Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom i povezanom parničnom postupku. Neopravdano dugo trajanje parnice, koja predstavlja prethodno pitanje, direktno je uzrokovalo povredu prava i u prekinutom ostavinskom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M . iz S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da je u postupcima koji su se vodili pred Osnovnim sudom u Boru u predmetima O. 448/94 i P. 833/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupci iz tačke 1. okončali u što kraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz S . je 27. juna 2011. godine preko punomoćnika D . M . i M . P, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Boru O. 448/94 od 23. decembra 2010. godine i Višeg suda u Zaječaru Gž. 256/11 od 15. aprila 2011. godine zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku u kom su doneta osporena rešenja.

Povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosilac zasniva na tvrdnji da osporeni ostavinski postupak traje 17 godina, dok povredu ostalih ustavnih prava obrazlaže navodima da nije bilo mesta donošenju osporenih rešenja. Naime, prema mišljenju podnosioca, pravno je irelevantna činjenica što se između naslednika i trećih lica vodi parnica radi utvrđivanja prava svojine na imovini na kojoj je, kako tvrdi, pravo svojine i državine oduvek imalo njegov pravni prethodnik. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, naredi Osnovnom sudu u Boru donošenje ostavinskog rešenja o naknadno pronađenoj zaostavštini u roku od 30 dana, te obaveže nadležne sudove da mu naknade troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Boru O. 448/94 i P. 833/11 (ranije predmet P. 150/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Činjenice i okolnosti vezane za ostavinski postupak:

Rešenjem Opštinskog suda u Boru O. 448/94 od 17. novembra 1994. godine za naslednike na zaostavštini pok. M. M, koja se sastoji od bliže navedenih pokretnih i nepokretnih stvari, oglašeni su P . M . i B . M, ovde podnosilac ustavne žalbe.

P. M . je 12. decembra 2007. godine podneo predlog za raspravljanje naknadno pronađene imovine ostavilje.

Na ročištu održanom 10. aprila 2008. godine punomoćnik naslednih učesnika je obavestio sud da se po njihovoj tužbi vodi parnica radi utvrđivanja prava svojine na katastarskim parcelama 3037/2 i 3037/5, KO Bor (u daljem tekstu: sporne parcele) koje su obuhvaćene predlogom za raspravljanje naknadno pronađene zaostavštine i istovremeno je predložio da se ostavinski postupak okonča u odnosu na imovinu za koju je nesporno da ulazi u zaostavštinu ostavilje. Rešenjem Opštinskog suda u Boru O. 448/94 od 10. aprila 2008. godine naknadno pronađena imovina za koju nije bilo sporno da je zaostavština pok. M. M . raspodeljena je naslednicima.

Podneskom od 28. jula 2010. godine punomoćnik naslednih učesnika je tražio da se donose ostavinsko rešenje kojim bi bila obuhvaćena i sporna parcela 3037/5. Nakon tri održana ročišta i pribavljanja dokumentacije od Službe za katastar nepokretnosti, Osnovni sud u Boru je 23. decembra 2010. godine doneo osporeno rešenje O. 449/94 kojim je prekinut postupak raspravljanja naknadno pronađene zaostavštine iza pok. M. M . do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi pred tim sudom u predmetu P. 150/10. Pozivajući se na odredbe člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku i člana 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ostavinski sud je ocenio da rešenje predmetne parnice tj. donošenje odluke o tužbenom zahtevu naslednih učesnika kojim je, između ostalog, traženo da se utvrdi da su po osnovu zakonskog nasleđivanja iza pok. M . M . vlasnici – korisnici sporne parcele, odnosno da je ista zaostavština ostavilje, predstavlja prethodno pitanje za ostavinski postupak.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž. 256/11 od 15. aprila 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba naslednog učesnika B. M . i potvrđeno je prvostepeno rešenje. Ovo rešenje uručeno je punomoćniku naslednog učesnika 26. maja 2011. godine.

Činjenice i okolnosti vezane za parnični postupak:

P. M, B . M . i M . R . su 25. marta 2008. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Boru protiv tuženih M . M . i opštine Bor, kojom su, pored ostalog, tražili da se utvrdi da su suvlasnici – korisnici spornih parcela po osnovu nasleđa iza pok. M . M . i pok. H . Š.

Opštinski sud u Boru je 13. maja 2008. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom zbog nedolaska uredno pozvanih tužilaca i njihovih punomoćnika. Navedeno rešenje je ukinuto na ročištu održanom 16. juna 2008. godine, jer je usvojen predlog tužilaca i dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje.

Podneskom od 1. septembra 2009. godine tužioci su tražili da sud zakaže ročište. Ročište je održano 20. oktobra 2009. godine. Nakon četiri održana ročišta i izvođenja dokaza saslušanjem dva svedoka, prvostepeni sud je 26. aprila 2010. godine doneo presudu P. 150/10 kojom je odbio tužbene zahteve tužilaca.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13764/10 od 14. novembra 2011. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev P. M . za utvrđenje prava svojine na katastarskoj parceli 3037/2, a ukinuta je u preostalom delu.

Tužilac B. M . je na ročištu održanom 28. februara 2012. godine obavestio je sud da je tužilac P . M . preminuo 3. septembra 2010. godine i da on stupa na njegovo mesto.

Prvostepeni sud je na ročištu održanom 23. aprila 2012. godine punomoćnicima stranaka uručio izveštaj Odeljenja za urbanizam, građevinske i komunalne poslove Opštinske uprave opštine Bor od 16. marta 2012. godine, dok je na sledećem ročištu od 7. juna 2012. godine punomoćnicima stranaka uručio priloge koji su dostavljeni uz pomenuti izveštaj. Na predlog tužioca sprovedeno je veštačenje na okolnost nastanka i promena vezanih za sporne parcele koje je povereno Republičkom geodetskom zavodu, a sud je tek na ročištu održanom 10. septembra 2012. godine punomoćnicima stranaka uručio priloge koji su dostavljeni uz izveštaj Republičkog geodetskog zavoda od 16. maja 2012. godine. Zbog činjenice da im je navedena dokumentacija uručivana naknadno na ročištima, punomoćnici stranaka su od suda tražili odlaganje tih ročišta radi izjašnjenja. U daljem toku postupka održana su još četiri ročišta, dok dva ročišta koja su bila zakazana radi izvođenja dokaza uviđajem za 14. decembar 2012. godine i 29. mart 2013. godine, nisu održana zbog vremenskih prilika.

Rešenjem P. 833/11 od 28. avgusta 2013. godine utvrđen je prekid postupka po tužbi tužilje M. R . zbog njene smrti. Ovo rešenje postalo je pravnosnažno 23. septembra 2013. godine, nakon čega je predmet arhiviran.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan slučaj, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. stav 1. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2.).

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, primećuje da podnosilac sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku isključivo osporava ostavinski postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru, kasnije pred Osnovnim sudom u Boru, u predmetu O. 448/94, te da smatra da se u konkretnom slučaju radi o postupku koji neprekidno traje od 1994. godine. U vezi sa iznetim stanovištem podnosioca, Ustavni sud konstatuje da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Boru O. 448/94 od 17. novembra 1994. godine raspravljena zaostavština pok. M. M, i da je, sada pok. P . M . 12. decembra 2007. godine, dakle 13 godina nakon pravnosnažnosti ostavinskog rešenja, podneo zahtev za donošenje dopunskog rešenja kojim bi se raspodelila novopronađena imovina ostavilje. Po oceni Ustavnog suda, postupak čiju dužinu trajanja podnosilac osporava otpočeo je podnošenjem pomenutog zahteva 12. decembra 2007. godine, budući da su tek tim zahtevom nasledni učesnici obuhvatili imovinu koja nije bila predmet ostavinskog rešenja od 17. novembra 1994. godine,

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak za raspodelu novopronađene imovine otpočeo 12. decembra 2007. godine i da još uvek nije okončan, s tim što je od 23. decembra 2010. godine u prekidu. Osporeni postupak je prekinut do donošenja pravnosnažne odluke parničnog suda o tome da li sporne parcele ulaze u zaostavštinu pok. M . M, koje pitanje, prema nalaženju ostavinskog suda, predstavlja prethodno pitanje za dalje odlučivanje.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da kada se u ostavinskom postupku postavi prethodno pitanje, ono u suštini ima ista obeležja kao prethodno pitanje u parničnom postupku. Međutim, ostavinski sud nema ovlašćenja da sam rešava prethodno pitanje da li određena imovina predstavlja zaostavštinu ostavioca kada povodom tog pitanja postoji spor između naslednika i trećih lica, jer je isto u isključivoj nadležnosti parničnog suda, s obzirom na to da se vanparnični sud kreće u okviru nespornih činjenica. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje pravnih pitanja u ostavinskom postupku. Iz toga sledi da se predmetni ostavinski postupak (koji je prekinut nakon tri godine) ne može posmatrati odvojeno od parničnog postupka koji je pokrenut radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja, jer je donošenje odluke u ovom vanparničnom predmetu uslovljeno prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak koji se pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 833/11, između ostalog, vodi i radi utvrđenja prava podnosioca ustavne žalbe da je po osnovu nasleđa iza smrti pok. M. M . i H . Š . vlasnik–korisnik spornih parcela, otpočeo 25. marta 2008. godine i da još nije okončan, s tim što se od 28. avgusta 2013. godine nalazi u prekidu zbog smrti tužilje M. R.

Kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ispitujući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da se osporeni postupak ne može smatrati naročito složenim s obzirom na dokaze koje treba izvesti u cilju raspravljanja spornih činjeničnih i pravnih pitanja. Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ima nesumnjiv interes da se predmetna parnica okonča u što kraćem roku, kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu prava za koja smatra da mu pripadaju po osnovu nasleđa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je zbog njegovog i nedolaska ostalih tužilaca doneto rešenje da se tužba smatra povučenom. Međutim, kako je već posle mesec dana dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i postupak nastavljen, to ovaj propust nije od uticaja na sveukupnu dužinu postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud uočava da je prvostepeni sud bio neaktivan u periodu od godinu dana i četiri meseca, kada je nakon ukidanja rešenja o povlačenju tužbe u junu 2008. godine prvo ročište zakazao za 20. oktobar 2009. godine. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što je na tri ročišta u toku 2012. godine punomoćnicima stranaka neposredno uručivao određenu dokumentaciju koja mu je bila dostavljena znatno ranije (u slučaju priloga uz izveštaj Republičkog geodetskog zavoda iz maja 2012. godine radi se o kašnjenju od četiri meseca), zbog čega su punomoćnici stranaka tražili odlaganja ročišta radi izjašnjenja. Osim toga, predmet je arhiviran nakon što je po tužbi pok. M. R . postupak prekinut, iako na strani tužilaca ne postoji nužno i jedinstveno suparničarstvo.

Sledom izloženog, Ustavni sud smatra da tokom osporenog parničnog postupka prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja imajući u vidu napred naveden propuste koji su doveli do toga da postupak u odnosu na podnosioca nije okončan u prvom stepenu ni posle pet i po godina.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 833/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je ostavinski postupak koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu O. 448/94 radi raspodele naknadno pronađene imovine započet još 2007. godine i da je prekinut do okončanja navedenog parničnog postupka, za koji je ocenjeno da traje van granica razumnog roka, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe i u predmetnom ostavinskom postupku povređeno navedeno ustavno pravo. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se osporeni postupci okončali u najkraćem roku.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se zbog povrede prava na pravično suđenje osporavaju rešenja Osnovnog suda u Boru O. 448/94 od 23. decembra 2010. godine i Višeg suda u Zaječaru Gž. 256/11 od 15. aprila 2011. godine, a imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenih akta, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o aktima iz člana 170. Ustava. Naime, Ustavni sud je u Rešenju Už-2260/2009 od 27. januara 2010. godine zauzeo stav da rešenje kojim je prekinut postupak raspravljanja zaostavštine ne predstavlja pojedinačni akt protiv kojeg je u smislu člana 170. Ustava ustavna žalba dopuštena.

Imajući u vidu da podnosilac nije dostavio nijedan dokaz o različitom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti se pozvao na različito postupanje sudova, kao i da je imao i iskoristio pravo na izjavljivanje žalbe protiv osporenog prvostepenog rešenja, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

U pogledu podnosiočeve tvrdnje da mu je povređeno načelo iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načel a na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga su povrede ov og načela akcesorne prirode, jer mogu biti vezane samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, pa kako nisu ispunjene pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističu povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, to nema osnova ni za isticanje povrede načela zajemčenog članom 22. Ustava.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju rešenja Osnovnog suda u Boru O. 448/94 od 23. decembra 2010. godine i Višeg suda u Zaječaru Gž. 256/11 od 15. aprila 2011. godine, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.