Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Milana Zarubice protiv rešenja o produženju pritvora. Sud nalazi da nije povređeno pravo na slobodu i sigurnost, niti pravo na pretpostavku nevinosti, jer su redovni sudovi dali dovoljne i na zakonu zasnovane razloge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2925/2011
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Zarubice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Zarubice izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 293/11 od 10. juna 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 163/11 od 21. juna 2011. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Zarubica iz Beograda je 30. juna 2011. godine, preko punomoćnika Miljana Timotijevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 293/11 od 10. juna 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 163/11 od 21. juna 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 30. stav 1, člana 33, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da se pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje protiv podnosioca ustavne žalbe vodi istražni postupak zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, da mu je rešenjem Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 293/11 od 10. juna 2011. godine produžen pritvor, na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 2), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku i da je protiv tog rešenja izjavio žalbu koja je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 163/11 od 21. juna 2011. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se „određivanje pritvora zatvorenom licu i logički i pravno kosi sa pravnom prirodom, ulogom i svrhom mere pritvora, a i zakonski je nemoguće, jer Zakonik o krivičnom postupku ne predviđa, niti propisuje mogućnost određivanja pritvora prema licu koje zbog toga što izdržava zatvorsku kaznu nije uopšte u mogućnosti da utiče na nesmetano vođenje krivičnog postupka“. Stoga smatra da je, u smislu člana 116. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, mogao biti premešten u pritvorsku jedinicu na dalje izdržavanje kazne. Iz navedenog zaključuje da su mu povređena prava iz člana 30. stav 1. i člana 36. Ustava. U ustavnoj žalbi se ističe i povreda prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, jer je u prvostepenom rešenju Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje, obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 3) naveo „da su okrivljeni preduzeli veći broj radnji izvršenja predmetnih krivičnih dela nabavljajući sirovine i aparaturu neophodnu za proizvodnju opojne droge amfetamin, što ukazuje na njihovu upornost u vršenju ovog krivičnog dela“, te je na ovaj način sud izrazio stav o njegovoj krivičnoj odgovornosti pre nego što je on uopšte optužen. Kao „vrhunac povrede prava podnosioca ustavne žalbe na zakonitost prilikom produženja mere pritvora, prava na pravnu sigurnost i jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo“ ističe se deo obrazloženja rešenja Apelacionog suda u kome su ocenjeni žalbeni navodi vezani za raniju osuđivanost podnosioca ustavne žalbe. Ovo iz razloga što, po mišljenju podnosioca, drugostepeni sud „uopšte nije pročitao predmet, jer je presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I o.k. 7/05 od 2. februara 2006. godine u stavu VII izreke uvažena žalba okrivljenog i ukinuta presuda Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje u osuđujućem delu, a u odnosu na krivično delo iz člana 139. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS, a u ponovljenom postupku po izmenjenoj optužnici I OJT u Beogradu Kt. 1094/2006 od 3. decembra 2008. godine, kojom je delo prekvalifikovano u krivično delo iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje K. 199/07-06 od 12. novembra 2009. godine, kojim je obustavio krivični postupak protiv okrivljenog Milana Zarubice“. Podnosilac zaključuje, citirajući delove odluka Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu da sudovi razloge za produženje pritvora obrazlažu ponavljanjem stereotipnih formulacija bez osvrtanja na konkretne činjenice.

Predloženo je da se ustavna žalba usvoji i utvrdi povreda navedenih prava, kao i da se ponište osporena rešenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

U vreme podnošenja ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje vođen je istražni postupak u predmetu Ki.Po1. 24/11 protiv Milana Zarubice, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.Po1. 24/11 od 13. maja 2011. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe i drugim licima je određen pritvor, na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 2), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP).

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 293/11 od 10. juna 2011. godine pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen za još najviše dva meseca. U obrazloženju navedenog rešenja izneto je, pored ostalog, da postoji osnovana sumnja da su podnosilac ustavne žalbe i ostali okrivljeni u kritičnom periodu stupali u kontakt sa svedocima M.K. i S.G. koji još uvek nisu saslušani, te da je u daljem toku istražnog postupka potrebno prikupiti preostalu poslovnu dokumentaciju privrednog društva „V-H“ d.o.o, zbog postojanja osnovane sumnje da je ovo privredno društvo korišćeno za nabavljanje aparatute i sirovina neophodnih za proizvodnju amfetamina. Sud je ocenio da ove okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje opravdavaju produženje određene mere pritvora, kako okrivljeni, u cilju izbegavanja krivice, ne bi mogli mogli ometati postupak uticanjem na nesaslušane svedoke, i kako ne bi lično ili korišćenjem stečenih poznanstava i veza mogli uništiti sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela. Dalje je navedeno da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni u relativno kratkom periodu, od početka 2010. godine, pa do 10. maja 2011. godine, preduzeli veći broj radnji izvršenja predmetnih krivičnih dela nabavljajući sirovine i aparaturu neophodnu za proizvodnju opojne drogeu amfetamin, zatim proizvodeći i potom proturajući proizvedeni amfetamin, što ukazuje na njihovu upornost u vršenju ovog krivičnog dela, da postoji osnovana sumnja da je aktivnost ove kriminalne grupe prekinuta akcijom policije, što ukazuje na to da su okrivljeni imali plan da se i u buduće bave vršenjem predmetnih krivičnih dela, te da su okrivljeni Milan Zarubica, S.G, M.Ž, J.K. i D.K. osuđivana lica, kako je to i navedeno u izreci rešenja, pri čemu su okrivljeni Milan Zarubica, M.Ž. i D.K. osuđivani za istovrsno krivično delo...koje činjenice, po mišljenju veća, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na to da bi mogli da ponove krivično delo. Konačno, navedeno je da „po oceni veća postoji osnov za pritvor protiv okrivljenih Milana Zarubice, G.L, J.K. i D.K, predviđen odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, imajući u vidu visinu zaprećene kazne za krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika – najmanje deset godina zatvora i postojanje posebno teških okolnosti krivičnog dela. Ovo stoga što postoji osnovana sumnja da su okrivljeni Milan Zarubica, J.K. i D.K. predmetna krivična dela vršili u okviru kriminalne grupe čiji su pripadnici postali za vreme izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, a da je pri tom osnovna svrha kažnjavanja suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju čovek ili druge osnovne društvene vrednosti. Prilikom odlučivanja veće je imalo u vidu da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni Milan Zarubica predmetna krivična dela vršio za vreme izdržavanja kazne zatvora u trajanju od 11 godina, na koju je osuđen zbog izvršenja istovrsnog krivičnog dela - zbog proizvodnje sintetičke droge u istoj laboratoriji u Ugrinovcima, i to na način da je koristio vreme koje je van Kazneno-popravnog zavoda Sremska Mitrovica provodio kod kuće, na vikendima, za ponovno organizovanje kriminalne grupe za proizvodnju i proturanje sintetičke droge. Pored ovoga, veće je imalo u vidu i to da su okrivljeni Milan Zarubica i G.L. lekari, a da postoji osnovana sumnja da su znanja i veštine koja su sticali za potrebe lečenja bolesnih lica, zloupotrebili za proizvodnju sintetičke droge amfetamin koja je veoma štetna po ljudski organizam, te da postoji osnovana sumnja da je u spornom periodu za nabavku aparature i hemikalija neophodnih za proizvodnju amfetamina korišćeno privredno društvo „V-H“ d.o.o. koje je u većinskom vlasništvu okrivljenog G.L, što sve, po mišljenju veća, ukazuje na postojanje posebno teških okolnosti izvršenja predmetnih krivičnih dela koje opravdavaju zadržavanje okrivljenih u pritvoru i po navedenom zakonskom osnovu“.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu zbog povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 163/11 od 21. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu izjavljenu žalbu podnosioca ustavne žalbe. Za svaki zakonski osnov po kome je podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, Apelacioni sud navodi zbog čega smatra da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je iz raloga u prvostepenom rešenju doneo odluku o produženju pritvora, a posebno obrazlaže neosnovanost žalbenih navoda koji se odnose na raniju osuđivanost podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom, da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja, da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu i da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (član 33.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava zajemčenog odredbom člana 30. stav 1. Ustava Ustavni sud je našao da navodi podnosioca ustavne žalbe, u ovom delu, nisu osnovani.

Naime, Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine, izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Prema stanovištu Ustavnog suda, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta, pošto se u daljem toku krivičnog postupka više ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, nego se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi.

Kako su ustavnom žalbom osporeni prvostepeno i drugostepeno sudsko rešenje o produženju pritvora, Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog članom 30. stav 1. Ustava i da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. stav 1. Ustava. Budući da podnosilac u ustavnoj žalbi koju je podneo preko punomoćnika koji je stručno lice – advokat, nije istakao povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava, a Ustavni sud se kreće u granicama postavljenog zahteva, to je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava. Istovremeno, Ustavni sud upućuje na svoju Odluku Už - 2864/2011 od 27. oktobra 2011. godine, donetu po ustavnoj žalbi istog podnosioca, u kojoj su detaljno obrazloženi razlozi zbog kojih donošenje rešenja o određivanju pritvora prema licu koje se nalazi na izdržavanju kazne zatvora, samo po sebi, ne predstavlja povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava, a što je jedan od osnovnih razloga na kojima se temelje navodi i ove ustavne žalbe.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio da su navodi izneti u ustavnoj žalbi neosnovani, jer ne odgovaraju sadržini osporenih akata. Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe citira samo delove rečenica sadržanih u obrazloženjima osporenih rešenja koja se odnose na radnje izvršenja krivičnih dela koja se okrivljenima, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, stavljaju na teret, propuštajući da navede da opisu ovih radnji prethodi konstatacija sudova da „postoji osnovana sumnja“ da su okrivljeni te radnje izvršili, iz čega, po oceni Ustavnog suda, nesporno proizlazi da sud nije „izrazio stav o krivičnoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe pre nego što je on uopšte optužen“, kako se to neosnovano tvrdi u ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U odnosu na istaknutu povredu posebnih prava okrivljenog koja su zajemčena odredbama člana 33. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se nijedan navod ustavne žalbe ne odnosi na bilo koje pravo koje se garantuje članom 33. Ustava.

Sa druge strane, vezano za istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, ustavni sud konstatuje da se jedini navod ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo svodi na to da Apelacioni sud nije ni pokušao da objasni „kako se to boravkom osuđenog lica u zatvoru pod posebnim merama i merama izolacije, koje propisuje Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u članu 136, ne ostvaruje ista svrha kojoj služi mera pritvora i kako je na taj način, umesto upućivanja lica na izdržavanje zatvorske kazne koja mu teče, ustanovljena neophodnost mere pritvaranja“. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da se izneti navod ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 36. Ustava, a kojima se jemči zaštita od nejednakog postupanja sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama i pravo na dvostepenost u odlučivanju.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim su istaknute povrede prava iz čl. 33. i 36. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti