Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u složenom imovinskom sporu koji je, ne računajući prekide, trajao preko devet godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja suda, uprkos njihovom doprinosu odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M. i S. M, oboje iz sela M, kod I, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i S . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju – Sudska jedinica u Novoj Varoši u predmetu P. 129/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novoj Varoši P. 175/97) podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to podnosiocu V. M. u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a podnositeljki S. M. u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknade se isplaćuj u na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . i S . M, oboje iz sela M, kod I , podneli su 9. aprila 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju – Sudska jedinica u Novoj Varoši u predmetu P. 129/10.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da je predmetni postupak trajao 14 godina i devet meseci, čime je znatno prekoračen razuman rok za presuđenje u ovoj pravnoj stvari. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta u Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Novoj Varoši P. 129/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 12. maja 1997. godine Opštinskom sudu u Novoj Varoši tužbu protiv svog brata P.M, kojom je tražio da sud utvrdi da je otac parničnih stanaka J.M. bio vlasnik, odnosno suvlasnik više nepokretnosti opredeljenih u tužbi.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 3. novembar 1998. godine, ali ono nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Opštinski sud u Novoj Varoši, nakon jednog održanog ročišta, doneo je rešenje od 19. januara 1999. godine, kojim je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodio pred istim sudom radi utvrđivanja postojanja testamenta.

Na predlog tužioca, predmetni parnični postupak nastavljen je 11. decembra 2001. godine, pod poslovnim brojem P. 484/01. U nastavku postupka kao tužilja je označena i ovde podnositeljka ustavne žalbe. Podneskom od 8. decembra 2003. godine tužioci su preinačili tužbu, tako što su tražili da sud utvrdi da su oni vlasnici određenih idealnih delova na nepokretnostima navedenim u tužbi, po osnovu nasleđa, odnosno po osnovu sticanja u zajednici sa pok. J.M. U ovoj fazi postupka zakazano je 20 ročišta, od kojih je 16 održano. U periodu od 31. januara 2005. godine do 21. januara 2006. godine nije zakazano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to.

Tužilac je, podneskom od 27. decembra 2004. godine proširio tužbu na još šestoro tuženih. S obzirom na to da je dvoje od šestoro novotuženih ranije preminulo, Opštinski sud u Novoj Varoši je, rešenjem od 22. februara 2006. godine, prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja označenih ostavinskih postupaka. Predmetni parnični postupak nastavljen je 10. novembra 2006. godine pod poslovnim brojem P. 572/06, ali je ponovo prekinut, rešenjem od 15. decembra 2006. godine, usled smrti još jednog od tuženih.

Na predlog prvotuženog, postupak je nastavljen 25. decembra 2008. godine i vodio se pod poslovnim brojem P. 100/09. U nastavku postupka zakazano je sedam ročišta, od kojih su tri održana. Od četiri neodržana ročišta, dva nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka, a dva zbog nedolaska nekih od tuženih koji nisu bili uredno pozvani, jer se nisu nalazili na adresama navedenim u tužbi. Prvotuženi je 13. maja 2009. godine podigao protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog, kojom je tražio da se utvrdi da je vlasnik određenih idealnih delova opredeljenih nepokretnosti. Takođe, u ovoj fazi postupka doneta je delimična presuda na osnovu priznanja P. 100/09 od 24. septembra 2009. godine, kojom su usvojeni neki od zahteva tužbe i protivtužbe.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Prijepolju – Sudska jedinica u Novoj Varoši, a predmet je dobio broj P. 129/10. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je šest ročišta, od kojih su četiri održana. Ročište zakazano za 26. april 2010. godine nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka. Osnovni sud u Prijepolju – Sudska jedinica u Novoj Varoši je 9. maja 2011. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 129/10, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kao i protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Označena prvostepena presuda je, u postupku po žalbi tužioca-protivtuženog, potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2355/11 od 21. februara 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu ukazuj u podnosi oci ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom u odnosu na podnosioca trajao 14 godina i devet meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, 12. maja 1997. godine, Opštinskom sudu u Novoj Varoši, pa do dana njegovog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu od 21. februara 2012. godine, s tim što je ukupno bio u prekidu pet godina i osam meseci, dok je u odnosu na podnositeljku, od njenog stupanja u parnicu 11. decembra 2001. godine, pa do navedenog okončanja postupka, taj postupak trajao deset godina i dva meseca, kao i da je taj postupak u navedenom periodu bio u prekidu dve godine i devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Trajanje parničnog postupka nešto više od devet godina, koliko je predmetni postupak trajao, ne računajući periode njegovih prekida, odnosno sedam godina i pet meseci koliko je, takođe ne računajući periode prekida, trajao u odnosu na podnositeljku, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio i činjenično i pravno veoma složen. Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da je parnični sud trebalo da odluči o većem broju zahteva tužbe i protivtužbe istaknutim prema različitim licima, kao i da je predmetni postupak pokrenut radi utvrđivanja prava svojine na većem broju nepokretnosti, po različitim osnovama, usled čega je bilo potrebno da se sprovede obiman dokazni postupak.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni tužbeni zahtev bio od većeg značaja za podnosioca ustavne žalbe. Međutim, u odnosu na podnositeljku, imajući u vidu predmet spora (tužbom je traženo da se utvrdi da je tužilja, po osnovu sticanja u zajednici sa pok. J.M, vlasnik 860/10000 od 7/8 idealnih delova: vikendice površine 60,76m², mlekare i sušare, ukupne površine 18,24m², dva dograđena dela kuće, ukupne površine 52,87m² i jedne parcele pod šumom 7. klase, površine 2,5ha), Ustavni sud je ocenio da je ona imala legitimni interes da se postupak efikasno okonča, ali da istaknuti zahtev nije bio od posebnog ili egzistencijalnog značaja za nju.

Prema oceni Ustavnog suda, sami podnosioci su u izvesnoj meri doprineli da postupak duže traje. Naime, Ustavni sud ukazuje da tri ročišta nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka, dok dva nisu održana jer pozivi za ročište nisu mogli biti dostavljeni nekim od tuženih, s obzirom na to da u tužbi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, nisu bile navedene tačne adrese tih tuženih . Ustavni sud ukazuje i da je u toku trajanja predmetnog postupka tužba više puta preinačena. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da su podnosioci navedenim radnjama uticali na dužinu trajanja postupka, ali da im se opisano ponašanje ne može staviti u krivicu, s obzirom na to da su se koristili raspoloživim procesnim ovlašćenjima u cilju ostvarenja postavljenih zahteva (s tim u vezi videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Sokolov protiv Rusije“ , broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38.).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da ni izuzetna složenost postupka, ni opisan doprinos podnosilaca, kao ni činjenica da su se podnosioci koristili svojim procesnim ovlašćenjima, ne mogu da budu opravdanje za navedeno trajanje postupka. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ističe da je prvostepeni sud prvo ročište u predmetnom postupku zakazao tek nakon godinu i po dana, kao i da u periodu od godinu dana (od 31. januara 2005. do 12. januara 2006. godine) nije zakazao nijedno ročište, a da za to nije postojao opravdan razlog.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedovoljno efikasnim postupanjem parničnog suda podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete , i to podnosiocu u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a podnositeljki u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a sve na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, njegovu složenost, ponašanje podnosilaca, kao i značaj koji je postavljeni zahtev imao za svakog od podnosilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome , Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti