Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu profesionalnog vojnog lica. Podnosilac je tražio naknadu štete zbog manje isplaćene zarade. Sud je potvrdio stavove redovnih sudova da isplata zarade u skladu sa konačnim pojedinačnim aktima poslodavca ne predstavlja nezakonit rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Krsmanovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovana Krsmanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Re v. 2135/10 od 1. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Krsmanović iz Subotice je 17. juna 2010 . godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2135/10 od 1. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu materijalne štete iz člana 35. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava, kao i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena revizija podnosioca ustavne žalbe protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 116/09 od 24. avgusta 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Subotici P1. 227/07 od 26. maja 2009. godine, a kojom je odb ijen tužbeni zahtev podnosioca da mu tužena Republika Srbija – Vojska Srbije isplati naknadu materijalne štete u vidu razlike između pripadajuće i isplaćene zarade. Dalje se navodi da je pobijanom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, na korišćenje sopstvenog jezika i pisma, jer su zapisnici, pozivi i rešenja u prvostepenom postupku, kao i prvostepena presuda, pisani latinicom, iako je za jezik postupka bio određen srpski jezik; da su presude donete pogrešnom primenom materijalnog prava koja se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, a nedosuđivanjem naknade ove materijalne štete prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud su povredili podnosiočevo pravo na naknadu materijalne štete koju mu je nezakonitim radom prouzrokovao državni organ iz člana 35. Ustava; da je postupanjem suda u prvostepenom i drugostepenom postupku povređena jednaka zaštita prava podnosioca, jer nije doneta presuda u njegovu korist, uprkos postojanju pravnosnažno presuđenih predmeta sa identično postavljenim tužbenim zahtevima, u kojim je tužbeni zahtev opravdano usvojen kao osnovan; da je podnosiocu povređeno i pravo na pravno sredstvo, jer uloženi pravi lekovi tokom sudskog postupka (žalba i revizija) nisu bili delotvorni. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu, odredi da mu se naknadi šteta i da se uklone štetne posledice i da se podnosiocu naknade troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćenonjegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, kao i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P1. 743/10 (ranije predmeta Opštinskog suda u Subotici P1. 227/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 227/07 od 26. maja 2009. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavna žalbe da se tužena Republika Srbija – Vojska Srbije obaveže da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćenje zarade u periodu od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2006. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa kamatom za periode bliže utvrđene u ovom stavu izreke, stavom drugim izreke odbije n je prigovor mesne nenadležnosti, a st avovima trećim, četvrtim i petim je odlučeno o obavezi tužioca na plaćanje sudske takse i o troškovima postupka.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž1. 116/09 od 24. avgusta 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena presuda Opštinskog suda u Subotici.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2135/10 od 1. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 116/09 od 24. avgusta 2009. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana, jer revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti povredom na koju se ukazuje u reviziji, te da su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev kao neosnovan. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je tužiocu koji je u radnom odnosu kod tužene kao p rofesionalno vojno lice, obračun i isplata plate vršena prema naredbama o postavljenju koje su sadržavale platnu grupu, formacijsko mesto i čin, kao i visinu koeficijenta prema zakonu i saopštavane su mu uz potpis; da se plata profesionalnih vojnih lica određuje u skladu sa odredbom člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada i obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da se vojni dodatak, poseban deo plate, posebne druge naknade, nagrade, otpremnina i druga novčana primanja iz Uredbe, isplaćuju na osnovu rešenja koja po službenoj dužnosti donosi nadležni starešina; da Savezna vlada u smislu odredbi člana 52. stav 1. Uredbe, u vezi sa članom 75. i 137. Zakona o V ojsci, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci, a prema stavu 2. navedene zakonske odredbe savezni ministar odbrane u okviru ukupnih iznosa novačanih sredstava donosi odluku o vrednosti boda, odnosno koeficijentima za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja. U obrazloženju presude se, takođe, navodi da je u konkretnom slučaju tužiocu, kao licu u radnom odnosu kod tužene , redovno isplaćivana plata u skladu sa odlukom nadležnog organa, te stoga nema mesta za odgovornost tužene na osno vu odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zbog nepravilnog ili nezakonitog rada; da bi do toga došlo ukoliko bi nadležni organ bez zakonski propisanog razloga uskraćivao isplatu u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po izvršnim rešenjima, odnosno na drugi način nepravilno ili nazakonito postupao; da u takvoj situaciji sud u parničnom postupku ocenjuje da li postoji zakonski osnov odgovornosti tužene države za naknadu eventualno nastale štete; da kako su u izvršavanju obaveze isplate prema tužiocu organi tužene postupali u skladu sa donetim konačnim i prav nosnažnim pojedinačnim rešenjem, nema nezakonitog ili nepravilnog rada tog organa kao osnova odgovornosti države za štetu u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionom odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st.1 i 2.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri, niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu člana 75. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava, kao i da li je time eventualno došlo do povrede prava na naknadu štete garantovanog odredbom člana 35. stav 2 . Ustava.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utem eljen osnov za donošenje osporene presude.

Naime, po stanovištu Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Iz navedenih razloga, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, po oceni Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, niti pravo na naknadu štete na koje se podnosilac poziva.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi načela upotrebe jezika u parničnom postupku, zbog toga što su spisi prvostepenog predmeta napisani latiničnim pismom, Ustavni sud ukazuje da je na prvom ročištu za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom utvrđeno da je jezik postupka srpski, a da podnosilac u toku celog prvostepenog postupka, kao ni docnije u žalbi i reviziji, nije ukazivao na eventualnu povredu člana 361. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, te da stoga ovaj razlog koji se prvi put ističe u ustavnoj žalbi ne može predstavljati valjan ustavnopravni razlog za postojanje povrede ustavnih prava prilikom donošenja osporene presude.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2135/10 od 1. aprila 2010. godine ni su povređen a prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je isti stav već zauzeo u više svojih odluka (videti npr. Odluku Už- 860/2009 od 22. septembra 2011. godine).

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Vrhovni sud Srbije u toj odluci odgovorio na revizijske navode i ocenio da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u postupku po reviziji obezbeđeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se samo pozivanje na neke prvostepene i drugostepene sudske odluke navođenjem njihovih poslovnih brojeva, kao što je to učinjeno u ustavnoj žalbi, ne može prihvatiti kao dokaz o različitom postupanju nadležnih sudova koji su pravnosnažno odlučivali u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, te je, kako podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze za svoju tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava, našao da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2135/10 od 1. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti