Odbijanje ustavne žalbe zbog odluke o troškovima postupka pri delimičnom uspehu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke koja je osporavala odluku o troškovima postupka. Sud je zaključio da je odluka redovnih sudova, da svaka stranka snosi svoje troškove zbog delimičnog uspeha, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biserke Beran iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Biserke Beran izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu - Sudska jedinica u Aleksincu P. 2002/11 od 12. juna 2013. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1507/13 od 16. januara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biserka Beran iz Beograda podnel a je Ustavnom sudu, 31. marta 2014 . godine, preko punomoćnika Mateje Čajića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akata naveden ih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčen ih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe nav odi da je, u konkretnom slučaju, u celini uspela u sporu, budući da su usvojena njena oba tužbena zahteva, te da je u tom smislu, trebalo doneti rešenje o troškovima kojim bi se njoj odredila tražena naknada troškova parničnog postupka. U ustavnoj žalbi se ističe i da je drugostepeni sud osporenom presudom propustio da oceni sve relevantne navode iz žalbe koji se odnose na rešenje o troškovima postupka i da o njima iznese svoj stav, kao i da nije odlučio o zahtevu za naknadu troškova drugostepenog postupka. Pored toga, podnosteljka tvrdi i da su redovni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili rešenja kojima su usvajani zahtevi stranaka da im se odredi naknada troškova parničnog postupka u celini . Imajući u vidu navedeno, podnositeljka smatra da su joj povređena označena prava, pa predlaže da se poništi osporena drugostepena presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Nišu - Sudska jedinica u Aleksincu P. 2002/11 od 22. januara 2013. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilja Javorke Jovanović i Zagorke Pešić, te je utvrđeno da ne proizvodi pravno dejstvo usmeno zaveštanje za koje su date izjave 11. oktobra 2006. godine u korist Biserke Živković od strane pok. Svetlane Pešić, što je tužena Biserka Živković dužna da prizna, kao i deo tužbenog zahteva tužilja kojima su tražile da se utvrdi da ne proizvodi pravno dejstvo pismeno zaveštanje označeno kao svojeručni testament od 21. januara 1999. godine, sačinjeno od pok. Svetlane Pešić u korist Novice Nikolića, što je tuženi Novica dužan da prizna. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužilja kojim su tražile da se utvrdi da je zaveštanjem pred svedocima od 12. septembra 2006. godine povređen nužni nasledni deo tužilja, pa da se utvrdi da napred navedeno pismeno ne proizvodi pravno dejstvo u visini vrednosti nužnih naslednih delova, odnosno da se ima redukovati, a nužni nasledni delovi ustupiti tužiljama pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca Miodraga Kostadinovića i Slavice Jakovljević, te je poništeno svojeručno zaveštanje pred svedocima sačinjeno 21. januara 1999. godine, kojim je zaveštalac pok. Svetlana Pešić svu svoju imovinu ostavila u nasleđe Novici Nikolić, i utvrđeno da isto ne proizvodi pravno dejstvo, kao i deo tužbenog zahteva tužilaca kojim se traži da se poništi usmeno zaveštanje za koje je data izjava svedoka pred Opštinskim sudom u Aleskincu, 11. oktobera 2006. godine, pod Ov. broj 4675/06, kojim je zaveštilac pok. Svetlana Pešić, svu svoju imovinu ostavila u nasleđe tuženoj Biserki Živković, kao nezakonito i da isto ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom četvrtim izreke presude odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužilaca Miodraga Kostadinovića i Slavice Jakovljević kojim su tražili da se poništi svojeručno zaveštanje pred svedocima sačinjeno 12. septembra 2006. godine u Aleksincu, kojim je zaveštalac pok. Svetlana Pešić, svu svoju imovinu ostavila u nasleđe tuženoj Biserki Živković i da isto ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom petim izreke presude usvojen je deo tužbenog zahteva tuženog-protivtužioca Novice Nikolić, kojim je tražio da se utvrdi da usmeno zaveštanje za koje su date izjave pred Opštinskim sudom u Aleksincu, 11. oktobra 2006. godine, Ov. broj 4675/06 u korist tužilje-protivtužene Biserke Živković, od strane pok. Svetlane Pešić, ne proizvodi pravno dejstvo što je tužilja - protivtužena Biserka dužna da prizna; stavom šestim izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tuženog-protivtužioca Novice Nikolić, kojim je tražio da se utvrdi da pismeno zaveštanje pred svedocima od 12. septembra 2006. godine, ne proizvodi pravno dejstvo; stavom sedmim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje Biserke Živković, te je utvrđeno prema tuženima Javorki Jovanović i Zagorki Pešić, Miodragu Kostadinoviću, Slavici Jakovljević i Novici Nikoliću, da je punovažno pismeno zaveštanje pred svedocima od 12. septembra 2006. godine, koje je proglašeno na zapisniku 10. oktobra 2006. godine u ostavinskom postupku koji je vođen pred Opštinskom sudu u Aleksincu u predmetu O. 760/06, kojim zaveštanjem je za naslednika na celokupnoj pokretnoj i nepokretnoj imovini pok. Svetlane Pešić, određena tužilja Biserka Živković; stavom osmim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje Biserke Živković, te je poništeno svojeručno pismeno zaveštanje sačinjeno 21. januara 1999. godine, a kojim je sada pok. Svetlana Pešić, kao zaveštalac raspolagala svojom imovinom u korist tuženog Novice Nikolića, te isto ne proizvodi pravno dejstvo, pa je obavezan tuženi da ovo prizna.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu - Sudska jedinica u Aleksincu P. 2002/11 od 12. juna 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužene-protivtužilje Biserke Živković kojim je tražila da se obavežu tužilje-protivtužene Javorka Jovanović i Zagorka Pešić, tuženi-protivtužilac Novica Nikolić i tuženi- protivtužioci Miodrag Kostadinović i Slavica Jakovljević, da joj isplate iznos od 662.733,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa od isplate. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je ceneći predlog tužene-protivtužilje Biserke Živković za naknadu troškova parničnog postupka, prvostepeni sud odbio isti kao nesnovan iz razloga što su sve stranke delimično uspele u sporu, a delimično im je odbijen tužbeni zahtev. Prvostepeni sud smatra da je pravično da tužena-protivtužilja sama snosi svoje parnične troškove kao i ostali učesnici u sporu jer je po protivtužbi uspela u protivtužbenom zahtevu ali se izjašnjavala i predlagala izvođenje dokaza u vezi sa delom pritivtužbenih zahteva ostalih tužilaca-protivtuženih, a koji se odnose na usmeno zaveštanje za koje su date izjave 11. oktobra 2006. godine u korist Biserke Živković, u kojem su ostali uspeli u sporu.

Tužena-protivtužilja je izjavila žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu - Sudska jedinica u Aleksincu P. 2002/11 od 12. juna 2013. godine i tom prilikom tražila da joj se dosude troškovi za sastav te žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1507/13 od 16. januara 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja Javorke Jovanović i Zagorke Pešić, tuženog-protivtužioca Novice Nikolića i žalba tužilje-protivtužene Biserke Živković i potvrđeni su presuda Osnovnog suda u Nišu - Sudska jedinica u Aleksincu P. 2002/11 od 22. januara 2013. godine i rešenje Osnovnog suda u Nišu - Sudska jedinica u Aleksinc u P. 2002/11 od 12. juna 2013. go dine. U obrazloženju ove presude je , pored ostalog, navedeno da je s obzirom na uspeh stranaka, zakonito rešenje o troškovima postupka jer je isto doneto pravilnom primenom odredba člana 149. stav 2. i člana 150. stav 1. ZPP.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom parničnom postupku, bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. st. 1. i 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, a ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da je podnositeljka nezadovoljna odlukom nadležnih sudova koje se odnose na troškov e postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud smatra da se osporeno rešenje Osnovnog suda u Nišu - Sudska jedinica u Aleksincu P. 2002/11 od 12. juna 2013. godine temelji na ustavnopravno prihvatljivoj argumentaciji i tumačenju odredaba iz čl . 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, koja je sudu ostavila mogućnost da proceni da li delimični uspeh jedne od stranaka u sporu daje osnova i za određivanje da svaka stranka snosi svoje troškove . Ovo stoga što je podnosi teljka u sporu koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe uspe la sa protivtužbenim zahtev ima, ali su i ostale stranke u postupku delimično uspele sa svojim tužbenim zahtevima koji su bili upravljeni prema podnositeljki ustavne žalbe i u vezi kojih se ona izjašnjavala i predlagala izvođenje odgovarajućih dokaza.

U pogledu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud konstatuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava . Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maj a 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud konstatuje da je rešavajući o žalbi koju je izjavila podnositeljka protiv rešenja o troškovima postupka, Apelacioni sud u Nišu žalbu odbio kao neosnovanu potvrđujući navedeno rešenje. Pri tome, drugostepeni sud je naveo da je pravilno prvostepeni sud odlučio i o parničnim troškovima, na osnovu odredbi čl. 149. i 150 ZPP. Zakona o parničnom postupku. Kako je prvostepeni sud prilikom rešavanja koji će se troškovi naknaditi tuženima cenio uspeh stranaka u postupku , o čemu se izjasnio u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja, to se , po shvatanju Ustavnog suda, drugostepeni sud, odbijajući žalbu mogao pozvati na razloge koje je u svojoj odluci dao nižestepeni sud, izbegavajući suvišno ponavljanje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine). U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnositeljke da drugostepena presuda nije obrazložena, te da njome nije odgovoreno na ključne žalbene navode, i pored toga što se drugostepeni sud nije izričito izjasnio o zahtevu podnositeljke za naknadu troškova pred drugostepenim sudom, budući da je njena žalba odbijena kao neosnovana, pa joj time i ne pripadaju troškovi za sastav žalbe.

Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka žali i na neujednačenu sudsku praksu sudova u Srbiji u vezi donošenja rešenja kojim se odlučuje o troškovima postupka. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je kao dokaz nejednakog postupanja podnositeljka dostavila presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4890/12 od 31. jula 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1408/11 od 21. septembra 2011. godine i Gž. 1169/12 od 31. maja 2012. godine. Međutim, uvidom u sadržinu tih presuda, Sud je utvrdio i da se podnositeljka ustavne žalbe i lica koja su bila stranke u tim drugim postupcima nisu nalazili u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se osporeni akti kojima je odlučeno o troškovima postupka ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 58. Ustava.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog odluke o troškovima postupka pri delimičnom uspehu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti