Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko deset godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 1.000 evra, konstatujući neefikasnost prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A. iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 61653/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7802/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A. iz Valjeva je, 1. aprila 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 61653/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7802/04).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 11. decembra 2003. godine podneo tužbu radi naknade štete, a da je 23. novembra 2006. godine Drugi opštinski sud u Beogradu doneo presudu P. 7802/04, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 16562/07 od 23. aprila 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61653/10 od 22. jula 2011. godine delimično usvojen tužbeni zahtev, a presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 211/12 od 29. januara 2014. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda, te je postupak pravnosnažno okončan; da je predmetni postupak koji nije bio složen trajao 11 godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61653/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. decembra 2003. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog AD za osiguranje „M.“ iz Beograda, radi naknade štete.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5363/03 od 10. februara 2004. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Drugom opštinskom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom sudu. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 1. jula 2004. godine, a spisi predmeta su dostavljeni nadležnom Drugom opštinskom sudu u Beogradu 20. oktobra 2004. godine.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 7802/04 i prvo ročište je bilo zakazano za 29. septembar 2005. godine, a ukupno je bilo održano tri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok jedno ročište nije bilo održano, jer na strani tuženog niko nije došao.

Prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište u periodu od 20. februara do 23. novembra 2006. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7802/04 od 23. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti zbog neupotrebe teretnog vozila, u periodu od 22. maja do 2. septembra 2003. godine, isplati iznos od 195.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 16562/07 od 23. aprila 2008. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7802/04 od 23. novembra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 2941/08 i održano je sedam ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, a tužilac je saslušan u više navrata, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak dok tri ročišta nije bilo održano i to dva jer na stani tuženog niko nije došao, a jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodio pod brojem P. 61653/10.

Tužilac je podneskom od 23. februara 2011. godine preinačio tužbu i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61653/10 od 24. maja 2011. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61653/10 od 22. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti zbog neupotrebe teretnog vozila u periodu od 22. maja do 2. septembra 2003. godine isplati iznos od 1.128.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da tuženi tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznose i za periode bliže označenim u izreci; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove postupka u iznosu od 199.625,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 211/12 od 29. januara 2014. godine, u stavu prvom izreke odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61653/10 od 22. jula 2011. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga uz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 11. decembra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od preko deset godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud ukazuje da odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon ukidanja prve prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, odlučio nakon više od tri godine, a takođe odgovornost snosi i drugostepeni sud koji je o žalbi protiv druge prvostepene presude odlučio za dve i po godine te je time pravnosnažno okončao postupak. Dalje, prvostepeni sud nije redovno zakazivao ročišta, jer je imao jedan period neaktivnosti u trajanju od devet meseci (od 20. februara do 23. novembra 2006. godine) kada nije zakazao nijedno ročište. Takođe, nakon donošenja rešenja kojim se oglasio nenadležnim, Četvrti opštinski sud u Beogradu je nakon tri meseca od pravnosnažnosti tog rešenja, dostavio spise nadležnom sudu, Drugom opštinskom sudu u Beogradu koji je prvo ročište zakazao nakon skoro godinu dana od dobijanja spisa.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih ni činjeničnih niti pravnih pitanja koje bi postupajući sud trebalo da razjasni pre donošenja odluke.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka, a predmet spora je bio od nesumnjivog materijalnog značaja za podnosioca. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 61653/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7802/04), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti