Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu neizvršenjem pravnosnažne presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude protiv dužnika, društvenog preduzeća. Sud dosuđuje podnosiocu naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenog izvršnim rešenjem, koja se isplaćuje iz budžetskih sredstava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. P . i V . P, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sed nici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. P . i utvrđuje da su neizvršenjem rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu broj 356-88/04 od 14. marta 2005. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak u predmetu XXXI-10 broj 351.21-53625/11 okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba R. P . i V. P. izjavljena protiv presude Upravnog suda Uvp. I 191/10 od 12. maja 2011. godine.

5. Odbacuje se ustavna žalba V. P . izjavljena zbog neizvršenja rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu broj 356-88/04 od 14. marta 2005. godine.

6. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P . i V . P, oboje iz Beograda, podneli su 1. jula 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda Uvp. I 191/10 od 12. maja 2011. godine, zbog povrede načela iz člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava garantovanih članom 25. stav 1, članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci u ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe podnetoj 21. jula 2011. godine , pored ostalog, navode da je nadležni organ četvrti put odložio administrativno izvršenje rešenja od 14. marta 2005. godine, kojim je naloženo rušenje nelegalno izvedenih radova na stanu broj 3 u ulici A. N . 8 u B, koji se nalazi neposredno iznad stana broj 1, čiji je vlasnik podnositeljka ustavne žalbe.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlaganje predmetnog postupka administrativnog izvršenja i da je neprihvatljiv zaključak Upravnog suda da time nije povređen zakon na njihovu štetu, „što demantuje i presuda Apelacionog suda o uzročniku i nastaloj šteti“. Prema navodima ustavne žalbe, jedino povraćajem u prvobitno stanje se može otkloniti šteta nastala nelegalnim izvođenjem radova na navedenom stanu, jer će, u protivnom, podnosioci biti u situaciji da stalno vode nove postupke u cilju zaštite svoje imovine.

U ustavnoj žalbi se ukazuje na to da je Upravni sud „zanemario“ presudu Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 55/08 od 26. novembra 2008. godine, kojom je u „apsolutno istom upravnom sporu“ odbijen zahtev investitora za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu od 21. decembra 2007. godine. Takođe se ističe d a je dužinom trajanja osporenog postupka povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku.

Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud naloži nadležnom organu da u cilju sprečavanja novih oštećenja na njihovoj imovini, odnosno „nesagledivih posledica po život i zdravlje“, neodložno nastavi započeti postupak izvršenja – „vraćanja stana broj 3 u prvobitno stanje“ i stvori pravni osnov za naknadu materijalne i nematerijalne štete, u skladu sa Zakonom o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu broj 533-10/08-VI-02 (ranije predmet broj 356-88/04), kao i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

O. S . iz B . (dalje u tekstu: investitor) podneo je 20. maja 2004. godine zahtev nadležnom organu za izdavanje odobrenja – dozvole „na izvedeno stanje adaptacije“ stana broj 3 u ulici A . N . 8 u B . (dalje u tekstu: sporni stan). Postupak po navedenom zahtevu pravnosnažno je okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu U. 1175/06 od 22. septembra 2006. godine, kojom je odbijena tužba investitora podneta protiv konačnog rešenja o odbijanju njegovog zahteva.

Rešenjem Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu (dalje u tekstu: prvostepeni organ) broj 356-88/04 od 17. novembra 2004. godine utvrđeno je da R. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, ima svojstvo stranke u postupku kontrole izvođenja radova na adaptaciji spornog stana, kao vlasnik stana koji se nalazi neposredno ispod tog stana. U obrazloženju rešenja je navedeno da će pitanje učešća V . P, ovde podnosioca ustavne žalbe, biti razmotreno u okviru postupka izvođenja radova na adaptaciji stana u istoj ulici od strane N . K, koji se vodi kod tog organa uprave u predmetu 356-89/04.

Rešenjem prvostepenog organa broj 356-88/04 od 14. marta 2005. godine naloženo je investitoru da u roku određenom rešenjem poruši izvedene radove na unutrašnjoj adaptaciji i rekonstrukciji spornog stana. Navedeno rešenje postalo je pravnosnažno 30. decembra 2005. godine, donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu U. 1186/05, kojom je odbijena tužba investitora podneta protiv konačnog rešenja o odbijanju njegove žalbe izjavljene protiv navedenog rešenja. Izvršenje navedenog rešenja dozvoljeno je zaključkom od 5. septembra 2005. godine, koji je postao pravnosnažan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu U. 210/06 od 20. oktobra 2006. godine.

Investitor je 31. maja 2005. godine podneo zahtev za legalizaciju izvedenih radova na spornom stanu, nakon čega je prvostepeni organ doneo zaključak broj 533-39/2006-VI-3 od 16. maja 2006. godine, kojim je odložio administrativno izvršenje rešenja od 14. marta 2005. godine do okončanja postupka koji se vodi pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove opštine Savski Venac u predmetu broj 351-241/06 po zahtevu investitora za legalizaciju radova na spornom stanu. Drugostepenim rešenjem od 9. oktobra 2006. godine uvažena je žalba podnosilaca ustavne žalbe i poništen navedeni zaključak, sa obrazloženjem da u prvostepenom postupku nije utvrđeno da li su radovi izvedeni do 13. maja 2003. godine, jer od te činjenice zavisi da li ima mesta odlaganju administrativnog izvršenja. Presudom Okružnog suda u Beogradu od 9. februara 2007. godine odbijena je tužba investitora protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Prvostepeni organ je 10. aprila 2007. godine u ponovnom postupku doneo novi zaključak o odlaganju administrativnog izvršenja, prethodno utvrdivši da su predmetni radovi izvedeni pre 13. maja 2003. godine. Protiv ovog zaključka podnosioci su izjavili žalbu, koja je odbijena rešenjem od 27. avgusta 2007. godine. Okružni sud u Beogradu je presudom od 21. decembra 2007. godine uvažio tužbu podnosilaca ustavne žalbe i poništio navedeno konačno rešenje, nalazeći da su upravni organi propustili da ocene da li je odlaganje izvršenja moguće u odnosu na rešenja koja su potvrđena pravnosnažnom i izvršnom sudskom presudom. Presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 55/08 od 26. novembra 2008. godine odbijen je zahtev investitora za vanredno preispitivanje navedene presude. U izvršenju navedene presude Okružnog suda u Beogradu, drugostepeni organ je 23. januara 2008. godine doneo rešenje kojim je poništio zaključak od 10. aprila 2007. godine. Presudom Okružnog suda u Beogradu od 23. oktobra 2008. godine odbijena je tužba investitora podneta protiv navedenog konačnog rešenja.

Rešenjem odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Savski Venac broj 351-439/07 od 30. oktobra 2007. godine odbijen je zahtev investitora podnet 31. maja 2005. godine za legalizaciju izvedenih predmetnih radova, a 7. februara 2008. godine odbijena je njegova žalba izjavljena protiv tog rešenja. Presudom Okružnog suda u Beogradu od 8. jula 2008. godine uvažena je tužba investitora, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje, jer činjenično stanje nije bilo moguće proveriti, budući da nisu dostavljeni spisi predmeta.

Prvostepeni organ je zaključkom od 20. februara 2008. godine, donetim u ponovnom postupku, treći put odložio predmetno administrativno izvršenje. U obrazloženju navedenog zaključka je istaknuto da je investitor 8. maja 2006. godine podneo novi zahtev za legalizaciju predmetnih radova i da taj postupak nije pravnosnažno okončan, a da bi izvršenjem rešenja o rušenju mogla nastati šteta za izvršenika, čiju naknadu bi mogao da potražuje od opštine. Drugostepenim rešenjem od 19. maja 2008. godine uvažena je žalba podnosilaca i poništen navedeni zaključak, jer je ocenjeno da prvostepeni organ nije dao dovoljno razloga za odluku sadržanu u dispozitivu zaključka. Presudom Okružnog suda u Beogradu od 27. oktobra 2008. godine odbijena je tužba investitora podneta protiv navedenog konačnog rešenja .

Prvostepeni organ je 9. jula 2008. godine doneo četvrti zaključak o odlaganju administrativnog izvršenja, identične sadržine, a drugostepeni organ je rešenjem od 10. septembra 2008. godine odbio žalbu podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv navedenog zaključka. Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1418/08 od 16. decembra 2008. godine odbijena je tužba podnosilaca kojom su osporili zakonitost navedenog konačnog rešenja. Osporenom presudom Upravnog suda Uvp. I 191/10 od 12. maja 2011. godine odbijen je zahtev podnosilaca za vanredno preispitivanje navedene presude Okružnog suda u Beogradu. Upravni sud je presudom Uvp. 313/10 od 26. maja 2011. godine odbio zahtev podnosilaca za vanredno preispitivanje rešenja tog suda U. 87/09 od 21. jula 2009. godine, kojim je odbačena tužba podnosilaca za ponavljanje postupka okončanog presudom Okružnog suda u Beogradu od 16. decembra 2008. godine.

Rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata XXXI-10 broj 351.21-53625/11 od 17. aprila 2013. godine investitoru su odobreni izvedeni radovi, kao i njihova upotreba i korišćenje (st. 1. i 2. dispozitiva), određeno je da sastavni deo rešenja čini projekat izvedenog objekta izrađen od strane ovlašćenog pravnog lica (stav 3. dispozitiva) i da organ nadležan za upis prava svojine u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima ne stavlja zabeležbu da Republika Srbija garantuje za stabilnost i sigurnost objekta, s obzirom na to da predmet legalizacije predstavljaju građevinski radovi kojima se ne utiče na stabilnost objekta.

Prvostepeni organ je dopisom od 13. oktobra 2014. godine obavestio Ustavni sud da predmetno administrativno izvršenje nije sprovedeno iz razloga što nije pravnosnažno okončan postupak po zahtevu investitora za legalizaciju radova koji su bili predmet inspekcijskog nadzora.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž-5427/10 od 23. juna 2010. godine preinačena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1891/05 od 18. septembra 2008. godine u delu stava 1. izreke i obavezan tuženi O. S . da podnosiocima ustavne žalbe na ime naknade štete isplati iznos od 386.065 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona(član 58. stav 1.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da je stranka lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Navedenim zakonom je, takođe, propisano: da se rešenje doneseno u postupku izvršenja izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.); da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem (član 266. stav 1.); da organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja donosi, po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, zaključak o dozvoli izvršenja, a da se zaključkom konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i određuju način i sredstva izvršenja, kao i da je protiv ovog zaključka dopuštena žalba nadležnom drugostepenom organu (član 268. stav 1.); da će se administrativno izvršenje odložiti ako se utvrdi da je u pogledu izvršenja obaveze dozvoljen poček, ili je umesto privremenog rešenja koje se izvršava doneseno rešenje o glavnoj stvari koje se razlikuje od privremenog rešenja, kao i da odlaganje izvršenja odobrava organ koji je doneo zaključak o dozvoli izvršenja (član 271. stav 2.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09), koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja prvostepenog organa od 14. marta 2005. godine, bilo je propisano: da je građevinski inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora ovlašćen – da naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju i prijave početka izgradnje objekta, odnosno izvođenja radova, odnosno glavnog projekta (član 141. stav 1. tačka 1); da je vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole dužan da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona prijavi opštinskoj, odnosno gradskoj upravi objekat čije je građenje, odnosno rekonstrukcija završena bez građevinske dozvole, a po isteku roka iz stava 1. ovog člana, opštinska, odnosno gradska uprava u roku koji ne može biti duži od 60 dana obaveštava vlasnika, odnosno investitora objekta o uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju, odnosno o dokumentaciji koju je dužan da priloži uz zahtev (član 160. st. 1. i 3.); da će, ako vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole ne prijavi objekat u roku iz člana 160. ovog zakona, odnosno ne podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju u roku iz člana 161. ovog zakona, opštinska, odnosno gradska uprava doneti rešenje o rušenju objekta, odnosno dela objekta (član 162.).

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12 i 50/13 – Odluka US), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, propisano je: da legalizacija, u smislu ovog zakona, jeste naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat, odnosno delove objekta izgrađene ili rekonstruisane bez građevinske dozvole, a da će se građevinska dozvola iz stava 1. ovog člana izdati za sve objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 185. st. 1. i 2.); da se postupak legalizacije pokreće po zahtevu vlasnika bespravno izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela, a da se zahtev za legalizaciju podnosi u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 186. st. 1. i 2.); da se rušenje objekta, koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati niti će se za te objekte donositi rešenje o uklanjanju do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 197. stav 1.); da se pravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju, stiču uslovi za uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela (član 198. stav 1.); da će se rešavanje zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 218.).

Zakonom o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 95/13 od 31. oktobra 2013. godine), koji je stupio na snagu 1. novembra 2013. godine, propisano je: da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 33.); da će se postupci za legalizaciju započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 11. marta 2010. godine, a koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 39.).

5. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj u postupku administrativnog izvršenja rešenja o rušenju izvedenih radova na unutrašnjoj adaptaciji i rekonstrukciji spornog stana povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava .

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u ovom delu ratione temporis, s obzirom na to da su rešenje Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu od 14. marta 2005. godine, kojim je naloženo rušenje predmetnih radova i zaključak kojim je dozvoljeno njegovo izvršenje doneti pre proglašenja Ustava, Ustavni sud je nesumnjivo utvrdio da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo sprovedeno izvršenje navedenog rešenja prvostepenog organa. Imajući u vidu da je povreda na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi trajnog karaktera, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba podnositeljke ratione temporis dopuštena (videti, na primer, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ilić protiv Srbije, od 9. oktobra 2007. godine, st. 52. do 54. i Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, st. 44. do 46.).

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku, kojom je određeno da je stranka u upravnom postupku lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu broj 533-10/08-VI-02 (ranije predmet broj 356-88/04), utvrdio da je rešenjem tog organa od 17. novembra 2004. godine podnositeljki priznato svojstvo stranke u postupku kontrole izvođenja radova na adaptaciji spornog stana i da je nesumnjiv njen pravni interes da se predmetni postupak administrativnog izvršenja okonča u razumnom roku.

Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe sa stanovišta označenog ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i od značaja istaknutog prava za podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da odgovornost za predugo trajanje predmetnog postupka snosi prvostepeni organ, koji tri godine od pokretanja postupka nije utvrdio činjenice koje su od uticaja na odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, a posebno datum izvođenja predmetnih radova. Ustavni sud, takođe, nalazi da je dugom trajanju postupka doprineo drugostepeni organ, poništavajući treći zaključak o odlaganju predmetnog administrativnog izvršenja sa obrazloženjem da prvostepeni organ nije imao u vidu primedbe nadležnog suda, a potom je novodoneti zaključak identične sadržine ocenio kao pravilan. Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je našao da su odluke po tužbama u upravnom sporu i zahtevima za vanredno preispitivanje pravnosnažnih sudskih presuda donete u okviru razumnog roka.

Ustavni sud ukazuje da postupak administrativnog izvršenja po svojoj prirodi ne spada u složene postupke, posebno stoga što se izvršenje sprovodi na osnovu izvršnog rešenja, čija se pravilnost ne može osporavati žalbom. Takođe, u Zakonu o opštem upravnom postupku su taksativno navedeni razlozi i slučajevi u kojima se može obustaviti, odnosno odložiti izvršenje, što umnogome olakšava postupanje nadležnog organa u tom postupku.

Ustavni sud nalazi da je odluka u ovom predmetu bila od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, kao vlasnicu stana koji se nalazi neposredno ispod spornog stana. Budući da je zaključak o dozvoli izvršenja rešenja kojim je naloženo rušenje izvedenih radova donet još 2005. godine, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije imala na raspolaganju pravna sredstva za ubrzanje postupka, s obzirom na to da se u postupku administrativnog izvršenja može podneti žalba, odnosno tužba zbog „ćutanja administracije“, jedino u slučaju nedonošenja navedenog zaključka u roku predviđenom zakonom.

Polazeći od toga da predmetni postupak administrativnog izvršenja traje već devet godina i da o zahtevu za legalizaciju izvedenih radova još nije pravnosnažno odlučeno, Ustavni sud je ocenio da je propuštanjem Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu da sprovede izvršenje rešenja broj 356-88/04 od 14. marta 2005. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da nakon što je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1175/06 od 22. septembra 2006. godine, pravnosnažno odbijen zahtev za legalizaciju izvedenih radova na spornom stanu objekta, nadležni organi uprave nisu ispunili svoju pozitivnu obavezu u smislu člana 58. Ustava da izvrše rešenje o rušenju od 14. marta 2005. godine. Ustavni sud je, međutim, imao u vidu odredbe Zakona o planiranju i izgradnji koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine i važećeg Zakona o legalizaciji objekata, prema kojima se rušenje objekata, koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati niti će se za te objekte donositi rešenje o uklanjanju do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz dopisa prvostepenog organa od 13. oktobra 2014. godine utvrdio da predmetno administrativno izvršenje nije sprovedeno iz razloga što nije pravnosnažno okončan postupak po zahtevu investitora za legalizaciju radova na spornom stanu koji su bili predmet inspekcijskog nadzora. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da nadležni organi do 11. septembra 2009. godine, kada je stupio na snagu Zakon o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) , nisu ispunili svoju pozitivnu obavezu u smislu člana 58. Ustava i člana 1. Protokola broj 1 da izvrše navedeno rešenje od 14. marta 2005. godine, Ustavni sud je ocenio da propust nadležnih organa da delotvorno sprovedu postupak administrativnog izvršenja rešenja o uklanjanju radova izvedenih neposredno iznad stana podnositeljke ustavne žalbe, predstavlja povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti, pored ostalog, presudu Evropskog suda za ljudska prava Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, stav 74. i Odluku Ustavnog suda Už-192/2007 od 12. maja 2011. godine). Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio takođe kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak administrativnog izvršenja koji se vodi pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak u predmetu XXXI-10 broj 351.21-53625/11 okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalb e podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Upravnog suda Uvp. I 191/10 od 12. maja 2011. godine i zbog neizvršenja rešenja opštinskog organa broj 356-88/04 od 14. marta 2005. godine, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavne garantije prava na suđenje u razumnom roku, koje se jemči članom 32. stav 1. Ustava, sastoje u obezbeđivanju zaštite od nepotrebnog odugovlačenja u postupku u kome se odlučuje o pravima i obavezama nekog lica. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja gradske opštine Savski venac u Beogradu samo podnositeljki ustavne žalbe priznato svojstvo stranke u postupku koji se vodi pred tim organom u predmetu broj 533-10/08-VI-02 (ranije predmet broj 356-88/04), i to kao vlasniku stana koji se nalazi neposredno ispod spornog stana. Imajući u vidu navedeno, uprkos činjenici da su podnosioci ustavne žalbe zajedno izjavljivali pravna sredstva u osporenom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je samo podnositeljka ustavne žalbe bila ovlašćena da radi zaštite svog prava na imovinu inicira pokretanje postupka inspekcijskog nadzora koji je okončan rešenjem od 14. marta 2005. godine. Iz toga dalje sledi da u predmetnom postupku administrativnog izvršenja nije neposredno odlučivano o pravima podnosioca ustavne žalbe, pa u tom postupku nisu ni mogla biti povređena njegova prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu.

Po oceni Ustavnog suda, postojanje posrednog interesa podnosioca ustavne žalbe – kao supruga vlasnice stana iznad kojeg su izvedeni predmetni radovi, nije dovoljan osnov da bi se ustavna žalba smatrala ratione personae dopuštenom u odnosu na član 32. stav 1. i član 58. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je takav stav zauzeo i u Rešenju Už-4120/2010 od 15. decembra 2011. godine, ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na pravično suđenje, našao da je ustavna žalba ratione personae nedopuštena u odnosu na član 32. stav 1. Ustava, iako je podnosilac bio stranka u predmetnom postupku.

Imajući u vidu izloženo, kao i to da podnosilac ustavne žalbe povredu načela i prava iz člana 21. st. 1, 2. i 3, člana 25. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava vezuje za povredu prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu V. P, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u tač. 4. i 5. izreke.

9. Ocenjujući navode podnositeljke kojima osporava presudu Upravnog suda Uvp. I 191/10 od 12. maja 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka ) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnositeljke u ovom delu, kao u odnosnom delu tačke 4. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. U pogledu istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja državnog organa, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ovaj sud konstatuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5427/10 od 23. juna 2010. godine preinačena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1891/05 od 18. septembra 2008. godine u delu stava 1. izreke i obavezan tuženi O. S . da podnosiocima ustavne žalbe na ime naknade štete isplati iznos od 386.065 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Polazeći od toga da je u navedenom pravnosnažno okončanom parničnom postupku podnositeljka ustavne žalbe ostvarila pravo na naknadu materijalne štete, a da nije dostavila dokaze o novopretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je odbio za htev podnositeljke, kao u tački 6. izreke.

11. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu neizvršenjem pravnosnažne presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti