Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom dvadeset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, koje je dovelo do višestrukih ukidanja presuda, predstavlja osnovni razlog povrede.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živanka Arnautovića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. marta 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živanka Arnautovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu P. broj 5991/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja u postupku I. br. 992/08 Opštinskog suda u Loznici.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živanko Arnautović iz Loznice podneo je Ustavnom sudu 25. decembra 2007. godine blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 5991/01 od 16. marta 2004. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 1645/04 od 28. septembra 2004. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 311/07 od 18. aprila 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu P. 5991/01, a koji je trajao preko dvadeset godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da su troškovi postupka previsoko određeni. Istakao je da je imao putne troškove jer je 73 puta odlazio iz Loznice u Niš na zakazana ročišta za glavnu raspravu u navedenom parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je imao primedbe na izvođenje dokaza pred prvostepenim sudom i istakao je da isti sudija Vrhovnog suda Srbije nije mogao biti član veća i u postupku po izjavljenoj reviziji i postupku po izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti. Predložio je da Sud osporene presude „proglasi nevažećim zbog dužine trajanja parničnog postupka“, kao i da obustavi postupak izvršenja u predmetu Opštinskog suda u Loznici I. br. 992/08.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je propisano da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 5991/01, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilac, Milinko Stefanović iz Suvog Dola, je 28. marta 1988. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv podnosioca ustavne žalbe, navodeći da je sa podnosiocem ugovorio ugradnju sistema grejanja za iznos od 2.000,00 švajcarskih franaka i 900.000,00 tadašnjih dinara, ali da podnosilac ustavne žalbe nije ispunio svoju obavezu, jer sistem nije funkcionisao kako je ugovoreno, niti je podnosilac izvršio njegovu opravku. Tužbenim zahtevom je tražio da sud obaveže podnosioca ustavne žalbe na vraćanje iznosa od 2.000,00 švajcarskih franaka i 1.366.400,00 tadašnjih dinara i da ga obaveže na naknadu štete koju je tužilac pretrpeo u visini izdataka za zidanje dimnjaka.
Prva prvostepena presuda P. 1645/88 je doneta 21. juna 1990. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca. U periodu od podnošenja tužbe do zaključenja glavne rasprave bilo je zakazano 14 ročišta, od kojih je devet održano, a pet nije, a od kojih su tri bila odložena na zahtev podnosioca ustavne žalbe, a jedno na zahtev tužioca. Protiv pomenute presude podnosilac ustavne žalbe je 11. avgusta 1990. godine izjavio žalbu, da bi Okružni sud u Nišu 20. septembra 1990. godine doneo rešenje Gž. 2249/90, kojim je delimično ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.
U ponovnom postupku Opštinski sud u Nišu je 3. februara 1993. godine doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 4136/90, kojom je usvojen tužbeni zahtev u celini. U međuvremenu su zakazana 22 ročišta za glavnu raspravu od kojih je održano 13, tri ročišta su odložena po zahtevu podnosioca ustavne žalbe, na četiri ročišta podnosilac nije pristupio a bio je uredno pozvan, dok je jedno ročište odloženo da bi se parnične stranke mogle izjasniti na nalaz veštaka. Podnosilac ustavne žalbe je 8. marta 1993. izjavio žalbu na navedenu presudu, a Okružni sud je 23. jula 1993. godine u postupku po žalbi doneo rešenje Gž. br. 1142/93, kojim je ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio Opštinskom sudu na ponovni postupak, ali drugom sudiji.
Do donošenja treće po redu prvostepene presude P. 1851/99 od 22. marta 2000. godine, bilo je zakazano ukupno 28 ročišta za glavnu raspravu, od čega sedam nije održano, jer je podnosilac ustavne žalbe tražio njihovo odlaganje ili nije pristupio, a bio je uredno pozvan. Treba imati u vidu i činjenicu da je sud 26. marta 1999. godine prekinuo postupak na osnovu člana 213. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zbog ratnog stanja. Po okončanju ratnog stanja, postupak je nastavljen. Protiv presude P. 1851/99 od 22. marta 2000. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koju je Okružni sud u Nišu presudom Gž. 1722/2000 od 27. juna 2000. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju na navedenu drugostepenu presudu, a Vrhovni sud je rešenjem Rev 2042/01 od 5. septembra 2001. godine usvojio reviziju i ukinuo presude Opštinskog suda P. 1851/99 od 22. marta 2000. godine i Okružnog suda u Nišu Gž. 1722/200 od 27. juna 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U periodu do donošenja četvrte po redu prvostepene presude P. 5991/2001 od 16. marta 2004. godine, kojom je u celini usvojen tužbeni zahtev, bilo je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu od čega je jedno odloženo na zahtev podnosioca ustavne žalbe, dok je preostalih osam održano. Okružni sud je zatim u postupku po žalbi doneo presudu Gž. br. 1654/04 od 28. septembra 2004. godine kojom je odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. Podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju 9. novembra 2004. godine, a Vrhovni sud je presudom Rev. 91/05 od 1. juna 2006. godine delimično usvojio reviziju tuženog i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Tokom postupka koji je sledio bilo je zakazano sedam ročišta, od čega je jedno bilo odloženo zbog nepristupanja podnosioca ustavne žalbe. Opštinski sud u Nišu je 18. aprila 2008. godine doneo petu po redu prvostepenu presudu P. 4986/06, kojom je usvojio tužbeni zahtev. Parnični postupak je okončan donošenjem presude Okružnog suda u Nišu Gž. br. 2879/08 od 10. septembra 2008. godine, kojom je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 4986/06 od 18. aprila 2008. godine.
Tokom trajanja predmetnog parničnog postupka doneto je pet prvostepenih presuda, pet drugostepenih odluka i dve odluke Vrhovnog suda Srbije.
4. Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/02) koji je bio na snazi u vreme vođenja osporenog parničnog postupka bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku. Odredbom člana 71. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku bilo je propisano da sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu sudelovao u donošenju odluke nižeg suda ili drugog organa. Odredbom člana 383. Zakona bilo je propisano da o reviziji odlučuje vrhovni sud u republici, a odredbom člana 406. Zakona bilo je utvrđeno da ako su protiv iste odluke podneseni i revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, sud iz člana 383. ovog zakona odlučiće o tim pravnim lekovima jednom odlukom.
Odredbom člana 10. sada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).
5. Ustavni sud je stao na stanovište da se za utvrđivanje razumne dužine parničnog postupka u konkretnom slučaju mora imati u vidu period od dana podnošenja tužbe, 28. marta 1988. godine, pa do dana donošenja presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2879/08 od 10. septembra 2008. godine, kojom je okončan postupak, jer parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava.
Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 20 godina, pet meseci i 13 dana.
Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca koji se moraju proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 4.000 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom od dana podnošenja tužbe 28. marta 1988. godine, zbog neispunjenja ugovornih obaveza, kao i naknada štete koja je pričinjena od strane tuženog na objektu – kući tužioca u Suvom Dolu.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene relevantne dokumentacije, zaključio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak. Sud je trebalo da utvrdi: da li je tuženi pravilno i stručno izveo sve radove prema projektu, razlog zbog koga grejanje nije funkcionisalo i šta je uzrok pucanja kotla i nastanka štete u kući tužioca.
Predmet spora je od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o značajnoj sumi novca, koju je tuženi dužan isplatiti tužiocu, a koja može ugroziti ekonomsku egzistenciju podnosioca ustavne žalbe, posebno kada se ima u vidu iznos kamate koju je dužan da plati na iznos od 4.000 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti počev od dana podnošenja tužbe, 28. marta 1988. godine, do konačne isplate. Dakle, visina kamate na iznos glavnog duga je u direktnoj vezi sa dužinom trajanja parničnog postupka.
Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe jeste u određenoj, ali ne i u značajnoj meri doprineo dugom vremenskom trajanju sudskog postupka. Podnosilac ustavne žalbe nije pristupio na 24 zakazana ročišta na koja je bio uredno pozvan, od kojih su 20 bila odložena zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njihovo održavanje, upravo zbog izostanka podnosioca ustavne žalbe. Dakle, postoji i odgovornost na strani podnosioca ustavne žalbe zbog njegovog ponašanja kao parnične stranke, ali ne u tolikoj meri da bi uticala da parnični postupak traje punih 20 godina, pet meseci i 13 dana.
Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je ponašanje sudova koji su vodili osporeni postupak u najvećoj meri dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Rešenjem Okružnog suda Gž - 2249/90 od 20. septembra 1990. godine ukinuta je presuda P. 1645/88 od 21. juna 1990. godine zbog bitnih povreda pravila postupka, nerazumljivosti izreke presude, kao i zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je prvostepeni sud propustio da utvrdi tačne uzroke lošeg funkcionisanja izvedene instalacije, zatim da li je mogla biti izvršena zamena kotla i da li je tužilac zadržao instalaciju i parni kotao, a sve je to moglo biti utvrđeno veštačenjem preko drugog veštaka. U ponovnom postupku prvostepenom sudu je bilo potrebno dve godine i četiri meseca da donese novu presudu, i da pri tom, kako je to osnovano navedeno u rešenju Okružnog suda Gž. 1142/93 od 23. jula 1993. godine, ne postupi po nalogu Okružnog suda iz rešenja Gž. 2249/90 od 20. septembra 1990. godine, i ne utvrdi činjenice u vezi sa uzrocima lošeg funkcionisanja izvedene instalacije, zatim da li je mogla biti izvršena zamena kotla i da li je tužilac zadržao instalaciju i parni kotao. Činjenica da je nakon vraćanja spisa na ponovno suđenje Opštinskom sudu bilo potrebno čak šest godina, šest meseci i 22 dana da donese treću po redu prvostepenu odluku (P. 1851/99 od 22. marta 2000. godine), dovoljno svedoči o nepoštovanju načela procesne ekonomije parničnog postupka i povredi prava na suđenje u razumnom roku.
Pored toga, Ustavni sud je ocenio da primena načela procesne ekonomije u ovom konkretnom slučaju od strane prvostepenog suda ne bi dovela do povrede procesnih prava stranaka, niti bi išla na štetu pravilnosti odluke. Dakle, nedopustivo mnogo vremena je trebalo prvostepenom sudu da donese presude u ponovnim postupcima, posebno imajući u vidu da su određeni dokazi već bili izvedeni i da nije bilo potrebe za njihovim ponovnim izvođenjem.
6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u navedenoj parnici, zasnovana na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju neposredno povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Osnovni razlog tome je nedelotvorno postupanje, kako Opštinskog suda u Nišu koji nije postupao po nalozima Okružnog suda u Nišu, jer u ponovljenim postupcima nije izvršavao dobijene naloge i uputstva drugostepenog suda koje se odnose na činjenice koje je trebalo utvrditi, a što je dovelo do ukupno četiri ukidanja prvostepenih odluka, tako i Okružnog suda u Nišu koji kao sud više instance nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.
Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku P. broj 5991/01 koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.
Na osnovu odredbi člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj Sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Nišu P1. 5991/01 od 16. marta 2004. godine, Okružnog suda u Nišu Gž. 1645/04 od 28. septembra 2004. godine i rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 311/07 od 18. aprila 2007. godine, nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da su postupajući sudovi obrazložili svoje pravno stanovište zauzeto povodom odlučivanja o tužbenom zahtevu. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno da učestvuje u parničnom postupku, lično i preko punomoćnika, da predlaže izvođenje dokaza, a na sudu je bilo da odluči da li će ili ne prihvatiti predloge za izvođenje dokaza, dajući pri tom razloge za takve odluke.
Ustavni sud nalazi da je neosnovana tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da sudija Vrhovnog suda Srbije Slobodan Dražić nije mogao biti ujedno član veća koje je odlučivalo po izjavljenoj reviziji (rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 91/05 od 1. juna 2006. godine) i član veća koje je odlučivalo po izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti (Sgzz. 311/07 od 18. aprila 2007. godine). Iz navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku jasno proizlazi da je u ovom konkretnom slučaju isti sudija mogao učestvovati u odlučivanju i da to nije razlog za izuzeće, niti je predstavljalo smetnju da isti sudija bude član veća koje je odlučivalo u postupku po izjavljenoj reviziji i po zahtevu za zaštitu zakonitosti.
Nisu osnovani ni navodi podnosioca ustavne žalbe da prvostepeni sud nije prihvatao predloge za izvođenje dokaza, jer je upravo na predlog podnosioca ustavne žalbe određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka, inženjera mašinstva, Jovana Jovanovića, od 18. oktobra 1991. godine. Sud je na predlog podnosioca ustavne žalbe, za veštaka odredio upravo Jovana Jovanovića, iako se tužilac protivio ličnosti veštaka. Prilikom odlučivanja navedeni nalaz i mišljenje veštaka je cenjen kao dokaz od značaja za odlučivanje. Pored toga, 8. decembra 1992. godine izveden je dokaz veštačenjem od strane Instituta mašinskog fakulteta u Nišu, koji je izveo mr Branislav Stojanović diplomirani inženjer, i podnosilac ustavne žalbe je kao parnična stranka prisustvovao izvođenju veštačenja. Dakle, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim odlukama sudova povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni merodavnog prava, ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava.
Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta preduzetog na osnovu osporenog akta, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku.
Stoga je, Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić