Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Upravnog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud nalazi da osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje zahteva podnosioca za novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Lukovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrivoja Lukovića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 8998/11 od 29. februara 201 2. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 8998/11 od 29. februara 201 2. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-1608/2010 od 6. jula 20 11. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoje Luković iz Beograda, preko punomoćnika Miloša Pajčina, advokata iz Beograda, podneo je , 11. aprila 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 8998/11 od 29. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u ponovljenom upravnom postupku poništeno konačno rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-5919-1/2008 od 28. maja 2008. godine, kojim mu je bilo priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 24 meseca, počev od 19. aprila 2008. godine i da je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je presudom Upravnog suda U. 2102 od 19. maja 2011. godine poništeno ranije doneto rešenje tuženog organa i ocenjeno da je u upravnom postupku pogrešno utvrđeno da podnosilac nema pravo na novčanu naknadu u ukupnom periodu do 17. marta 2010 godine, zbog čega je naloženo upravnim organima da u ponovnom postupku utvrde da li od 16. maja 2008 godnne , kada je podnet zahtev za ostvariva nje novčane vaknade, podnosilac ispunjava uslove za priznavanje tog prava.

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da je 15. maja 2008. godine primio rešenje o prestanku radnog odnosa i da mu pripada pravo na novčanu naknadu od 16. maja 2008 godine, kada je, prema rešenju Agencije za privredne registre, njegova samostalna zanatska radnja brisana iz registra.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Upravnog suda U. 8998/11 od 29. februara 201 1. godine odbijena je kao neosnovana tužba Dobrivoja Lukovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv rešenja Nacionaln e služb e za zapošljavanje broj 0031-10412-1608/2010 od 6. jula 2011. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano: da je pobijanim rešenjem odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja te službe – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-5919-3/2008 od 22. novembra 20 10. godine, kojim je ponovljen postupak odlučivanja o priznavanju prava na novčanu naknadu; da je navedenim prvostepenim rešenjem poništeno rešenje istog organa od 28. maja 2008. godine, kojim je podnosiocu bilo priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 24 meseca, počev od 19. aprila 2008. godine, te da je odbijen zahtev podnosi oca za priznavanje prava na novčanu naknadu. Upravni sud je ocenio da je tuženi organ, primenom odredaba člana 4. st av 1, člana 94. tačka 5 ) i čl ana 105. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, pravilno našao da je prvostepeni organ osnovano odbio zahtev podnosioca za priznavanje prava na novčanu naknadu, zbog toga što je nakon prestanka radnog odnosa u D.P. „Industrija tepiha Ivanjica“, u stečaju bio prijavljen od 19. aprila do 16. maja 2008. godine na osiguranje po osnovu obavljanja samostalne delatnosti. Upravni sud je ovu ocenu obrazložio time što je u toku postupka utvrđeno : da je podnosiocu 18. aprila 2008. godine prestao radn i odnos u D.P. „Industrija tepiha Ivanjica“ u stečaju , a da je zahtev za priznavanje predmetnog prava podneo 16. maja 2008. godine; da je podnosilac bio korisnik novčane naknade počev od 19. aprila 2008. godine do 17. marta 2010. godine; da je iz dopisa Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd od 11. oktobra 2010. godine utvrđeno da je podnosilac u vreme korišćenja prava na novčanu naknadu u periodu od 19. aprila do 16. maja 2008. godine, bio prijavljen na osiguranje po osnovu obavljanja samostalne delatnosti; da je samostalna zanatska radnja podnosioca brisana iz registra privrednih subjekata 16. maja 2008. godine; da je navedeni dopis u smislu člana 239. st av 1. tač ka 1) i člana 248. Zakona o opštem upravnom postupku, pravilno ocenjen kao novi dokaz na osnovu kojeg se postupak može ponoviti . Upravni sud je, takođe, ocenio pravilnim zaključak tuženog da je u rešenju prvostepenog organa od 28. maja 2008. godine pogrešno utvrđeno činjenično stanje, jer je podnosilac mogao biti uveden u evidenciju nezaposlenih tek 17. maja 2008. godine, s obzirom na to da je na dan podnošenja zahteva 16. maja 2008. godine bio „osnivač preduzeća, koju činjenicu je negirao u podnetom zahtevu, zbog toga što je svojeručno upisao : ne bavim se privatnim poslom“. Upravni sud je, polazeći od navedenog, prihvatio kao „dovoljne i na zakonu zasnovane“ razloge tuženog organa za ocenu da je pravilno odlučio prvostepeni organ kada je odbio zahtev podnosioca kao neosnovanog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosil ac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni list SRJ“, br . 71/03 i 84/04), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, a kojima je bilo propisano: da je nezaposleni, u smislu ovog zakona, lice od 15 do 65 godina života, sposobno i odmah spremno da radi, koje nije zasnovalo radni odnos ili na drugi način ostvarilo pravo na rad, a koje se vodi na evidenciji nezaposlenih i aktivno traži zaposlenje (član 4. stav 1.); da e videncija o nezaposlenom prestaje da se vodi ako samostalno počne da obavlja preduzetničku delatnost ili profesionalnu delatnost, odnosno osnuje preduzeće ili drugo pravno lice (član 94. tač. 4) i 5)); da je o bavezno osigurano lice za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe, između ostalih, fizičko lice koje u skladu sa zakonom samostalno obavlja privrednu i drugu delatnost kao osnovno zanimanje (član 105. tačka 4)); da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju stečaja, likvidacije i u svim drugim slučajevima prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom (član 109. tačka 2)) ; da n ovčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (član 110. stav 1.); da n ezaposlenom koji podnese zahtev Nacionalnoj službi po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, novčana naknada pripada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu (član 110. stav 2.); da p ravo na novčanu naknadu nema nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje mu pravo na novčanu naknadu pripada, u skladu sa ovim zakonom (član 110. stav 3.); da nezaposlenom prestaje pravo na novčanu naknadu u slučaju neizvršavanja obaveza utvrđenih ovim zakonom – n eobaveštavanja Nacionalne službe u roku od pet dana o promeni koja je uslov ili osnov za sticanje, ostvarivanje ili prestanak prava na novčanu naknadu (član 122. stav 1. tačka 5)); da n ezaposlenom prestaje pravo na novčanu naknadu i u slučaju promene statusa osiguranika – samostalnog obavljanja zanatske ili druge preduzetničke delatnosti (član 122. stav 3. tačka 3)).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u ponovljenom postupku pred Nacionalnom službom za zapošljavanje uskraćeno pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti , koje mu pripada za period od 24 meseca, počev od dana kada je njegova samostalna zanatska radnja brisana iz registra privrednih subjekata.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni nadležni sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova, odnosno konačnih upravnih akata. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ispitujući da li osporena presuda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, Ustavni sud je najpre konstatovao da je podnosio cu ustavne žalbe 18. aprila 2008. godine prestao radni odnos u D.P. „Industrija tepiha Ivanjica“ u stečaju i da se podnosilac obratio nadležnom organu radi priznavanja navedenog prava 16. maja 2008. godine, istog dana kada je samostalna zanatska radnja čiji je bio vlasnik izbrisana iz registra privrednih subjekata.

Ustavni sud je iz sadržine osporene presude utvrdio da je Upravni sud u svemu prihvatio razloge drugostepenog organa za ocenu da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, budući da je nakon prestanka radnog odnosa u D.P. „Industrija tepiha Ivanjica“, u stečaju , bio prijavljen od 19. aprila do 16. maja 2008. godine na osiguranje po osnovu obavljanja samostalne delatnosti. Ustavni sud konstatuje da se Upravni sud nije pozvao na odredbe materijalnog prava čijom primenom je doneo osporenu presudu i da je ocenio zakonitom odluku drugostepenog organa, donetu primenom odredaba člana 4. st av 1, člana 94. tačka 5 ) i čl ana 105. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, iz kojih proizlazi da se nezaposlenim smatra lice koje nije zasnovalo radni odnos ili na drugi način ostvarilo pravo na rad, a koje se vodi na evidenciji nezaposlenih, da evidencija o nezaposlenom prestaje da se vodi ako samostalno počne da obavlja preduzetničku delatnost ili profesionalnu delatnost, odnosno osnuje preduzeće ili drugo pravno lice, te da je obavezno osigurano lice za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje i fizičko lice koje u skladu sa zakonom samostalno obavlja privrednu i drugu delatnost kao osnovno zanimanje.

Ustavni sud ukazuje da je tada važećim Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti bilo propisano da n ezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju stečaja poslodavca (član 109. tačka 2)), da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, a ako to učini po isteku navedenog roka, pripada mu naknada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja tog prava (član 110. st. 1. i 2.).

Polazeći od toga da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos 18. aprila 2008. godine, usled otvaranja stečajnog postupka nad poslodavcem i da je 16. maja 2008. godine samostalna zanatska radnja čije je podnosilac bio vlasnik izbrisana iz registra privrednih subjekata, a imajući u vidu da se pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti može priznati najranije prvog narednog dana od dana prestanka osiguranja, Ustavni sud nalazi da Upravni sud nije dao relevantne i dovoljne razloge za ocenu da zahtev podnet 16. maja 2008. godine za priznavanje prava na novčanu naknadu nije osnovan za period od 17. maja 2008. godine, što je imalo za posledicu da osporena presuda nije obrazložena na način koji bi otklonio sumnju u arbitrernost postupanja i odlučivanja.

Polazeći od svega izloženog, a ne prejudicirajući odluku o predmetnoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog prava, odlučujući kao tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 8998/11 od 29. februara 201 2. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-1608/2010 od 6. jula 20 11. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe kojima se, pozivom na odredbu člana 36. stav 1. Ustava, ukazuje na nejednako postupanje Upravnog suda.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić