Odbijena ustavna žalba zbog odbacivanja tužbe usled pasivnosti punomoćnika

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o odbacivanju tužbe. Sud je utvrdio da nije bilo povrede prava, jer je odbacivanje tužbe usledilo kao zakonska posledica neuređenja tužbe od strane punomoćnika podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-294/2008
11.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Stantića iz Donjeg Tavankuta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vojislava Stantića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 1523/07 od 3. decembra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 1532/07 od 28. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Stantić iz Donjeg Tavankuta je, preko advokata Miodraga Batinića iz Subotice, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata iz izreke ove odluke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim rešenjem Opštinskog suda u Subotici, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Subotici, koje se takođe osporava, odbačena njegova tužba koju je podneo preko svog punomoćnika - advokata, pri čemu je kao razlog za odbačaj navedeno da je u tužbi pogrešno označena adresa tuženog, jer se dostavnica za tuženog vratila sa naznakom "odselio u Sloveniju", a punomoćnik tužioca nije postupio po rešenju suda kojim mu je naloženo da u roku od osam dana dostavi tačnu adresu tuženog. Po njegovom mišljenju, kao prvo, nije tačno da se tuženi odselio, jer je u Policijskoj upravi Subotica i danas prijavljen na adresi koja je označena u tužbi, a drugo, čak i da je to tačno, ni on, ni njegov punomoćnik nisu u mogućnosti da pribave bilo čiju adresu u Sloveniji ili nekoj drugoj zemlji. Konačno, podnosilac smatra da su sudovi pobijanim odlukama "zanemarili očigledno tačnu činjenicu", a njegovom punomoćniku "postavili nemoguć zahtev", čime je povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava. Od Ustavnog suda zahteva da utvrdi povrede navedenih prava i da poništi osporene pojedinačne akte.

2. Ustavna žalba je ustanovljena kao pravno sredstvo Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta i rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 1523/07 od 3. decembra 2007. godine i Okružnog suda u Subotici Gž. 1532/07 od 28. decembra 2007. godine, kao i u kopiju dostavnice o pokušaju uručenja tužbe tuženom i na osnovu toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je preko punomoćnika - advokata, 28. septembra 2007. godine, podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu radi naknade štete u visini od 275.000 dinara, protiv tuženog Davora Pupavca iz Subotice. U tužbi je označena adresa tuženog u Subotici. Dostavnica kojom je pokušano uručenje tužbe tuženom vratila se Opštinskom sudu u Subotici sa naznakom "odselio u Sloveniju", nakon čega je taj sud 1. novembra 2007. godine doneo rešenje kojim je obavezao punomoćnika tužioca da u roku od osam dana proveri označenu adresu, odnosno dostavi sudu tačnu adresu tuženog. Punomoćnik tužioca u ostavljenom roku, a ni do donošenja osporenog prvostepenog rešenja nije postupio po nalogu suda, tako što bi obavestio sud o izvršenoj proveri adrese, odnosno o tome da je, po njegovim saznanjima tuženi i dalje prijavljen na adresi označenoj u tužbi, niti je obavestio sud da nije u mogućnosti da dostavi adresu tuženog u Sloveniji. Punomoćnik tužioca, takođe, nije predložio ni postavljanje privremenog zastupnika tuženom, niti je na bilo koji način reagovao povodom dobijenog naloga suda. Sud je, primenom odredaba člana 100, člana 103. stav 6. i člana 187. Zakona o parničnom postupku, 3. decembra 2007. godine, doneo osporeno rešenje P. 1523/07 kojim se tužba odbacuje. Rešenje sadrži pouku da je protiv njega dozvoljena žalba Okružnom sudu u Subotici.

Podnosilac ustavne žalbe je iskoristio svoje pravo i, preko istog punomoćnika, izjavio žalbu na prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Subotici, koju je Okružni sud u Subotici odbio kao neosnovanu osporenim rešenjem Gž. 1532/07 od 28. decembra 2007. godine, i prihvatajući navode i razloge prvostepenog suda, potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Odredbama člana 21. stav 2. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04 i 101/05), koji se primenjivao na postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da opštinski sud, pored ostalog, u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima, u koje spadaju i sporovi za naknadu štete.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je primenjivan u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sudija pojedinac sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima ako vrednost predmeta spora ne prelazi 3.000.000 dinara (član 37. stav 1.); da kad sudi u drugom stepenu u sednici veća ili na raspravi sud odlučuje u veću sastavljenom od tri sudije (član 38. stav 1. prva rečenica); da se tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pismenom obliku (podnesci) i da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, a naročito treba da sadrže označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 100. st. 1. i 2.). Odredbama člana 103. st. 1. do 5. Zakona propisano je da: ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno; kad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za ponovno podnošenje podneska; ako podnesak vezan za rok bude ispravljen, odnosno dopunjen i predat sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnesen sudu onog dana kad je prvi put bio podnesen; smatraće se da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se; ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka sud će ih umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu. Odredbom člana 187. stav 1. Zakona propisano je da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.). Prema odredbi člana 136. stav 1. Zakona, tužba se dostavlja lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, dok je odredbom stava 2. istog člana Zakona predviđena procedura u slučaju kada se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje mora lično izvršiti. Zakonom je, takođe, predviđen institut privremenog zastupnika. Jedan od slučajeva kad sud postavlja privremenog zastupnika je ako je prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika (član 79. stav 2. tačka 4)). Prema odredbi člana 197. stav 1. Zakona, parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom, dok je odredbom člana 387. tačka 2) propisano da drugostepeni sud, rešavajući o žalbi, može odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi rešenje prvostepenog suda.

5. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio: da su u konkretnom slučaju o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u parničnom postupku po tužbi za naknadu štete, odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su postupali u okviru svojih zakonom propisanih nadležnosti i u propisanom sastavu; da su u toku postupka primenjene zakonske odredbe o obaveznim elementima tužbe kao vrste podneska koji se podnosi sudu; da je zakonska obaveza lica koje upućuje podnesak sudu da pravilno označi prebivalište ili boravište stranaka i druge podatke koji su potrebni da bi se po podnesku moglo postupati; da je tačno označenje adrese tuženog podatak koji je neophodan za započinjanje parnice, jer parnica počinje da teče tek kada se tužba dostavi na odgovor tuženom; da je podnosioca ustavne žalbe u postupku pred sudovima čije se odluke osporavaju zastupao punomoćnik – advokat.

Takođe, iz utvrđenih činjenica i okolnosti sledi da je tužba u trenutku podnošenja formalno sadržala sve zakonom propisane elemente, ali da se prilikom pokušaja njene dostave utvrdilo da je neuredna, odnosno da se po njoj ne može postupati, jer tuženi više ne živi na adresi označenoj u tužbi. S obzirom na navedenu okolnost, prvostepeni sud je naložio punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, iako je advokat, da u ostavljenom roku proveri tačnost adrese označene u tužbi, odnosno da sudu dostavi tačnu adresu tuženog, dakle omogućio mu je da tužbu uredi. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe ne samo da nije dostavio traženi podatak, već uopšte nije odgovorio na upućeni nalog suda, iz čega Ustavni sud zaključuje da punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije ni pokušao da otkloni smetnju za dalje postupanje suda, niti je obavestio sud da je smetnja takve prirode da on nije u mogućnosti da je otkloni. Polazeći od navedenog, doneto je rešenje o odbacivanju tužbe, što je zakonska posledica podnošenja neuredne tužbe. Podnosilac ustavne žalbe je imao i iskoristio pravo žalbe protiv prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe, pri čemu Ustavni sud konstatuje da se u obrazloženju drugostepenog rešenja kojim je odlučivano o žalbi navodi da je žalba podneta bez obrazloženja. Konačno, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe u toku postupka pred sudovima čije odluke osporava, kao ni u samoj ustavnoj žalbi nije isticao razloge koji bi ukazivali da su postupajući sudovi bili pristrasni, odnosno da nisu bili nezavisni.

Ocenjujući da li je postupanjem sudova koji su doneli odluke koje se ustavnom žalbom osporavaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na dostupnost suda, kao pravo koje je sadržano u Ustavom zajemčenom pravu na jednaku sudsku zaštitu , Ustavni sud je imao u vidu sledeće:

Prema odredbama Zakona o parničnom postupku, parnični postupak se pokreće podnošenjem tužbe sudu, ali parnica kao procesnopravni odnos između tužioca i tuženog započinje tek dostavljanjem tužbe tuženom. Stoga Ustavni sud ocenjuje da neće svaki podnesak koji je naslovljen kao tužba dovesti do zasnivanja parnice, niti će tuženi znati za pokrenuti parnični postupak dok mu tužba ne bude dostavljena, a osnovna pretpostavka da mu tužba bude dostavljena je da je u njoj pravilno označena adresa tuženog. Pravilno i potpuno označenje adrese tuženog, kao elemenat urednosti tužbe, ima poseban značaj i sa stanovišta zakonske obaveze tuženog da sudu dostavi odgovor na tužbu koji mora da ima zakonom propisanu sadržinu. Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu da je tužba podnesak za koji je Zakonom propisana obavezna lična dostava, koja se može izvršiti preko trećeg lica samo ako se tuženi ne zatekne na mestu na kome dostavu treba izvršiti, dakle ne i kada je sa tog mesta odseljen. Dalje, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe Zakona kojima se uređuje privremeni zastupnik, te je utvrdio da Zakon u svim slučajevima, pa i u slučaju kada se prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato, predviđa da sud postavlja privremenog zastupnika ako se u toku postupka pokaže da je to efikasnije za vođenje postupka, pri čemu je uslov da tuženi čije je prebivalište ili boravište nepoznato, nema punomoćnika. Iz navedene zakonske odredbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da je osnovni cilj postavljanja privremenog zastupnika da se spreči odugovlačenje parnice koja teče, a u toku koje je prebivalište, odnosno boravište tuženog postalo nepoznato, što sa druge strane ne sprečava sud da privremenog zastupnika tuženog postavi i nakon samog pokretanja postupka, dok parnica nije ni započela. Međutim, Ustavni sud nalazi da prilikom ocene da li u konkretnom slučaju postoji povreda prava na jednaku zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe, polazeći od svega izloženog, treba naročito imati u vidu da se, saglasno odredbi člana 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku, čitav parnični postupak zasniva na načelu dispozicije stranaka, odnosno na afirmaciji tzv. raspravnog načela, u odnosu na ranije preovlađujuće načelo oficijelnosti. Načelo dispozicije, kao primarno načelo na kome počiva parnični postupak prema odredbama važećeg Zakona, ima za posledicu ne samo to da svaka stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja, već da je i poučavanje neuke stranke svedeno na minimum, a poučavanje stranke koja ima punomoćnika advokata isključeno. Zakonska afirmacija raspravnog načela stavlja stranke u poziciju da su dužne da pruže sudu potreban procesni materijal, od obaveznih elemenata koje tužba mora da sadrži da bi na osnovu nje mogla započeti parnica, do dokaza na kojima zasnivaju svoje tvrdnje u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, da bi sud o njemu mogao odlučiti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, time što njegov punomoćnik ne samo da nije postupio po nalogu suda i uredio tužbu, već nije dostavio bilo kakav odgovor, niti predlog sudu povodom dobijenog naloga da proveri označenu adresu, odnosno dostavi tačnu adresu tuženog, nije pokazao nikakvu nameru da se stvore procesni uslovi za vođenje parničnog postupka povodom podnete tužbe. Konkretno, podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik advokat tužbu nije uredio, nije obavestio sud da je po njegovim saznanjima tuženi i dalje prijavljen na označenoj adresi, ali da nema zakonskih mogućnosti da to lično proveri, nije obavestio sud da nema mogućnosti da pribavi adresu tuženog u inostranstvu, niti je predložio sudu da tuženom postavi privremenog zastupnika. Štaviše, podnosilac ustavne žalbe je izjavljivanjem žalbe protiv prvostepenog rešenja, koja je podneta bez obrazloženja, propustio da u žalbenom postupku istakne bilo koji od razloga kojima bi potkrepio tvrdnje o povredi njegovih prava učinjenih odbacivanjem tužbe. Iz navedenih razloga, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi ustavne žalbe o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava. Ustavni sud posebno naglašava da se ustavna žalba ne može temeljiti isključivo na tvrdnjama koje, kao razlog povrede prava, nisu isticane u postupku koji je prethodio ustanovnosudskom. Ovo stoga što je ustavna žalba izuzetno sredstvo koje podnosiocu stoji na raspolaganju tek kada je zaštitu svojih prava bezuspešno tražio i pokušao da ostvari u redovnom postupku, što podrazumeva i da je u tom postupku iznosio sve argumente koji su od značaja da dobije očekivanu zaštitu svojih prava.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima Opštinskog suda u Subotici i Okružnog suda u Subotici nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, kao ni pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba zbog odbacivanja tužbe usled pasivnosti punomoćnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti