Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv pravnosnažne presude je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 14366/11 (ranije Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 88/00) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 9. aprila 2016. godine, preko punomoćnika B. Z, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14366/11 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7477/ 15 od 12. februara 2016. godine zbog povrede načela i prava utvrđenih članom 21. st. 1. i 2, članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istaka o: da je sporni stan stekao na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju broj R. 486/91, overenog p red Prvim opštinskim sudom u Beogradu 13. marta 2001. godine, zaključenog između primaoca izdržavanja S. R . i njega, kao davaoca izdržavanja; da u spornom stanu živi od dana zaključenja navedenog ugovora, ali da izvedeni radovi na objektu iznad njegovog stana nanose štetu njemu i njegovoj porodici; da nema pravo na pravni lek, kao ni na zaštitu od ugrožavanja zdravlja i bezbednosti; da je neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da nema pravni interes da zahteva sudsku zaštitu, jer u konkretnom slučaju, prema njegovom iskazu, u spornom stanu više ne stanuje , te da veštak koji je član komisije nije saslušan u postupku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za nakn adu nematerijalne štete, kao i za troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14366/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. decembra 1999. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene G. R . iz Beograda, radi činidbe , kojom je traži o da tužena poruši bespravno i nestručno nadzidani objekat iznad stana tužioca u ulici K . broj 37 i da tavanski prostor iznad tužiočevog stana dovede u pređašnje stanje.

Nakon dva održana ročišta, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 88/00 od 9. juna 2000. godine kojim je usvojio predlog tužioca i izdao privremenu meru zabrane useljenja tuženoj u nadzidani deo tavanskog prostora u ulici K. bro j 37 iznad stana tužioca, pečaćenje m vrata na potkrovlju iznad tužiočevog stana, radi otklanjanja opasnosti, pod pretnjom prinudnog izvršenja, s tim što privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja parnice, a eventualno izjavljena žalba ne odlaže izvršenje rešenja.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6684/00 od 12. septembra 2000. godine vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu spis P. 88/00 na dalji postupak, jer rešenje o određivanju privremene mere dužnik može pobijati prigovorom u roku od tri dana od dana dostavljanja, o kome odlučuje veće trojice sudija suda koji je doneo rešenje.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu Pv. 71/00 (P. 88/00) od 20. oktobra 2000. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene izjavljena protiv rešenja istog suda o određivanju privremene mere P. 88/00 od 9. juna 2000. godine.

Pred prvostepenim sudom održano je 24 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi građevinskim veštačenjem (dva puta preko sudskih veštaka pojedinaca i preko G . z . za veštačenje), saslušanjem sudskih veštaka i komisije sudskih veštaka, saslušanjem parničnih stranaka , kao i pribavljanjem spisa predmeta od Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda, Odeljenja za građevinske poslove opštine Stari grad, Okružnog suda u Beogradu, kao i Poreske uprave , radi procene tržišne cene stana tužioca, dok 12 ročišta nije održano uglavnom zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Prvi osnovni sud u Beogradu se rešenjem P. 45584/10 od 8. septembra 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom na dalje postupanje.

Rešavajući o sukobu nadležnosti, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R-194/11 od 20. juna 2011. godine odučio da je za suđenje u ovom predmetu stvarno nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

U daljem toku postupka održano je 12 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, umešača na strani tužene i sudskih veštaka, a pribavljani su i spisi od Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja – Sektora za kontrolu i nadzor Odeljenja urbanističke inspekcije , kao i Republičkog geodetskog zavoda katastra nepokretnosti radi dostavljanja izvoda za sporni stan, dok osam ročišta nije održano uglavnom zbog izostanaka tužene i umešača na strani tužene, štrajka advokata i izostanka postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14366/11 od 2. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je predlog za prekid postupka, stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da poruši bespravno i nestručno nadzidani objekat iznad tužiočevog stana u ulici K. broj 37 i da tavanski prostor iznad tužiočevog stana dovede u pređašnje stanje, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 237.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca i umešača na strani tužene, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7477/15 od 12. februara 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14366/11 od 2. marta 2015. godine u stavovima prvom i drugom njene izreke; stavom drugim izreke je preinačio prvostepenu presudu u stavu trećem njene izreke tako što je obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 347.000,00 dinara.

Povodom izjavljene revizije tužioca u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 58/16 od 2. juna 2016. godine vratio spise predmeta P. 14366/11 prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer u spisima predmeta nije postojao dokaz da je revizija tužioca dostavljena javnom tužiocu nadležnom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6/17 od 9. februara 2017. godine ponovo vratio spise predmeta P. 14366/11 prvostepenom sudu , radi dopune postupka, odnosno dostavljanja primerka presude protiv koje je revizija izjavljena , javnom tužiocu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1983/17 i Gzz1. 31/17 od 15. septembra 2017. godine je , u stavu prvom izreke , odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca, a u stavu drugom izreke je odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7477/15 od 12. februara 2016. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 1. i 2.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući, najpre , navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosi lac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 30. decembra 1999. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7477/15 od 12. februara 2016. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 16 godina i dva meseca , što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi činidbe, odnosno rušenja bespravno i nestručno nadzidanog objekta iznad stana tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud nalazi da je na dužinu trajanja parničnog postupka uticala složenost postupka, pre svega to što je prvostepeni sud radi utvrđivanja činjeničnog stanja sprovodio dokazni postupak preko veštaka građevinske struke, kao i komisije sudskih veštaka (G . z . za veštačenje) , saslušanjem sudskih veštaka, parničnih stranaka, umešača na strani tužene i pribavlja o spis e predmeta od Ministarstva zaštite životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda, Odeljenja za građevinske poslove opštine Stari grad, Poreske uprave, Republičkog geodetskog zavoda, kao i spis e predmeta Okružnog suda u Beogradu .

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedovoljno ažurno i nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 16 godina i dva meseca (ne računajući period u kome je odlučivano o sukobu stvarne nadležnosti i period do odlučivanja o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti tužioca), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotv ornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maj a 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlu kama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda iz osporen e presud e u pogledu nedostatka aktivne legitimacije tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer je prestao da postoji pravni osnov po kome tužilac koristi spornu nepokretnost, te isti nije nosilac prava koje je predmet ovog spora. Naime, u toku postupka je utvrđeno da je tužilac stan broj h u ulici K . broj 37 koristio na osnovu zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju R. 486/91 od 15. marta 1991. godine, čija je ništavost utvrđena pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47866/10 od 14. decembra 2011. godine, te da je tada prestao pravni osnov po kome tužilac koristi spornu nepokretnost. Osim toga , i iz nalaza G . z . za veštačenje proizlazi da je pomenuti objekat urađen u svemu u skladu sa projektno-tehničkom dokumentacijom, kao i da izvedeni radovi ne nanose štetu i ne predstavljaju opasnost po lica koja žive u stanu broj h, niti ugrožavaju bezbednost tih lica, zbog čega drugostepeni sud smatra da nisu ispunjeni uslovi da sud naredi da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili da se otkloni izvor opasnosti u smislu člana 156. Zakona o obligacionim odnosima.

Osim toga, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane prvostepenog i drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenoj presudi dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je stoga povreda ovih načela uvek akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti