Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Žalba je odbačena jer podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge kojima bi potkrepio tvrdnje o povredi prava, već je iznosio paušalne navode i subjektivne ocene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2920/2010
23.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Deneta Šabanovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Deneta Šabanovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1137/10 od 12. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dene Šabanović iz Subotice, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu 18. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1137/10 od 12. maja 2010. godine, zbog povrede ustavnih načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22, 23, 25, 28, 31, 32, 33. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi izneo tvrdnju da su mu povređena označena ljudska prava i slobode, da je diskriminisan zbog svoje nacionalne pripadnosti i naveo razloge, koji po njegovom mišljenju, ukazuju na povrede označenih prava.

U odnosu na posebno istaknut navod da mu je povređeno posebno pravo kao okrivljenom iz člana 33. stav 6. Ustava, podnosilac razlogom koji ukazuje na povredu prava smatra činjenicu da se u pritvoru nalazi od 9. februara 2009. godine, a da do dana podnošenja ustavne žalbe glavni pretres nije otpočeo. Takođe, podnosilac ustavne žalbe posebno ističe i da nije bio obavešen i saslušan prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora, o čemu Apelacioni sud u Novom Sadu „nije po službenoj dužnosti vodio računa“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbičlana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da ustavna žalba mora sadržati ustavnopravne razloge kojima se potvrđuju navodi o povredi ili uskraćivanju svakog od označenih ustavnih prava i sloboda, kao i da navodi ustavne žalbe moraju biti u neposrednoj vezi kako sa Ustavom utvrđenom sadržinom svakog od označenih prava, odnosno sloboda, tako i sa sadržinom akta koji se ustavnom žalbom osporava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz navoda ustavne žalbe, sadržine osporenog akta i odgovora na ustavnu žalbu Višeg suda u Subotici Su. VIII-43-3/11 od 30. marta 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio: da je pred Višim sudom u Subotici protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica vođen krivični postupak zbog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koji je nepravnosnažno okončan 3. februara 2011. godine donošenjem prvostepene presude; da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 9. februara 2009. godine, kada mu je rešenjem istražnog sudije tog suda Kri. 44/09 određen pritvor; da je podnosiocu poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe pritvor produžen rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 118/10 od 26. aprila 2010. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku; da je branilac okrivljenog (ovde podnosioca ustavne žalbe) izjavio žalbu protiv prethodno navedenog rešenja o produženju pritvora, koja je odbijena osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1137/10 od 12. maja 2010. godine.

4. Ispitujući u prethodnom postupku postojanje Ustavom i Zakonom utvrđenih procesnih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, Ustavni sud je konstatovao da su u ustavnoj žalbi najpre paušalno navedena prava za koja se tvrdi da su povređena podnosiocu, a zatim navedene povrede krivičnog postupka, bez dovođenja u međusobnu vezu povreda Zakonika o krivičnom postupku sa pojedinim garantovanim ustavnim pravima.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da u ustavnoj žalbi nije dovoljno samo izneti tvrdnju o povredi prava, nabrojati ustavna prava za koja se smatra da su povređena, a razloge koji bi ukazivali na njihovu povredu zasnivati na subjektivnim ocenama i shvatanjima podnosioca ustavne žalbe, već se svaki navedeni razlog mora dovesti u neposrednu vezu sa sadržinom označenog Ustavom zajemčenog prava. To znači da ustavna žalba mora sadržati konkretne i detaljne razloge eventualne povrede određenog ustavnog prava, jer samo tako uspostavljena uzročno-posledična veza može činiti osnov za postupanje Suda u pravcu ocene postojanja povrede ili uskraćivanja prava.

Polazeći od prethodno iznetog i sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da navodi u vezi sa postojanjem zakonskog osnova da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor ne mogu opravdati tvrdnju o povredi ustavnih prava, već predstavljaju svojevrsnu polemiku podnosioca ustavne žalbe sa stavom suda o značaju ranije osuđivanosti podnosioca. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je samim podizanjem optužnice ispunjen jedan od uslova za određivanje, odnosno produženje pritvora – da postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo, te su stoga bez značaja svi navodi ustavne žalbe koji govore o nepostojanju dokaza koji se odnose na izvršenje krivičnog dela i učinioca. Osim toga, navodi o diskriminaciji i povredi prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 28. Ustava tokom boravka u pritvoru, ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta kojim je odlučivano o postojanju razloga za produženje pritvora.

Ustavni sud dalje ukazuje da navodi o nepropisno sastavljenom veću prvostepenog i drugostepenog suda, nisu potkrepljeni nijednim dokazom koji bi ukazivao da je postojao zakonski osnov za isključenje ili izuzeće nekog od članova veća. Navod da je sudija N.K.A, koja je učestvovala u donošenju prvostepenog rešenja sudija parničar, ne može biti od značaja za tvrdnje o povredi ustavnih prava podnosioca, a ni navod da je sudija S.L, koja je učestvovala u donošenju osporenog rešenja, kao sudija Okružnog suda u Subotici i ranije odlučivala o produženju pritvora podnosiocu. Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan dokaz o tome da je osporeno rešenje posledica diskriminacije podnosioca ustavne žalbe po bilo kom osnovu.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, Ustavni sud ukazuje da Ustav pod pojmom „suđenje bez odlaganja“ podrazumeva sprovođenje krivičnog postupka bez odlaganja, a što obuhvata ne samo fazu glavnog pretresa, već i radnje u prethodnom postupku. Kako je Ustavni sud utvrdio da je krivični postupak u konkretnom slučaju pokrenut 9. februara 2009. godine protiv više lica zbog osnovane sumnje da su izvršili više krivičnih dela razbojništva i da je krivični postupak nepravnosnažno okončan 3. februara 2011. godine donošenjem prvostepene presude, dakle posle nepune dve godine, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno zajemčeno pravo da mu se sudi bez odlaganja.

U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da nije bio obavešen i saslušan prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora, o čemu Apelacioni sud u Novom Sadu „nije po službenoj dužnosti vodio računa“, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih dosadašnjih odluka izneo stav da je u slučajevima u kojima su okrivljeni saslušani kada im je pritvor određen, nesporno da su osnovne procesne garancije, kao što je usmeno ročište, poštovane i nije od značaja što pri narednoj kontroli pritvora okrivljeni nisu ponovo saslušani, jer takva obaveza kod donošenja rešenja o produženju pritvora nije utvrđena Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe saslušan prilikom donošenja rešenja o određivanju pritvora, to ne postoji obaveza suda da ga ponovo sasluša prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora, te je stoga navod iz ustavne žalbe očigledno neosnovan.

Na kraju, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ostalih označenih prava i sloboda za koje podnosilac tvrdi da su mu povređena osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1137/10 od 12. maja 2010. godine.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti