2012. godine preuzeo poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci. Istovremeno, preuzeti su imovina, obaveze i zaposleni, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, a koje je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika do tog dana obavljao na osnovu Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, b r. 36/94, 42/02 i 23/09). Novom uredbom o vojnom socijalnom fondu (Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika) ovaj fond je ostao nadležan samo za ostvarivanje prava ovih lica iz oblasti obaveznog zdravstvenog osiguranja, te je u odnosu samo na sredstva za finansiranje zdravstvenog osiguranja ostao u pravnom prometu nosilac prava, obaveza i odgovornosti. Tako, iako Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika nije prestao da postoji izmenama pozitivnih propisa, deo njegovih dotadašnjih nadležnosti i obaveza (poslovi penzijskog i invalidskog osiguranja) su 1. januara 2012. godine prešli na drugo pravno lice – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Primenjujući izneto, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Višeg sud u Novom Sadu da je tužba u predmetnom parničnom postupku, koja je podneta 2010. godine, morala da bude podneta protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer je na njega još 2008. godine prešla obaveza da vrši usklađivanje iznosa penzija za sve osiguranike (i vojne), nije zasnovan o na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavn ih prav nih propisa, već na proizvoljnoj primeni materijalnog prava, a na štetu podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Novom Sadu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku ponovo odluči o žalb ama izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59416/10 od 8. decembra 20 11. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje, te poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 2898/2014: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog nenadležnosti penzijskog fonda za stare dugove vojnih penzionera
• Už 5394/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu vojnih penzionera
• Už 5372/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 7917/2016: Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene procesnih pravila