Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete protiv države koji je trajao 21 godinu. Višestruko ukidanje prvostepenih odluka i neefikasnost sudova doveli su do nerazumno dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Cekića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Cekića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4339/91, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20359/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Cekić iz Beograda je 19. juna 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20359/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 28. juna 1991. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije radi naknade nematerijalne i materijalne štete; da je o tužbenom zahtev u delimično re šeno dok je za ostali deo tužbenog zahtev a parnic a i dalje u toku; da je proteklo skoro 20 godina a da još uvek nije doneta pravnosnažna presuda za tužbeni zahtev u celosti, zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu štete.

Iako je podnosilac ustavne žalbe naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu , iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac osporava dužinu trajanja celokupnog vođenog parničnog postupka, imajući u vidu njegove navode da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer postupak traje skoro 20 godina.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US) je po sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 20359/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. juna 1991. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete. Tužbeni zahtev je preciziran 17. novembra 1993. godine, 16. m arta 1995. godine i 13. februara 1996. godine. Predmet je dobio broj P. 4339/91.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je ukupno devet ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nije bilo održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem, kao i dopunskim veštačenjem od strane veštaka medicinske struke , veštaka , ekonomsko -finansijske struke kao i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/91 od 7. marta 1996. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbenih zahtev pa je obavezana Republika Srbija da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i ne opravdano određenog pritvora plati za izgubljeni dohodak iz redovnog radnog odnosa na ime glavnog duga iznos od 15.316,64 dinara , na ime izgubljenog dohotka iz dopunskog radnog odnosa iznos od 7.915,36 din ara, sve sa zakonskom kamatom ; u stavu drugom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora plati za oštećeno zdravstveno stanje tokom trajanja pritvora iznos od 150.000,00 dinara, za pretprljene duševne bolove 200.000,00 dinara, za povređenu čast i teško narušen profesionalni ugled 150.000,00 dinara, sve sa zakonskom kamatom ; u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora plati za izgubljeni vanredni dohodak ostvarivan izradom studija i pisanjem naučnih članaka na ime glavnog duga i obračuna te kamate iznos od 189.237,47 dinara, sa zakonskom kamatom ; u stavu četvrtom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, i to za iznos od 11.400.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovan og lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora, za iznos od 4.750.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova , za iznos od 11.400.000,00 dinara na ime povređene časti i teško narušenog profesionalnog ugleda , sve sa zakonskom kamatom; u petom stavu izreke obavezana tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 11.962,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.8630/96 od 8. maja 1997. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potrvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.4339/91 od 7. marta 1996. godine u stavu jedan izreke, dok je u stavu drugom izreke ukinut a je prvostepena presuda u stavovima dva, tri četiri i pet izreke i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nije bilo održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Tužbeni zahtev je zatim precizi ran 17. septembra 1997. godine i 6. maja 1998. godine.

Presudom Prvog oštinskog suda u Beogradu P. 4251/97 od 28. maja 1998. godine je: u stavu prvom izre ke delimično usvojen tužbeni zahtev , pa je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora za izgubljeni vanredni dohodak ostvaren izradom studija i pisanjem naučnih članaka na ime glavnog duga i obračuna te kamate isplati iznos od 30.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretprljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 900.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom ; u stavu trećem izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezana da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti usled oboljenja prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode isplati iznos od 250.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom ; u stavu četvrtom izreke odbijeni kao neosnovani preostali delovi tužbenog zahteva tužioca, na ime naknade materijalne štete za izgubljeni vanredni dohodak ostvaren izradom studija i pisanjem naučnih članaka preko dosuđenog iznosa od 30.000,00 dinara do izno sa od 344.052,46 dinara, zatim deo tužbenog zahteva na ime naknade nematerijalne štete u vidu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti tužioca usled neosnovanog lišenja slobode, preko dosuđenog iznosa od 900.000,00 dinara a do traženog iznosa od 29.998.650,00 dinara i deo tužbenog zahteva na ime naknade neimovinske štete u vidu umanjene životne aktivnosti usled oboljenja prouzrokovanog neosnovanim lišenjem slobode, preko dosuđenog iznosa od 250.000,00 dinara do traženog iznosa od 20.999.055,00 dinara; u stavu petom izreke tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka .

Odlučujući o žalbama stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8802/98 od 17. decembra 1998. godine ukinuo presud u Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4251/97 od 28. maja 1998. godine i predmet vratio istom sudu, ali drugom veću na ponovno suđenje.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano pet ročišta za glavnu raspravu , do k dva ročišta nije bilo održano, i to jedno zbog nedolaska pozvanog veštaka, a jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Na ročištima su izvedeni dokazi ponovnim veštačenja i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko -finansijske struke, kao i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 794/99 od 15. juna 2000. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled neosnovanog lišenja slobode isplati za umanjenje ž ivotne aktivnosti iznos od 700.000,00 dinara i zbog povrede ugleda , časti , slobode i prava ličnosti iznos od 1.228.00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu preko dosuđenih iznosa plati iznos od 20.229,055 dinara, na ime umanjenja životne aktivnosti i 28.710,650 dinara zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu treće m izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete nastale usled neosnovanog lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora, za vanredni dohodak koji bi bio ostvaren izradom studija i pisanja naučnih članaka na ime glavnog duga i obračuna te kamate ispla ti iznos od 1.548.068,20 dinara; u stavu čet rtom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

U odlučivanju o žalbama stranaka, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 9614/2000 od 22. decembra 2000. godine, u stavu prvom izreke , preinač ena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 794/99 od 15. juna 2000. godine u stavu prvom i drugom izreke, tako da je delimično usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da na ime naknade nematerijalne štete plati tužiocu - za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda , časti , slobode i prava ličn osti iznos od 720.000,00 dinara, zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 300.000,00 dinara, sve sa zakonskom zakaznom kamatom ; u stavu drugom izreke je određeno da je za razliku između traženog i dosuđenog iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan ; u stavu trećem izreke ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.794/99 od 15.06.2000. godine u stavu trećem i četvrtom izreke i u tom delu je predmet vrać en prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom bilo je održano tri ročišta, na kojima su ponovo izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane vešta ka ekonomsko-finansijske struke, dok tri ročišta nije bilo održano, i to dva iz procesnih razloga, a jedno na zahtev punomoćnika tužioca zbog bolesti.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1938/01 od 10. decembra 2001. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tu žbeni zahtev, pa je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora plati za izgubljeni vanredni dohodak ostvarivan izradom studija i pisanjem naučnih članaka, na ime g lavnog duga i obračunate kamate iznos od 4.076.156,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavom drugom izreke tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka ; u s tavom trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tuži oca za kamatu na troškove spora. Odlučujući o žalbi tužene, Okružn i sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5345 /02 od 30. avgusta 2002. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1938/01 od 10. decembra 2001. godine u stavu prvom i drugom izreke i predmet j e u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Tužbeni zahtev je zatim preciziran 23. maja 2003. godine.

U nastavku postupka pred provstepenim sudom održano je dva ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije održano iz procesnih razloga.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7447/02 od 9. juna 2003. godine, u stavu prvom izreke, usvojen j e tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da na ime naknade materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neopravdanog određenog pritvora plati tužiocu za izgubljen vanredni dohodak ostvaren izr adom studija i pisanjem naučnih članaka na ime glavnog duga i obračunate kamate iznos od 6.359.736,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke obavez ana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

U postupku odlučivanja o žalbi tužene , rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10259/03 od 25. novembra 2004. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7447/02 od 9. juna 2003. godine i pred met je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je tri ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a jedno zbog nedolaska veštaka.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i ponovnim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke. Tužbeni zahtev je preciziran 10. maja 2006. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 521/05 od 11. aprila 2006. godine, u stavu prvom izreke , o bavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode u vidu izgubljenog vanrednog dohotka ostvarivanog izradom studija i pisanjem naučnih članaka, isplati na ime glavnog duga i obračunate kamate iznos od 9.126.038,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke tužena je obavezana da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12211/06 od 15. avgusta 2007. godine ukinu o presud u Prvog opšitnskog suda u Beogradu P. 521/05 od 11. aprila 2006. godine i predmet vra tio istom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je 11 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, ponovnim veštačenjem, kao i dopun skim veštačenjem više veštaka ekonomsko-finansijske struke dok jedno ročište nije bilo održano zbog promene postupajućeg sudije, a tri iz procesnih razloga. Tužbeni zahtev preciziran 3. decembra 2008. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, u 2010. godini, predmet je u nadležnosti Višeg suda u Beogradu, pod brojem P. 20359/10.

Pred Višim sudom u Beogradu održana su tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, kao i veštak ekonomsko-finansijske struke, i pročitani su svi pismeni dokazi iz spisa predmeta.

Tužbeni zahtev je preciziran 27. oktobra 2010. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P.20359/10 od 5. januara 2011. godine, u stav u prv om izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene koristi zbog neosnovanog lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora isplati iznos od 15.979.900,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drug om izreke usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene koristi zbog neosnovanog lišenja slobode i neopravdano određenog pritvora isplati iznos od 13.792.400,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka .

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2174/11 od 8. maja 2012. godine, donetom po žalbi tužene, u stavu prvom izreke , ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu P. 20359/10 od 5. januara 2011. godine u stavu drugom izreke, d elimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavez ana je tužena da mu na ime naknade materijalne štete – izgubljene koristi, isplati iznos od 302.400,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da isplati naknad u materijalne štete na ime izgubljene koristi u iznosu od još 15.677.500,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom , kao i u delu kojim je traž ena isplata zakonske zatezne kamate na iznos od 302.400,00 dinara ; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da na ime troškova postupka isplati tužiocu iznos od 973.036,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.). Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 15 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 28. juna 1991. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je pet godina i u tom periodu je bilo održano devet ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je posle godinu dana ukinuo prvostepenu presudu u pretežnom delu i predmet vratio prvostepen om sudu na ponovno suđenje. U nastavku postupk a pred prvostepenim sudo m održan a su dva ročišta , dok tri ročišta ni su. Prvostepeni sud je odlučio posle godinu dana, a drugostepeni sud je posle sedam meseci ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano pet ročišta , dok dva ročišta nije bilo održano i prvostepeni sud je odlučio posle godinu i po dana , a drugostepeni sud je posle šest meseci ukinuo prvostepenu presudu u jednom delu i predmet vratio na ponovno suđenje. Dalje, pred prvostepenim sudom je održano tri ročišta , dok tri ročišta nisu bila održana i prvostepeni sud je odlučio posle godinu dana a drugostepeni sud je posle nepunih godinu dana ukinuo prvostepenu presudu u jednom delu i predmet vratio na ponovno suđenje. Dalje, p red prvostepenim sudom su zatim održana dva ročišta , dok jedno nije održano i sud je odlučio posle godinu i po dana , a drugostepeni sud je posle više od godinu dana ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno su đenje. Zatim je pred prvostepenim sudom održano tri ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana i prvostepeni sud je odlučio posle godinu i po dana, a drugostepeni sud je posle više od godinu dana ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovn o suđenje. Zatim je pred Prvim opštinski sudom u Beogradu u periodu od dve i po godine, odnosno do kraja 2009. godine do kada je predmet bio u nadležnosti tog suda održano 11 ročišta, dok četiri nisu bila održana.

Od 2010. godine, od kada je predmet u nadležnosti Višeg suda u Beogradu , taj sud je odlučio posle godinu dana, dok je drugostepeni sud odlučio takođe posle nešto više od godinu dana. Dakle, parnični postupak je pravnosnažno okončan posle 21 godine.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Ustavni sud posebno ukazuje da je višestruk o ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda u značajnoj meri doprinelo nerazumno dugom trajanju parničnog postupka. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao "neopravdana aktivnost sudova", s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine '' od 6. septembra 2005. godine).

Dakle, osporeni postupak je trajao 21 godinu, što je nerazumno dug period trajanja parničnog postupka da bi se mogao pravdati bilo kakvim razlozima.

Po oceni Ustavnog suda, navedeni postupak je bio relativno složen, jer zahtevao izvođenje većeg broja dokaza radi utvrđivanja činjeničnog stanja, i to veštačenjem kao i dopunskim veštačenjem od strane više veštaka medicinske i ekonomsko-finansijske struke, međutim ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka .

Podnosilac ustavne žalbe su se u osporenom postupku ponašao u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Parnica se vodila radi naknade štete za podno sioca značajnog novčanog iznosa, te je predmet spora za njega bio od izuzetne važnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/91, a zatim Višeg suda u Beogradu P. 20359/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja i predmet odlučivanja u osporenom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti