Ustavna žalba protiv naređenja o hitnoj meri zabrane prilaska žrtvi nasilja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu protiv policijskog naređenja kojim je izrečena hitna mera zabrane prilaska zbog nasilja u porodici. Ograničenje slobode kretanja je bilo zakonito, srazmerno i imalo je legitiman cilj zaštite žrtve, čime nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . B . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. B . izjavljena protiv naređenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine zbog povrede prava na slobodu kretanja , iz člana 39. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Čačka podnela je Ustavnom sudu, 9. marta 2018. godine, preko punomoćnika I. Ć, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv naređenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 36, člana 34. stav 3. i člana 39. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da se „osporeno naređenje zasniva isključivo na svojevoljnoj proceni nadležnog policijskog službenika, bez ikakvih razloga o odlučnim činjenicama i isto je doneto bez bilo kakvog obrazloženja“;

- da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 36. Usta va, jer protiv osporenog naređenja nije imala mogućnost izjavljivanja žalbe;

- da je „osporeno naređenje doneto na osnovu protivpravnog prejudiciranj a krivice, bez pravnosnažne sudsk e odluke, te je samim tim izricanje hitne mere prema podnositeljki ustavne žalbe nedozvoljeno i protivustavno, jer ista nije oglašena krivom pravnosnažnom odlukom suda, niti je njena krivica utvrđena nakon pravnosnažno sprovedenog sudskog postupka“;

- da je u konkretnom slučaju „jasno da naređenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija polici je – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine nije zasnovano ni na jednom od razloga navedenih u članu 39. stav 2. Ustava, jer je hitna mera zabrane prilaska podnositeljki ustavne žalbe izrečena u fazi kada krivični postupak još nije započet, niti se slobodnim kretanjem podnositeljke stvara opasnost po širenje zaraznih bolesti i ugrožavanja javnog reda i mira i bezbednosti Republike Srbije, to je dejstvom izrečene i sprovedene hitne mere zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj direktno povređeno ustavno pravo podnositeljke žalbe da se slobodno kreće bilo gde na teritoriji Republike Srbije“.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prav a, te da poništi osporeno naređenje i nadoknadi nematerijalnu štetu podnositeljku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta Kt. 81/18 Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi i spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu Pu. 57/18, utvrdio:

- da iz zapisnika Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – PU Užice – PI Požega o prijemu krivične prijave Ku. 181/18 proizlazi da je B . B . 7. februara 2018. godine u 17h 45min, kao oštećeni, podneo krivičnu prijavu protiv M. B, ovde podnositeljke ustavne žalbe, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika („ Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09);

- da je osumnjičena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, saslušana 8. februara 2018. godine u prostorijama Policijske stanice u Požegi, zbog napred navedenog krivičnog dela;

- da je aktom Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega br. 57/18 od 8. februara 2018. godine izvršena procena rizika M. B , te da je od 22 stavke, dat pozitivan odgovor na stavku 9 (preti žrtvi i članovima njene porodice), stavku 10 (razvod u toku), stavku 11 (sukob oko održavanja odnosa sa detetom/decom), stavku 14 (deca su direktne ili indirek tne žrtve), kao i stavku 19 (raskid intimne veze); takođe, dat je delimičan pozitivan odgovor na stavku 15 (ranije ponašanje mogućeg učinioca u odnosu na žrtvu) – proganjanje da, uznemiravanje da, ljubomora ne ; nadležni policijski službenik je u aktu procenio da rizik od neposredne opasnosti od nasilja u porodici postoji;

- da je osporenim naređenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine prema podnositeljki ustavne žalbe izrečena hitna mera privremene zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj u trajanju od 48 časova sa početkom od 8. februara 2018. godine u 15h 50min, na osnovu procene rizika broj 57 ; takođe, iz naređenja proizlazi da je podnositeljka dužna da se po isteku hitne mere javi nadležnom policijskom službeniku koji je istu izrekao u PU/PS Užice/Požega dana 10. februara 2018. godine u 15h 50min ;

- da iz službene beleške Policijske stanice u Požegi Ku. 181/18 od 8. februara 2018. godine proizlazi da je „sa B. M . obavljen razgovor gde je ista iznela svoje izjašnjenje o čemu je sačinjen zapisnik ; izvršena je procena rizika i M. je uručeno naređenje o izricanju hitne mere privremene zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj ; o događaju je obavešten Centar za socijalni rad u Požegi, tačnije dežurni radnik M . M ; o događaju je obavešten i pomoćnik komandira PI Požega J. M , a žrtva B. B . je p ismenim putem obavešten o izrečenoj hitnoj meri koja je određena mogućem učiniocu B . M .“, kako je to u samoj belešci navedeno;

- da je u službenoj belešci Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi Npt. 22/18 od 9. februara 2018. godine navedeno da „nakon proučavanja prikupljenih obaveštenja i vrednovanja procene policijskih službenika, a naročito imajući u vida da žrtva B. B . prijavljuje nasilje izvršeno 2015. godine i događaj od 21. januara 2018. godine nakon što je proteklo 18 dana, da je prijavljeni nasilnik u vezi istog događaja od 8. februara 2018. godine podneo prijavu PS Požega istog dana zbog protivpravnog ponašanja žrtve B . B . i da bivši supružnici žive u različitim mestima, a viđaju se samo prilikom preuzimanja deteta, nisam našao da postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici od strane M. B . prema žrtvi – B . B, zbog čega nije predloženo produženje hitnih mera izrečenih naredbom PS Požega broj 57/ 2018 od 8. februara 2018. godine“;

- da je B. B . 10. avgusta 2018. godine podneo dopunu krivične prijave;

- da je podnositeljka u svojstvu osumnjičene saslušana 9. oktobra 2018. godine u postupku koji se vodi u predmetu Kt. 81/18 Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi, a B. B . je ispitan u svojstvu svedoka 7. novembra 2018. godine;

- da je Osnovno javno tužilaštvo 19. februara 2019. godine uputilo poziv K.M. da u svojstvu svedoka pristupi u prostorije Osnovnog javnog tužilaštva 14. marta 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 2.).

Članom 39. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (stav 1.); da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbije mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (stav 2.).

Odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici ("Službeni glasnik RS", broj 94/16) propisano je: da se ovim zakonom uređuje sprečavanje nasilja u porodici i postupanje državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i da se ovaj zakon ne primenjuje na maloletna lica koja učine nasilje u porodici (član 1.); da je cilj ovog zakona da na opšti i jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorno sprečavanje nasilja u porodici i hitnu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici (član 2.); da se procena rizika zasniva na dostupnim obaveštenjima i odvija se u što kraćem roku (član 16. stav 1.); da ako posle procene rizika ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, nadležni policijski službenik donosi naređenje kojim izriče hitnu meru učiniocu koji je doveden u nadležnu organizacionu jedinicu policije (član 15. stav 1.), da su hitne mere – mera privre menog udaljenja učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj, da se naređenjem mogu izreći obe hitne mere , da nadležni policijski službenik dostavlja naređenje, odmah posle njegovog uručenja, osnovnom javnom tužiocu na čijem području se nalazi prebivalište, odnosno boravište žrtve, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju, a žrtva nasilja pismeno se obaveštava o vrsti hitne mere koja je izrečena (član 17. st. 1, 2, 3. i 6.); da posle prijema obaveštenja, procene rizika i naređenja, osnovni javni tužilac proučava obaveštenja i vrednuje procenu rizika nadležnog policijskog službenika , da ako posle toga ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, dužan je da sudu podnese predlog da se hitna mera produži, u roku od 24 časa od časa uručenja naređenja licu kome je izrečena hitna mera, da uz predlog, osnovni javni tužilac dostavlja sudu i procenu rizika nadležnog policijskog službenika, svoje vrednovanje njegove procene rizika i druge dokaze koji ukazuju na neposrednu opasnost od nasilja u porodici (član 18. st. 1. do 3.); da se predlog da se hitna mera produži podnosi osnovnom sudu na čijem području se nalazi prebivalište, odnosno boravište žrtve, a o predlogu odlučuje sudija pojedinac (član 19. stav 1.); da osnovni javni tužilac i lice kome je izrečena hitna mera mogu protiv rešenja osnovnog suda podneti žalbu višem sudu, u roku od tri dana od dana prijema rešenja, a preko osnovnog suda koji je doneo rešenje (član 20. stav 1.); da hitna mera koju izriče nadležni policijski službenik traje 48 časova od uručenja naređenja i da sud može hitnu meru produžiti za još 30 dana (član 21. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 28. Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", br. 6/16, 24/18 i 87/18 ) propisano je da ako je prijavljeno nasilje, odnosno pretnja nasiljem u porodici, policijski službenici dužni su da, u saradnji sa drugim nadležnim organima, odmah preduzmu potrebne mere i radnje u skladu sa zakonom, čijim vršenjem se sprečava odnosno zaustavlja nasilje koje za posledicu može da ima nanošenje telesnih povreda ili lišenje života.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13, 45/13 , 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da je krivični postupak pokrenut – donošenjem naredbe o sprovođenju istrage (član 296.), potvrđivanjem optužnice kojoj nije prethodila istraga (član 341. stav 1.) , donošenjem rešenja o određivanju pritvora pre podnošenja optužnog predloga u skraćen om postupku (član 498. stav 2.), određivanjem glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku (član 504. stav 1, član 514. stav 1. i člana 515. stav 1.) , te određivanjem glavnog pretresa u postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja (član 523.) (član 7.) ; da lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. ovog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. st. 1. i 2. ovog zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja, a najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv, da o zadržavanju, javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan donosi i uručuje rešenje, da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja , da protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja, da o žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe , te da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 294. st. 1. do 3.).

Članom 194. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispr, 107/05-ispr, 72/09, 111/0 9, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) propisano je da ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

5. Ustavnom žalbom se osporava naređenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija polici je – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine. Ustavni sud prvo ukazuje da je navedeno naređenje predviđeno članom 17. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Drugo, osporeno naređenje po svojoj pravnoj prirodi odgovara rešenju o zadržavanju osumnjičenog iz člana 294. Zakonika o krivičnom postupku. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud konstatuje da osporeno naređenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija polici je – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine predstavlja akt iz člana 170. Ustava.

6. Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz čl. 32. i 39. Ustava cenio u svetlu povrede prava iz člana 39. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže povredu prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava i pri tome navodi da je u konkretnom slučaju „jasno da naređenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine nije zasnov ano ni na jednom od razloga navedenih u članu 39. stav 2. Ustava, jer je hitna mera zabrane prilaska podnositeljki ustavne žalbe izrečena u fazi kada krivični postupak još nije započet, niti se slobodnim kretanjem podnositeljke stvara opasnost po širenje zaraznih bolesti i ugrožavanja javnog reda i mira i bezbednosti Republike Srbije, to je dejstvom izrečene i sprovedene hitne mere zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj direktno povređeno ustavno pravo podnositeljke žalbe da se slobodno kreće bilo gde na teritoriji Republike Srbije“.

Ustavni sud je ocenio ove navode podnositeljke kao neosnovane.

Naime, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. Međutim, navedene slobode nisu apsolutne, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njihovog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ovih sloboda, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje ove slobode, među kojima je, pored ostalih, i radi vođenja krivičnog postupka.

Ustavni sud ističe da se ocena da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava, mora temeljiti na činjenicama svakog konkretnog slučaja, polazeći od sledećih opštih principa: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu (videti Odluku Ustavnog suda Už-1167/2011 od 29. maja 2011. godine, kao i, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Miazdzyk protiv Poljske , broj 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.).

Ustavni sud je, primenjujući navedene opšte principe na konkretan slučaj, utvrdio da je osporenim naređenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine nesporno ograničena sloboda kretanja podnositeljki ustavne žalbe u vremenskom periodu od 8. februara 2018. godine (15h 50min) pa do 10. februara 2018. godine (15h 50min), jer joj je izrečena hitna mera zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj. Ograničenje slobode kretanja je trajalo ukupno 48 časova. A ktom Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega br. 57/18 od 8. februara 2018. godine izvršena je procena rizika M. B, gde je od 22 stavke koje se uzimaju u obzir dat pozitivan odgovor na više stavki, te je nadležni policijski službenik u aktu procenio da rizik od neposredne op asnosti od nasilja u porodici postoji.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je ograničenje slobode kretanja podnositeljke ustavne žalbe bilo propisano zakonom – Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici i da je svrha ograničenja delotvorno sprečavanje nasilja u porodici i hitna, blagovremena i delotvorna zaštita i podrška žrtvama nasilja u porodici. Ustavni sud ukazuje da je činjenica da, imajući u vidu trenutno stanje koje proizlazi iz spisa predmeta Kt. 81/18 Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi, u konkretnom slučaju nije pokrenut krivični postupak u smislu odredbe člana 7. Zakonika o krivičnom postupku, već predistražni postupak . Takođe, činjenica je i da iz službene beleške postupajućeg zamenika javnog tužioca Npt. 22/18 od 9. februara 2018. godine proizlazi da nema neposredne opasnosti od nasilja u porodici od strane M. B . prema žrtvi – B . B, zbog čega nije predloženo produženje hitnih mera izrečenih naredbom PS Požega broj 57/2018 od 8. februara 2018. godine.

Međutim, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnositeljke ustavne žalbe težilo legitimnom cilju utvrđenom odre dbom člana 39. stav 2. Ustava. Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je ovakvo ograničenje slobode kretanja podnosioca zaista bilo i neophodno. Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak sudova je da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Hajibeyli protiv Azerbejdžana , broj 16528/05, od 10. jula 2007. godine, stav 63.).

Ustavni sud je ocenio da su nadležni organi Ministarstva unutrašnjih poslova, ceneći okolnosti konkretnog slučaja, uspostavili razumnu ravnotežu između suprostavljenih interesa, odnosno da je ogran ičenje slobode kretanja podnositeljke bilo opravdano i srazmerno, tj. proporcionalno legitimnom cilju koji se želi postići u demokratskom društvu. Takođe, Ustavni sud je ocenio da osporeno naređenje ne onemogućava slobodu kretanja podnositeljke, te da ono nije upereno protiv slobode kretanja, nego osporeno naređenje, između ostalog, privremeno zabranjuje mogućem učiniocu krivičnog dela prilazak određenoj osobi – eventualnoj žrtvi krivičnog dela nasilje u porodici. Stoga je Ustavni sud navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz člana 39. Ustava ocenio kao neosnovane.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnositeljke o povredi prava iz člana 39. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

7.1. Podnositeljka ustavne žalbe ističe povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava i pri tome navodi da je „osporeno naređenje doneto na osnovu protivpravnog prejudiciranja krivice, bez pravnosnažne sudske odluke, te je samim tim izricanje hitne mere prema podnositeljki ustavne žalbe nedozvoljeno i protivustavno, jer ista nije oglašena krivom pravnosnažnom odlukom suda, niti je njena krivica utvrđena nakon pravnosnažno sprovedenog sudskog postupka“.

Ustavni sud je ocenio ove navode kao očigledno neosnovane. Naime, Sud konstatuje da se u osporenom naređenju koristi termin mogućeg učinioca, te da se ni na koji način ne prejudicira krivica podnositeljke ustavne žalbe. O dredbom člana 5. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici propisano je da ako ovim zakonom nije drugačije određeno, na sprečavanje nasilja u porodici, u postupcima protiv učinilaca krivičnih dela određenih ovim zakonom i na pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom primenjuju se Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o parničnom postupku, Porodični zakon i Zakon o policiji, te da su konkretne hitne mere izrečene podnositeljki ustavne žalbe na osnovu odredaba Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u trajanju od 48 časova. Prema tome, osporenim aktom podnositeljki je izrečena hitna mera koja ima za cilj sprečavanje nasilja u porodici. Sprečavanje nasilja u porodici se sastoji od skupa mera kojima se otkriva da li preti neposredna opasnost od nasilja u porodici i skupa mera koje se primenjuju kada je neposredna opasnost otkrivena.

7.2. Takođe, Ustavni sud je i navode o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava ocenio kao očigledno neosnovane. Prvo, Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ne predviđa mogućnost izjavljivanja žalbe protiv naređenja nadležnog policijskog službenika kojim je izrečena hitna mera. Drugo, iako formalno nije propisano pravo na žalbu protiv naređenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu – Požega Pu. 57/18 od 8. februara 2018. godine, Ustavni sud nalazi da je obezbeđeno preispitivanje naređenja kojim je određena privremena mera zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj. Naime, nadležni osnovni sud je ex officio dužan da odluči o osnovanosti hitne mere koja je određena naredbom, a po predlogu javnog tužioca o produženju hitne mere, te iako formalno nije propisana žalba protiv naredbe, suštinski podnositeljki nije povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava.

7.3. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

7.4. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.