Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe protiv odluka o prestanku prava na tuđu negu i pomoć

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao neosnovanu. Podnosilac je osporavao odluke o prestanku prava na novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć, ali sudovi su odluku zasnovali na nalazu veštaka o poboljšanju zdravstvenog stanja, što nije ustavnopravno pitanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2917/2011
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Kljajića iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miroslava Kljajića izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo 08-02/1 broj 182.4.1-431/09 D-9632 od 18. juna 2009. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 432836 od 9. novembra 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu II-4 U. 15079/10 (2009) od 12. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Kljajić iz Vrnjačke Banje je 29. juna 2011. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo 08-02/1 broj 182.4.1-431/09 D-9632 od 18. juna 2009. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 432836 od 9. novembra 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu II-4 U. 15079/10 (2009) od 12. maja 2011. godine, zbog povrede prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava Republike Srbije, prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno „da su upravni organi i sud podnosioca ustavne žalbe lišili prava na zdravstvenu, socijalnu zaštitu i prava iz penzijskog osiguranja, a koja prava su mu zajemčena Ustavom“.

Od Ustavnog suda zahteva da poništi osporena akta i naloži da se o njegovom pravu na tuđu negu i pomoć odluči u skladu sa zakonom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo 08-02/1 broj 182.4.1-431/09 D-9632 od 18. juna 2009. godine podnosiocu zahteva, ovde podnosiocu ustavne žalbe, nije priznato pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu, jer ne postoji potreba za pomoć i negu od strane drugog lica.

Osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 432836 od 9. novembra 2009. godine odbijena je žalba tužioca, ovde podnosioca, izjavljena protiv rešenja prvostepenog upravnog organa kojim je utvrđen prestanak prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, nakon što je na kontrolnom pregledu utvrđeno da kod njega ne postoji potreba za pomoći i negom od strane drugog lica.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu II-4 U. 15079/10 (2009) od 12. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u predmetu novčane naknade za pomoć i negu drugog lica. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je drugostepeni organ pravilno odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa; da nije bilo povreda pravila postupka i da je potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primenjeno materijalno pravo; da prema zdravstvenom stanju tužioca ne postoji potreba za pomoći i negom iz člana 244. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03...63/06), a prema uslovima iz člana 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 52/96); da se na osnovu celokupne medicinske dokumentacije tužioca drugostepeni organ veštačenja u svom Nalazu, oceni i mišljenju broj 1116 od 16. oktobra 2009. godine izjasnio da je saglasan sa Nalazom, ocenom i mišljenjem prvostepenog organa veštačenja broj 1275 od 15. maja 2009. godine, prema kome kod tužioca ne postoji potreba za negom i pomoći od strane drugog lica; da je pravilno utvrđeno da tužiocu, usled poboljšanja zdravstvenog stanja, ne pripada pravo iz člana 244. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i da nisu ispunjeni uslovi za ostvarivanje tog prava propisani odredbama članova 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim aktima donetim u upravnom postupku i upravnom sporu povređena prava na zdravstvenu zaštitu i penzijsko osiguranje iz čl. 68. i 70. Ustava. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi ukazivali na to da su osporene odluke dovele do povrede naznačenih prava, s obzirom da je utvrđeno da podnosiocu usled poboljšanja zdravstvenog stanja ne pripada pravo iz člana 244. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i da nisu ispunjeni uslovi za ostvarivanje tog prava propisani odredbama članova 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Kada je reč o ukazivanju podnosioca ustavne žalbe na povredu prava iz člana 69. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da mu je osporenim aktima povređeno pravo na socijalnu zaštitu, već da navodi podnosioca ustavne žalbe predstavljaju izraz njegovog subjektivnog shvatanja o tome kako su upravni organi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo, jer je trebalo da utvrde da on i dalje ispunjava uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da odlučujući o podnetoj ustavnoj žalbi postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove i da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje povrede Ustavom zajemčenih prava i ispituje da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, kao i da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno koje drugo ustavno pravo. U vezi sa tim, Ustavni sud je konstatovao da u konkretnoj ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenim aktima povređeno pravo na penzijsko osiguranje.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe protiv odluka o prestanku prava na tuđu negu i pomoć

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti