Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro 13 godina. Spor je vođen radi poništaja zaveštanja i utvrđivanja svojine. Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2941/2022
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7343/18 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 298/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo D. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Beograda je 16. marta 2022. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7343/18 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 298/09).

U ustavnoj žalbi se navodi da je parnični postupak, vođen, između ostalog, radi poništaja svojeručnog zaveštanja, započet po tužbi podnetoj 22. januara 2009. godine protiv između ostalog, podnosioca ustavne žalbe, kao četvrtotuženog, a pravnosnažno okončan 16. decembra 2021. godine, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3402/21, koja je podnosiocu dostavljena 14. februara 2022. godine, trajao „više od 13 godina“, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava i da se podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta P. 7343/18 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao četvrtotuženog, uz još četiri tužene: V.L, N. L.T, Lj.J. i Lj.I, je 22. januara 2009. godine podneta tužba Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud). Tužbu je podneo N.B.(1) iz Beograda, a radi utvrđenja da je ništavo svojeručno zaveštanje pok. I.B. iz Beograda, uz nekoliko eventualnih tužbenih zahteva, kao i radi utvrđenja da je ugovor o poklonu zaključen između pok. I.B. iz Beograda, kao poklonoprimca, i njene majke pok. C.B, kao poklonodavca, u celosti ništav, te da se utvrdi pravo svojine tužioca na ½ idealnih delova kuće u V. ulici u Beogradu. Predmet je pred Opštinskim sudom dobio broj P. 298/09, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 63390/10.

Do donošenja rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63390/10 od 19. juna 2012. godine kojim je određen prekid postupka usled smrti tužioca N.B.(1), bivšeg iz Beograda, s tim da će se postupak nastaviti kada naslednici pok. tužioca preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog suprotne strane pozove da to učine, bilo je zakazano pet ročišta, od kojih su tri održana. U ovom delu postupka sprovedeno je grafološko veštačenje, pribavljena medicinska dokumentacija iz KBC „Zvezdara“ Beograd za pok. I.B, kao i njeno svojeručno zaveštanje u originalu od suda koji je izvršio overu, te njeni potpisi deponovani u banci i drugi pisani dokazi. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Podnescima drugotužene N.L.T. više puta tokom 2015. i 2016, godine je traženo da se nastavi postupak, ali je tek na traženje novoodređenog postupajućeg sudije od 24. maja 2016. godine da se dostavi dokaz da je trećetužena zakonski naslednik, odnosno jedini zakonski naslednik, 10. juna 2016. godine, uz ponovni predlog za nastavak postupka, dostavljeno rešenje o nasleđivanju Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 3142/13 od 9. aprila 2013. godine, kojim su za naslednike tužioca oglašeni N.B.(2) i Lj.I. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 9. aprila 2013. godine. Međutim, Lj.I. nije stupila u parnicu na mesto tužioca, već je u parnici učestvovala u svojstvu šestotužene.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63390/10 od 16. juna 2017. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63390/10 od 19. juna 2012. godine. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je sud sačinio službenu belešku 9. maja 2016. godine povodom ostavinskog postupka iza tužioca i izvršio uvid u tri dopunska rešenja o nasleđivanju sa istim zakonskim naslednicima na naknadno pronađenoj imovini ostavioca, ovde tužioca, N.B.(1) donetim tokom 2013. i 2014. godine. Predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 7343/18.

Podneskom sina prvotužene V.L, M.M, sud je obavešten da je prvotužena preminula 27. marta 2013. godine, te da on stupa u parnicu na njeno mesto kao jedini zakonski naslednik po rešenju Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 4809/13 od 1. jula 2013, koje je postalo pravnosnažno istog dana.

Trećetužena Lj.J. iz Beograda je preminula 23. januara 2014. godine i doneto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 4718/15 od 16. septembra 2015. godine kojim se obustavlja postupak raspravljana zaostavštine, jer su nasledni učesnici N.J. i G.J. izjavili da nema pokretnu i nepokretnu imovinu koja bi bila predmet raspravljanja. Oni su preuzeli parnicu i stupili na mesto trećetužene.

Naredno ročište, koje je zakazano za 20. jun 2018. godine, nije održano jer jedan od naslednika koji je preuzeo parnicu - G.J, nije uredno pozvana. Nakon još deset zakazanih ročišta, od kojih su tri održana, zaključena je glavna rasprava 16. oktobra 2020. godine. Na održanim ročištima sprovedeno je još jedno grafološko veštačenje preko novoodređenog veštaka, pribavljeno njegovo izjašnjenje u vezi sa navedenim stepenom verovatnoće, sprovedeno veštačenje preko veštaka neuropsihijatra, saslušana oba veštaka, pribavljena medicinska dokumentacija iz Doma zdravlja Zvezdara. Preostalih sedam ročišta nije održano iz razloga vezanih za veštake, dva puta zbog izostanka veštaka grafološke struke, zatim jer novoodređeni veštak grafološke struke nije bio u mogućnosti da preuzme predmet do određenog datuma, što nakon preuzimanja nije mogao da obavi veštačenje jer mu drugotužena nije dostavila potrebne podatke, zbog kašnjenja u dostavljanju nalaza (jednom urgirano za nalaz, a zatim je nalaz dostavljen 2. aprila 2019. godine). Jedno ročište nije održano jer je tužilac tražio izuzeće postupajućeg sudije, a zamenik predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je rešenjem Su-VII-39-292/19 od 18. oktobra 2019. godine odbio njegov zahtev kao neosnovan. Na ročištu održanom 18. decembra 2019. godine tužilac je predložio veštačenje preko veštaka neuropsihijatra, koji je nalaz dostavio 24. februara 2020. godine. Jedno ročište nije održano jer je strankama uručen nalaz veštak neuropsihijatara pre početka ročišta, s obzirom na to da je on svoj nalaz dostavio tri dana pre zakazanog ročišta.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P. 7343/18 od 16. oktobra 2020. godine su odbijena dva glavna tužbena zahteva tužioca, kao i eventualni tužbeni zahtevi i on obavezan da tuženima nadoknadi troškove postupka. Protiv presude je 31. decembra 2020. godine tužilac izjavio žalbu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3402/21 od 16. decembra 2021. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P. 7343/18 od 16. oktobra 2020. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 22. januara 2009. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv, između ostalog, podnosioca ustavne žalbe, a okončan 16. decembra 2021. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3402/21.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 12 godina i bezmalo 11 meseci.

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupak.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati skoro trinaestogodišnje trajanje parničnog postupka u kome je odlučivano o tužbenim zahtevima tužioca samo u dve sudske instance.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu, kako činjeničnu složenost koja je zahtevala dva veštačenja, tako i njegovu procesnu usložnjenost, najpre, zbog više postavljenih primarnih i eventualnih tužbenih zahteva, više tužnih u postupku, te smrti stranaka, kako tužioca, tako i dve tužene, te određenog prekida postupka zbog smrti tužioca koji je trajao pet godina.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se, i pored interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ipak podnosilac, kao i ostali tuženi, osim u nekoj meri trećetužena, nije ponašao u svemu u skladu sa svojom procesnom ulogom, te je izostao njegov blagovremeni predlog (potkrepljen dokazima) za nastavak postupka, odnosno predlog da sud pozove naslednike da preuzmu postupak iako je ostavinski postupak iza smrti tužioca, zbog čega je određen prekid, okončan za nepune dve godine. Zbog ovog pasivnog držanja podnosioca, kao i ostalih tuženih, uz izvesnu neažurnost suda, prekid postupka zbog smrti tužioca je trajao pet godina.

Međutim, prvenstveni uzrok skoro trinaestogodišnjeg trajanja osporenog postupka jeste postupanje prvostepenog suda, koji je prvostepenu presudu doneo tek nakon 11 godina i skoro devet meseci. Ovome je svakako doprineo i petogodišnji prekid postupka zbog smrti tužioca, ali je ipak prvostepeni sud propustio pravovremenu reakciju da postupak nastavi ranije, a ne posle pet godina, time što je na prvi predlog za nastavak postupka, mada neuredan od strane trećetužene, podnet posle tri godine od određivanja prekida, imao obavezu da postupa i preduzme potrebne procesne mere radi nastavka postupka. Na strani drugostepenog suda, u postupku po žalbi tužioca, nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7343/18 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 298/09), zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i složenost postupka, te izvesni doprinos podnosioca, koji su uticali na njegovu dužinu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti